Izvor: Glas javnosti, 01.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bulatović izručio Karadžića
Da je novoimenovani šef Bezbednosno-informativne agencije, Saša Vukadinović, za samo 24 sata od stupanja na dužnost uspeo da locira i uhapsi najtraženijeg haškog begunca priča je u koju bi i mala deca u Srbiji, teško poverovala.
- Jasno je da novi šef BIA nije mogao za jedan dan da organizuje i usmeri aktivnosti svog resora, na lociranju i hapšenju haškog begunca za kojim su prethodnih godina tragale najmoćnije službe sveta - kaže bivši direktor Vojno-bezbednosne >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << agencije Momir Stojanović.
Iako Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom nije obelodanio detalje vezano za okolnosti i datum hapšenja, najzaslužniji za uspešno sprovedenu akciju, je upravo smenjeni direktor BIA, Rade Bulatović, tvrdi general Stojanović.
- Očigledno je, da su bivši direktor Rade Bulatović i rukovodstvo BIA, raspolagali saznanjima o kretanju Karadžića. A da li je hapšenje razmatrano u samoj fazi primopredaje dužnosti, zašto Karadžića nisu ranije uhapsili, i kakva politička satisfakcija očekuje Bulatovića za ustupljene informacije, su pitanja na koja javnost očekuje odgovor - ističe Stojanović.
U pozadini cele priče, po njegovim rečima, stoji nagodba između Bulatovića i novih vlasti u Srbiji. A Bulatoviću je, kako se šuška u nekim krugovima, već obećano mesto ambasadora u Ankari.
- Vukadinović je postavljen na dužnost 17. jula, u četvrtak. A hapšenje je usledilo, kada je prvi dan došao na radno mesto - ističe Stojanović, odbacujući mogućnost da će Bulatoviću i ekipi slediti i obećana novčana nagrada od pet miliona dolara, koliko su Amerikanci svojevremeno ponudili za lociranje najtraženijeg begunca.
Stojanović navodi „da su služba i Bulatović raspolagali saznanjima o kretanju Karadžića, što potvrđuje i priznanje Karadžićevog bratanca Dragana Karadžića, da je sa svojim stricem Radovanom, kontaktirao tokom svih ovih godina“. To, prema njegovom mišljenju, dovodi u pitanje profesionalnost i depolitizovanost službe.
- Normalno je da da su članovi porodice bili pod operativnim merama, da je služba iz dana u dan mogla da prati njihove razgovore i kretanje. Pa to zahteva odgovornost onih u službi, koji su to znali, a ništa nisu preduzeli. Ovo potvrđuje da nisu dovoljno profesionalizovane ni reformisane, već su produžena ruka vladajuće stranke, i postupaju po političkom nalogu. On odbacuje mogućnost da se policija nije mešala u svoj posao, kako tvrdi aktuelni ministar Ivica Dačić.
- MUP je po Zakonu o krivičnom postupku morao da učestvuje. BIA locira, ustupa podatke, organizuje, ali samo hapšenje obavlja MUP.
Kad je reč o optužbi za najteža krivična dela, to obavljaju pripadnici SAJ i Žandarmerije - objašnjava Stojanović.
Svetlana Nikolić- Petrović
BEZ STRANIH OBAVEŠTAJACA.
Stojanović odbacuje medijske spekulacije da su u Karadžićevom hapšenju učestvovale i strane obaveštajne agencije.
- Za njim su tragali najveći bezbedonosni sistemi sveta. Od istražitelja Haškog tribunala, do vodećih službi Francuske, Britanije i SAD. One su prikupljale informacije o lokaciji i kretanju. Ali sigurno nisu učestvovale u hapšenju. Prvo, što je to po zakonu nemoguće, a drugo i još važnije, što bi time obelodanile i diskreditovale svoje operativne aktivnosti - tvrdi Stojanović. Kad je reč o aktivnosti Vojno-bezbedonosne agencije, učešće ove službe u lociranju Karadžića, ukoliko postoji, limitirano je.
