Izvor: Glas javnosti, 29.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo BIA zna istinu o Čičinom grobu
Na sednici Centralnog odbora Srpske narodne odbrane u Americi, održanoj u subotu, 21. marta 2009. godine, u Čikagu, doneta je jednoglasna odluka da se osobi ili osobama koje pronađu zemne ostatke generala Dragoljuba - Draže Mihailovića isplati novčana nagrada od 100.000 američkih dolara. Nagrada će biti isplaćena posle izvršenih DNK analiza zvaničnih medicinskih institucija.
- Zagazili smo u 21. vek a da nismo još sredili svoju istoriju u kojoj bi svako dobio svoje mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kako mu pripada. Sada, ovog marta 2009. godine, vreme je da upitamo našu državu Srbiju: Da li i vi sakrivate grobno mesto đenerala Dragoljuba Mihailovića? Mi više drugog izbora nemamo, naša deca ovde i vaša deca tamo u otadžbini moraju da počnu da uče istoriju onakva kakva je ona zaista i bila. Zato i vas pitamo: Znate li gde je grobno mesto đenerala Mihailovića? Pitamo predsednika, premijera, ministre, skupštinske poslanike, pitamo vojsku i policiju. Ako je mnogo to što pitamo, recite. Ako je vama, kao državi, odgovor nedostupan, recite nama ima li gde u svetu arhiv koji sakriva te podatke. Zavetujemo vas da svom narodu otkrijete tu tajnu i da idemo dalje. Ako to sve nije dovoljno, ponudili smo i nagradu za onoga ko ukaže i obezbedi dokaz mesta pokoja đeneralovog. Naši stručnjaci u Americi poseduju DNK pokojnog đenerala, pa će taj deo posla biti olakšan, navodi se u saopštenju SNO iz Čikaga.
U Srbiji se, međutim, poslednjih godina pojavilo sijaset teorija o grobnom mestu vođe Ravnogorskog pokreta, čak troje ljudi (vidi okvire) tvrdi da su bili neposredni očevici streljanja generala Mihailovića, ali upućeni tvrde da pravu istinu zna jedino država.
- Dražu Mihailovića je ubila bivša Udba, pa je sasvim logično da se istina o njegovom streljanju i grobu može znati jedino BIA, kao naslednik Udbe. NJegovi lični dokumenti nalaze se izloženi u holu zgrade BIA, pa postoji verovatnoća da je tamo i dokumentacija o samoj likvidaciji - kaže za Glas beogradski istoričar Bojan Dimitrijević. "Strukture BIA, međutim, kriju se iza pravnih formulacija, i čekaju skupštinsku odluku o otvaranju arhiva, ali u Srbiji svih ovih godina nije postojala politička volja da se to pitanje reši. Ja sam jednom prilikom kontaktirao Vojnobezbednosnu agenciju, ali sam dobio uveravanja da dokumentaciju o konkretnom slučaju oni nemaju u svojoj arhivi", kaže Dimitrijević. On dodaje da srpski istoričari nisu odmakli dalje od izjava navodnih svedoka, a najautentičnije je, kako kaže, ono koje je više puta u javnost iznosio LJubo Lazarevski, bivši podoficir KNOJ-a.
- NJegova priča je bila prva verodostojna, iako je do tada vladalo uverenje da je Draža likvidiran na Adi Ciganliji - naglašava Dimitrijević.
Mioničanin LJubivoje - LJuba Nenadović, jedan od čelnika Ravnogorskog pokreta, kaže da su oni preko ljudi vrlo bliskih Službi, odnosno organima Titove Jugoslavije koji su se bavili tim stvarima, dobili informaciju da je Dražin grob na mestu jednog kasnije izgrađenog objekta elektrodistribucije u Beogradu.
- Ima među nama onih koji su bili skloni ideji da mi Dražu iskopamo na silu, kad već neće država. To bi nas onda svrstalo u terorističke organizacije, a mi još nismo ušli u tu fazu, i nadam se da nećemo morati ni da uđemo. Dajemo priliku novim vlastima da se pokažu istinoljubivi, iako su oni prikrivena metastaza Titovog režima, i svake godine 17. jula nosimo zahtev u Vladu Srbije da se otkrije gde je zatrpan general Mihailović, da se otvore arhivi, da se iskopa ta istina i stavi na sunce i da nas niko više ne plaši ni sa čim. To je jedini uslov da Srbija prođe svoju katarzu - kaže Nenadović.
On dodaje da poslednjih godina isplivavaju "razni podoficiri, očevici i daju neke izjave koje se mogu graničiti i sa fantastikom i sa nečistom pameću - ali i sa zadatkom".
