Izvor: Politika, 29.Maj.2012, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek koji je hteo da bude kralj
Koliko vidim, najveći protivnik predloga da premijer bude Boris Tadić (bio) je – sam Boris Tadić. Razumem čoveka!
Naravno, postoji i čovek koji je hteo da bude premijer. Izrekao je to u opuštenoj postizbornoj noći, uz prigodnu muziku. Pa ga je nešto kasnije minula želja. Što ga nije sprečilo da nastavi sa predizbornom retorikom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izjavljujući da je on protiv štednje, a za privredni rast. Za neupućene u osnove ekonomije: suprotnost štednji nije privredni rast nego potrošnja.
Nego, koliko vidim, najveći protivnik predloga da premijer bude Boris Tadić (bio) je – sam Boris Tadić. Razumem čoveka! Pošto je toliko dugo bio na vlasti, mora da jako dobro zna u kakvom se stanju nalazi Srbija i šta su sve on sam i njegova vlada ostavili naslednicima. Da sklonimo osetljivu i sve više i više spoljnopolitičku temu Kosova, nego da se zadržimo na nekim trivijalnim stvarima. Na primer, budžetski deficit. Srbija ga sve teže i teže finansira, odnosno troškovi njenog zaduživanja su sve veći i veći. Pa se stoga i vlada Borisa Tadića (sic) dosetila, doduše uz vrištanje MMF-a, da treba da umanji budžetski deficit u 2012. godini. Saopšteno je da budžetski deficit iznositi 150 milijardi dinara. I gle čuda, u prva četiri meseca već su dogurali do 80 milijardi. A BDP nešto neće da raste ove godine, pa se uvećava i relativna veličina tog deficita.
Neto priliva stranog kapitala praktično više nema, moraju da se servisiraju strani dugovi (ne samo onaj državni), novog pozajmljivanja je sve manje – nije ni čudo što dinar nastavlja da klizi, bez mogućnosti da se uskoro zaustavi. Pokoji spekulativni udar ovde ili onde samo dovodi do povećanja dnevnih šokova, ali dugoročno posmatrano smer je jasan. Osnovni problem, naravno, nije u samom kursu, nego u makroekonomskim tokovima i neto odlivu kapitala iz Srbije. I to je samo druga strana domaćeg, budžetskog deficita.
Kako ga finansirati? Može inflacijom. Oprobani recept u Srbiji. Valjda ne treba da objašnjavam posledice. Može povećanjem stope poreza – sa stanovišta prihoda, najsigurniji je PDV, što znači umanjenje kupovne moći, odnosno realni pad dohotka stanovništva. A to sve neće biti dovoljno, mora da se smanjuje javna potrošnja, što znači preduzeća bez subvencija, otpuštanja iz javne službe, nominalno zamrzavanje plata i penzija, a to znači njihovo realno umanjenje. Niti jedna od ovih mera ne pogoduje popularnosti onih koji su na vlasti, a rezultate ne može odmah da dâ, nego mora da se čeka nekoliko godina. Uh, kada bi samo moglo onako kako to zamišlja čovek koji je hteo da bude premijer: uvećaš potrošnju i odjednom krene privredni rast.
I u takvim situacijama ne pomaže mnogo proklamovana „borba protiv tajkuna“ (uzgred, PDV je uglavnom regresivni porez, njegovim povećanjem bogati najčešće gube manje nego siromašni), a najava da „teret krize mora da se ravnomerno rasporedi“ (penzioneri koje čeka zamrzavanje prihoda ne spadaju u bogatiji deo populacije) postaje prazna priča. Novog premijera očekuje rovovska borba, poput one koju je Stenli Kjubrik ovekovečio u „Stazama slave“: blato do kolena, uz malo heroja i mnogo ljigavaca, oportunista i kukavica. I uz jako malo prilika za slikanje – budući premijer će bežati od kamera, i to s dobrim razlogom.
Mislim da Boris Tadić sve to jako dobro zna, i to na osnovu svog bogatog političkog iskustva. Na vlasti je, s prekidima, već skoro dvanaest godina; samo predsednik je bio osam. I mislim da je zbog toga u onu, prethodnu, nedelju uveče saopštio da neće da bude premijer. I procenjujem (nemam nikakve „pouzdane“ informacije) da je upravo on želeo da DS ode u opoziciju i da drugima prepusti plodove svoje vladavine. I da kao predsednik stranke sačeka vreme za povratak na vlast. A onda su počeli pritisci sa raznih strana. A najjači su bili onih iz same stranke koji sebe ne mogu da zamisle da nisu na vlasti, iz plemenitih razloga, naravno. I svih onih čije bi sinekure bile ugrožene bez DS-a na vlasti.
Sedam dana pošto je rekao da neće, Boris Tadić je rekao da hoće. Popustio je pod tim pritiscima. Neočekivano? Ne, dobar deo tajne njegovog političkog uspeha leži u popuštanju. Popuštanju u koaliciji, popuštanju u zemlji, popuštanju prema inostranstvu. To je njegov način vladavine. I pokazao je da ne ume da se menja. Mnoge odluke su, ipak, pitanje čovekovog karaktera.
A oduvek je želeo da bude kralj, da se ne bavi tom prizemnom politikom (porezi, potrošnja, štednja, budžet), da ga ljudi vole; šta vole, bre, obožavaju! Poslednji izbori pokazali su da ga baš nešto i ne obožavaju – izgubio je presto. Da li će završiti kao junak Kiplingovog romana čiji sam naslov iskoristio za ovu kolumnu, ostaje da se vidi.
objavljeno: 30.05.2012