- U traženju haških begunaca, VBA je zadužena samo ukoliko su oni aktivni pripadnici vojske, ako se skrivaju u vojnim objektima, i ako kontaktiraju sa aktivnim pripadnicima vojske. Kao civil, i penzionisani pripadnik Vojske, Karadžić nije bio pod ingerencijom Vojne službe bezbednosti. Ali to ne znači da ova služba nije pomagala, ukoliko je raspolagala informacijama - ističe Stojanović.
intervju : Mila Damjanov, Beograđanka koja se družila sa Draganom Dabićem
Draganova učenica, a ne ljubavnica
Doživljavala sam ga kao da je svetac, apostol. Kao čoveka koji je k srcu primao probleme onih koji pate
Italijanski list Republika objavio je intervju sa Beograđankom koja se družila sa doktorom Draganom Dabićem objavljen pod naslovom „Ja i čudovište“. Intervju sa ženskom Karadžića. Glas prenosi taj razgovor
Mila Damjanov (53), Beograđanka, priča o mesecima provedenim s doktorom Dabićem: „Ja nisam bila njegova zaručnica“. I ovako opisuje čoveka, uhapšenog za ratne zločine: „Za mene on je bio kao svetac“.
Kaže da se upoznala s Karadžićem pre nekoliko meseci, jer je okupirana netradicionalnom medicinom. „Ne, nemam pretenzija prema njemu. Za mene on je bio i ostaje izuzetna ličnost, uznemiruje me to što o meni piše štampa, što objavljuje moje fotografije. Ja nisam bila Draganova ljubavnica - ona nastavlja da ga tako naziva - bila sam mu saradnica ili, tačnije, učenica“.
„Učenica, nastavlja ona, čoveka kojem mnogo dugujem i od koga sam mnogo naučila. Laž koju objavljuje štampa potresla je moj život, mnogo iskomplikovala odnose u mojoj porodici“.
Mila Damjanov, 53-godišnja Beograđanka, razvedena, ima sina, i ne negira da je imala veze sa drugim životom Radovana Karadžića. „Samo što nisam poludela kada sam prekjuče videla sebe na naslovnoj strani Blica. O meni su pisali kao o „ženi“ čoveka s kojim me je dovodio u vezu samo odnos učenice i učitelja“.
- Šta vam je bilo zajedničko?
- Velika ljubav prema ezoterizmu, prema alternativnoj medicini, prema mogućnosti mozga da izleči neku bolest.
- Kako ste se upoznali?
- Pre sedam-osam meseci na skupu o alternativnoj medicini, ovde, u Beogradu. Dabić je s najvećom kompetencijom govorio o problemima koji su me oduvek interesovali. Predstavila sam se, porazgovarali smo.
- Niste nikada posumnjali, po akcentu ili iz nekog drugog razloga, da izigrava drugog čoveka?
- Nikada. Govorio je istim akcentom kao svi ovde, u Beogradu. Nikada, čak ni u magnovenju, nisam posumnjala. Doživljavala sam ga kao da je svetac, apostol. Kao čoveka koji je k srcu primao probleme onih koji pate.
- Vi ste ga pratili na putovanjima, kongresima, pomogli mu u poslu „iscelitelja“.
Da li su se vaši odnosi ograničavali samo na to?
- Već sam rekla i ponoviću poslednji put: među nama nikad nije bilo ničega. I oni koji tvrde da su nas videli da se držimo ruku pod ruku, maltene zagrljeni šetamo po ulicama Beograda, laži i lažu svesno. Da, postoje slike na kojima mi sedimo za jednim stolom na javnim manifestacijama. Ta, zbog koje jedva nisam izgubila razum, snimljena je u Pančevu, otprilike u aprilu ove godine. Sukobiću se sa svakim ko bude prikazivao nekakve snimke, da bi ovekovečio takve momente, o kojima sada pišu novine. Takvih slika nema, zato što među nama nije bilo ničega.
- Nikad niste bili u njegovom stanu u Ulici Gagarina?
- Ja čak nisam znala gde on živi.
- Sada, kada znate istinu, želite li da se s njim sretnete?
- Naravno, zašto ne?
Svetlana Nikolić- Petrović