- Služba zna i gde je Mladić i šta sam ja doručkovao, pa od Srbije tražimo da ta služba otkrije gde je Dražin grob, te da država sahrani đenerala sa svim počastima i podigne mu pred Vojnom akademijom spomenik. Ali, u Srbiji se ništa nije promenilo. Umesto da se potenciraju prava ličnosti, ovde se radi samo o nekim grupnim pravima. Te prava Roma, te prava pedera, pa će se jednog dana Srbima nametnuti da pitaju: Ej, bre, gde su naša prava u našoj zemlji - ističe Nenadović.
SVEDOK 1 Ljubo Lazarevski, bivši podoficir KNOJ-a
U šumi na Banjici, 200 metara od Belog dvora
Jasno i bistro, LJubo Lazarevski, bivši pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ, i dan-danas, po ko zna koji put prepričava priču iz jula 1946. godine kada je Draža streljan:
- Vrhovni vojni sud izrekao je presudu 15. jula u 13 sati. Posle podne osuđenicima je naređeno da pišu žalbe, ali je Prezidijum narodne skupštine FNRJ već sutradan te žalbe odbio, a nama je naređeno da Dražu i ostale prevezemo u Đušinu ulicu, danas je tu zgrada Rudarskog fakulteta, sa namerom da se tu obave pripreme za egzekuciju. Oko ponoći, 17. jula, zatvorski berberin na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan, a oči su mu bile pune suza. Obrijani su te noći i ostali, ošišani i presvučeni u beli veš... Oko jedan sat posle ponoći dobili smo naređenje za pokret, ispred zgrade bila su parkirana tri vozila nalik maricama. Osuđenici, njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama, a dodatno su bili međusobno povezani lancima. Znam i da su u vozilu bile dve klupe, na jednoj strani sedeli smo mi stražari, na drugoj osuđenici. Nije nam rečeno gde idemo, nismo to ni pitali, niti smo smeli, ali smo, posle odbačenih žalbi, slutili razlog pokreta... U vozilima je bila tišina - prepričava LJubo događaje iz noći 18. jula.
Vozili su se, kaže, dvadesetak minuta, a na oko 200 metara od kapije Belog dvora došli su do mesta na kome je na površini od oko jednog ara šuma bila iskrčena.
- Na sredini su bile tri sveže iskopane rake, uske, a duboke. Zatekli smo i 10 do 15 oficira Ozne, prepoznao sam javnog tužioca Minića, bio je tu i lekar i fotograf - nastavlja LJubo, tvrdeći da su te večeri do mesta egzekucije dovezena desetorica, a ne devetorica osuđenika, kako tvrde neki drugi autori.
- Dražu i ostale predali smo tim oficirima koji su ih postavili iznad raka. Vladala je grobna tišina. Nama su naredili da se vratimo, ali su vojnici koji su upravljali vozilima odugovlačili dok su okretali marice, praveći se da su nevešti... Kroz prozorčić marice video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam i škljocanje oružja, a potom komandu - "puni, nišani, pali"... Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, verovatno su ih sklonili dok smo mi došli. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, na 200 metara od Belog dvora - reči su Lazarevskog.
SVEDOK 2 Milijan Nedeljković, bivši partizan iz sela Potočanje
Ubio ga Krcun kod Starog sajmišta
Milijan Nedeljković (85), domaćin iz sela Potočanje kod Užica, pre tri godine po prvi put javno je ispričao da je jula 1946. godine svojim očima gledao kako je Dražu Mihailovića i Dragog Jovanovića, lično, iz pištolja, ubio Slobodan Penezić Krcun. Po Milijanovom svedočenju, Draža je likvidiran blizu Starog sajmišta, na obali Save, naspram železničke stanice u Beogradu. Milijan kaže da je tajnu čuvao godinama, jer mu je odmah posle egzekucije kojoj je prisustvovao naređeno da ćuti, da ne bi i on dobio metak u čelo.
- Voleo bih da se neko javi da pobije ovo što sada pričam - kaže Milijan.
Januara 1945. godine mobilisan je, kaže, u partizansku vojsku i poslat na Sremski front, zatim je prekomandovan u Drugu beogradsku brigadu.
- Kunem se svojom slavom, Svetim Nikolom i zdravljem da je sve ovo puka istina. Bio sam na obezbeđenju Zemunskog mosta kada je jedan dan došao Milan Stamatović, zemljak iz Krvavaca, i od komandira voda zatražio da pusti mene i mog zemljaka Danila Sekulića. Došli smo do Starog sajmišta, a Stamatović nam je tada rekao - daću vam dva Nemca, kopaćete neki grob. Krenuli smo kamionom uzvodno, posle desetak minuta vožnje stali smo i izašli na ledinu pored Save, na kojoj su bila pobijena četiri kočića koja su omeđavala prostor za grob - priča Milijan, dodajući da je na ledini bilo i veliko bure sa krečom.
