Izvor: Večernje novosti, 03.Dec.2015, 14:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradske priče: Most - građevina moje mladosti

MOST koji je nosio ime po kralju Aleksandru Karađorđeviću otvoren je 1934. godine i nalazio se na mestu današnjeg Brankovog mosta. Preciznije, Brankov most i sada stoji na njegovim temeljima. To je tema koju su u nekoliko navrata dodirivale "Beogradske priče", vraćajući sugrađane u međuratno doba tridesetih, u godine koje su mnogi opisivali kao "najbolje" u 20. veku. Tadašnji, mali Beograd, koji je imao tek oko 300.000 stanovnika, dobio je svoj prvi drumski most, kojim su stanovnici prestonice >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << mogli da pređu na drugu obalu Save. Do tada je postojao samo Železnički most, ali on pešacima nije mnogo značio. Da bi ova priča bila sagledana iz drugog ugla, potrudili su se Mirjana Perović i njen sin Rastko Živanović, koji uz veliki pijetet čuvaju neke uspomene na stari Beograd. Među njima je, svakako, ogromno poštovanje prema Mirjaninom ocu, a Rastkovom dedi Slavimiru Peroviću, čoveku koji je učestvovao u izgradnji ovog mosta kao bravar. Slavimir je, kao malo ko u njegovo vreme, bio vispren čovek koji je izuzetno cenio fotografiju i sačuvao je neke snimke koji su nastali tokom same izgradnje mosta. Uredno je zabeležio na poleđini svake od njih datum kada je nastala, kao i kratak opis onoga što beleže. Naši sagovornici su sa "Beogradskim pričama" podelili neka od prelepih sećanja na predratni grad, njegove stanovnike i njihove običaje... Zlatni snimci - Moj otac bio je poreklom iz okoline Guče, a u Beograd je došao 1921. godine - počinje priču Mirjana Perović. - Dok je most bio u izgradnji, tokom 1933. godine, on je stekao "kalfensko pismo", da bi "majstorsko" dosegao nešto kasnije, pre odlaska u vojsku. Slavimir je fotografisan dok stoji na konstrukciji mosta koju je postavio nemački "Man", i njegova kći se seća kako je stalno poštovao predratnu fabriku koja je izgradila delove mosta i divio se, posle, njenim kamionima. Međutim, na beleškama sa početka Drugog svetskog rata jasno se vidi da "hitlerovce" nikako nije voleo. Na krovu banke i na radnom zadatkuUz fotografiju na čijoj poleđini piše "sastavljanje se privodi kraju" ostaje i sjajno oslikan prizor predratnog Novog Beograda. Ili, preciznije, pustopoljine koja mu je prethodila. Tek nekoliko kafanica, razbacanih na levoj savskoj obali, čekalo je letnje kupače, a ribarski čamci su čekali na odmorištu da opet zaplove ka novom ulovu. Oduševljenje mladog bravara posebno je vidljivo kada je na poleđini slike zapisao kako je sastavljanje pri kraju. "Još samo šest metara", beleži Slavomir. "Skela je nameštena da se skrati radnicima put da ne prelaze čamcima na drugu obalu, već da idu preko mosta". Junak ove priče opisuje i brod "Ljubljana" koji je plovio ispod mosta vukući drvnu građu, a posebno dragocen je kadar u kojem je stara fotografija sačuvala način na koji je izgledala unutrašnja strana mosta. Marljivi bravar zapisuje i da je ovaj kadar načinjen tako što je fotograf stajao sa beogradske strane. Zatim sledi nekoliko kadrova koji su bili potresni za samog Slavimira Perovića, jer je most u koji je ugradio toliko energije i ljubavi - srušen. Još teže mu je bilo što je miniranje obavila jugoslovenska vojska. Za vreme trajanja Aprilskog rata, armija u rasulu je ipak srušila beogradske mostove kako bi makar usporila ulazak Nemaca u grad. Junak ove priče zabeležio je da je sve učinjeno pred ulazak "hitlerovaca" u Beograd, a posle uredno zapisuje i kako su nemački vojnici gledali u ruševine uništene građevine i predratnog ponosa prestonice. 1934. poslednjih šest metaraGuverner babaroga O vremenu u kojem je živeo njen otac, uspomenama i sećanjima iz detinjstva, pripovedala nam je Mirjana Perović, sa posebnom setom se sećajući odrastanja u posleratno vreme. Rat je ponela samo u prvim, detinjim sećanjima, ali život njenog oca, a glavnog junaka ove priče, veoma je zanimljiv i iz njenog osvrta. - Moj otac Slavimir je posle izgradnje mosta, još pre rata, postao bravar koji je radio u zgradi Narodne banke u Ulici kralja Petra. Na mansardi su postojala tri stana, za porodice električara, bravara i ekonoma, koji su živeli ovde kako bi svakodnevno bili na raspolaganju zbog potreba ove važne institucije. Na ulazu u banku iz pravca Gračaničke ulice bili su stanovi za portire. Perović je bio pravi domaćin, čovek koji bi stalno nešto radio i popravljao i van radnog vremena. - Moje detinjstvo je bilo jedno od najlepših u Beogradu onog doba - uz osmeh priča Mirjana. - Kada bi svi službenici otišli kući, mogla sam da se igram na stepeništu i unutar banke za koju i danas stručnjaci kažu da ima najlepši i najraskošniji enterijer u gradu. Danas turisti plaćaju vredne ulaznice kako bi videli ovaj raskošni prostor, a meni je to bila ogromno igralište. Ipak, naša sagovornica pamti način na koji ju je otac nekoliko puta zaplašio, jer je rekao: "Pazi, ide guverner!" U suštini, on nikada nikog nije zaplašio, pogotovo ne "tatinu ćeru". Da bi odglumio roditeljsku strogost, makar u priči, u pomoć je prizivao ni manje ni više nego - guvernera lično. - Tada je taj strašni lik, "guverner", postao neka babaroga mog detinjstva i samo sam od njega "imala razloga" da strepim - svi ostali su bili dobronamerni i velikodušni. Pamtim da u našem najbližem okruženju niko nije imao niti kitio jelku, ali je bilo kuća sa drugačijim običajima i tradicijom. U jednoj od njih, moj tata je bio redovan pomagač u kićenju velike jelke nakon čega bi kao poklon za mene dobio neki od ukrasa koje čuvam i danas. Ovakvi pokloni su za mene kao dete predstavljali neizmernu radost, a danas ih posmatram kao male svedoke velikog poštovanja ljudi različitih tradicija u jednom davnom vremenu.KALFENSKO PISMO Porodica Slavimirova čuva i uverenje o njegovoj stručnosti. Tako nam pokazuju kalfensko pismo kao i potvrdu koju je potpisao Radomir Jovanović 1951. godine u kojoj piše da je "izučio bravarski zanat koji je završio 1. jula 1934. godine kada je otišao u vojsku". Priča o jednom od učesnika gradnje Mosta kralja Aleksandra i čoveku koji je radio u Narodnoj banci ima još jednu stranu. Kako pripovedaju njegovi naslednici, Slavimir bi neretko "voleo da radi džabe". - Odlazio je u okolna sela odakle bi ga zvali da im napravi vodovod - seća se Mirjana Perović. - Kada bi se vratio, ne bi doneo ni dinar. Samo bi lagano odmahnuo rukom i sve objasnio rečenicom: "Ma pusti, oni su golje". Bio je sažaljiv na sirotinju. Iza njenog oca ostale su i teške i burne priče. Mnogo je pamtio i čuvao u sećanju posle rata, a o nekim stvarima nije mnogo hteo ni da priča. Ostala su, kaže naša sagovornica, i ona teška, ratna sećanja, u kojima su alasi, s kojima se njen otac družio, imali teške i vrlo