Kad su Nemci završili sa kopanjem rake, nastavlja Milijan, na to mesto stigla je crvena marica i iz nje je izašao Slobodan Penezić Krcun koji je pitao da li je sve gotovo.
- U marici su bila dvojica zatvorenika, ali u prvom momentu nisam znao ko su. Posle 15 minuta stigao je još jedan džip iz kog su izašli komandant Beograda general LJubodrag Đurić, potpukovnik Miloš Minić, Nikola LJubičić i sudija Đorđević. Po Krcunovom naređenju, iz marice su izvedeni zarobljenici i ja sam odmah prepoznao Dražu Mihailovića jer sam mu viđao slike u novinama dok je trajalo suđenje, a jednom sam ga 1943. video u našem kraju - nastavlja Milijan.
Po njegovom svedočenju, Draža je na sebi imao englesku vojnu bluzu, vojničke pantalone, a na glavi kapu "petrovku" sa prišivenom kokardom.
- Delovao je izmučeno i poraženo. Imao je kratku bradu i bio je bez cvikera. Dalje se sve brzo odigralo. Dok su ih vodili, Dragi Jovanović je viknuo: "Udrite, j... vam majku banditsku", a Krcun je odmah izvadio pištolj i hladnokrvno ispalio tri ili četiri metka u Jovanovića. Zatim je pištolj okrenuo prema Draži i sasuo nekoliko metaka njemu u telo... Obojica su odmah izdahunila - svedoči Milijan.
Ona dvojica Nemaca leševe su zatim svukli u iskopanu jamu.
SVEDOK 3 Mihailo Šaškijević, bivši politički zatvorenik
Hicem u potiljak na Adi Ciganliji
Slučaj je hteo da sam one noći kada je ubijen general Mihailović bio zatvorenik Brozove tamnice na Adi Ciganliji. Mnogi zatvorenici su bili svedoci tog slučaja i ceo Beograd je to znao. Samo niko, pa ni ja, nije hteo da kaže da su ti ljudi bili bačeni u nužničku jamu. Komunisti su Draži Mihailoviću prvo čekićem polomili kičmu, a potom su ga likvidirali hicem u potiljak. Ubijen je na Adi Ciganliji, tik uz ondašnji kazamat, a njegovo telo zakopano je i zatrpano fekalijama!
To tvrdi Mihailo Šaškijević, koji je jula 1946. godine, kada je Draža streljan, bio zatočenik u zatvoru na Adi Ciganliji, srušenom pedesetih godina prošlog veka.
Sam Mihailo Šaškijević nije gledao likvidaciju četničkog generala, ali su mu to preneli robijaši, koji su ujutro, pošto je streljano ukupno osmoro "neprijatelja naroda", razgovarali sa zatvorskim stražarima.
- Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog, tvrdili su mi da im je sutradan stražar u poverenju rekao: "Juče su nam ubili Čiču". Opisao je da general Mihailović nije mogao da hoda, nego su ga dva oficira vukla držeći ga ispod ruku, dok su mu se noge vukle po zemlji. Ta zemlja je prenesena na nasip od Ade do Čukarice i ako su kosti negde one bi mogle samo da budu ispod tog nasipa - seća se Šaškijević.
Šaškijević je u vreme egzekucije na Adi služio jednogodišnju kaznu zatvora kao politički osuđenik, a posle toga otišao u SAD, gde je kao profesor matematike stekao penziju.
Ја бих веровао овом трећем сведоку...сви знају како су се комунисти понашали после рата, само Бог зна колико су Срба побили...дакле, да су се иживљавали, апсолутно, да су га затрпали у такву раку и са фекалијама далеко од погледа људи, врло вероватно, да су робијаши употребљени у сврху припрема, наравно, они су били потрошна роба а и вероватно су били побијени касније када су обавили и друге задатке, друго, ко ће да верује робијашу ако почне да прича ко је, где и када убијен поготово на тако богохулан начин. Уосталом, сви знају како мафија ради, барем тамо 50-тих година, баце леш у бетонску базу зграде и прође 50 година док та зграда не буде срушена а онда мистерија разоткривена. Логично и безобзирно. Комунисти се нису разликовали од нациста, само су они победили. Исто зло, два краја. Уосталом, ми смо познати по убијању наших најбољих синова и ћерки....да не идем сада кроз историју. Велика је срамота да се то толико крије, као да ће неко да одговара за убиство Чиче. Било би много лакше свима на души да се то истера на видело, јер то се десило, вероватно ће се поновити неком другом ђенералу а све нама на душу. .о)
.jpg)