tužne dane. Sava bi odnekud, iz Hrvatske, donosila tela ljudi koja bi doplovila do samog Beograda. Varoški ribolovci nikada nisu bili bogati ljudi, ali dobri - jesu. Tada su mnoga tela koja je reka donela sahranjivali uz obalu, tu negde na desnoj obali Save, pred samo ušće. Posle je izgrađen Đerdap, vodostaj je porastao, a njihova poslednja konačišta ostadoše negde ispod reke. - Sećanja su uvek neobična i često se preispitujem da li je nešto zaista tako bilo, ili me je možda neko bez namere zavarao - pola u šali, a pola u zbilji zbori Mirjana. - Neki ljudi su zaista verovali u nešto što je bilo zavaravanje iz ranog detinjstva. Znala sam ljude koji su čvrsto verovali da im je imovina nacionalizovana i sa nestrpljenjem su čekali restituciju, a zatim su saznali da je sve što su njihovi preci imali bilo već pod teškom hipotekom, ali da to potomcima nikada nisu priznali. Talasi sećanja OSTACI radionice u kojoj je njen otac učio bravarski zanat i danas stoje na Kosančićevom vencu 25. Mosta, nažalost, više nema, ali je ostalo zdanje Narodne banke, zajedno sa uspomenama naših sagovornika. Smenjuju se ovuda stalno neka ratna, pa posleratna, pa predratna vremena... I uvek ostaju uspomene, kojima, kaže Mirjana, ne treba doslovno verovati, ali je lepo kada se čovek ušuška u njihove lepe talase. Srećom, postojao je neko poput Slavimira, koji je sve ostavio zabeleženo na fotografijama u koje je, posle toliko decenija, lakše imati poverenja. MUKE SREMSKOG FRONTA Ratno vreme o kojem pričamo bilo je veoma brutalno, a posle oslobođenja mnogi momci zatečeni u Beogradu morali su hitno na Sremski front. Mladi i nevični ratovanju u kojem su Nemci već proveli četiri godine, mnogi su tamo i skončali. - Mi smo znali da otac dosta zazire od bolesti i veoma se čuvao - seća se Mirjana. - Pa ipak, jednog dana smo saznali da je momak iz komšiluka nastradao na ratištu, njegovi roditelji su bili očajni. Odjednom, tata je netragom nestao, a posle nekoliko dana se vratio sa telom nesrećnog mladića. PLATANI I JABLANI Šaljivi duh, ali i Slavimirova pedantnost i danas izazivaju poneki osmeh. Tako su upravo "Večernje novosti", za koje nije ni slutio da će mu jednom posvetiti ovoliki prostor, bile na njegovoj meti posle jedne greške. - Posle rata je sklonjena ograda koja je opasavala Skupštinu, a posečeni su i platani koji su je okruživali - kaže Mirjana. - Mladi i neiskusni novinar koji je napisao tekst o tome, umesto platana pomenuo je jablane. Otac je otišao u redakciju sa novinama pod miškom, pronašao autora teksta i uputio mu jednostavno pitanje: "Je li, mali, šta si ti imao iz botanike!?" U duhu dobre i pozitivne novinarske prakse, verovatno i sama nasmejana ovakvim komentarom, redakcija je u narednom broju objavila ispravku i zahvalila se Slavimiru! ODSUSTVO RADI BOLOVANjA Oštra pravila odnosila su se na sve koji su u predratnom periodu tražili odsustvo s posla zbog bolesti. Jedan takav papir čuvaju naši sagovornici, a on je u predratno vreme bio izdat njihovom pretku koji je zbog bolesti morao tri dana da bude odsutan sa posla. - Skrećemo vam pažnju da bolovanje, odnosno odsustvo sa posla ni u kom slučaju ne smete da presedite (!) - stoji u napomeni. To je značilo da bolesnik mora obavezno da leži, kako u tom slučaju, red nalaže. U protivnom mu se daje u izgled da bi ustajanje iz postelje bio prekršaj službeničke dužnosti.

Nastavak na Večernje novosti...