Izvor: Politika, 20.Feb.2015, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojna opcija mora da bude deo pregovora sa Putinom
Ako prekid vatre ne uspe, Amerikanci će Ukrajincima isporučiti protivtenkovsko oružje, protivartiljerijske radare i druga sredstva
Od našeg specijalnog izveštača
Lođ – „Imam veliko poštovanje za napore kancelarke Angele Merkel i ne želim da je javno kritikujem, i to u stranoj zemlji, ali, sistemski gledano, uvek je pogrešno isključiti vojnu komponentu kada se govori o političkim rešenjima. Da budem jasan, ne postoji vojno rešenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nijednog problema. Ali zagovaranje političkog rešenja bez vojne komponente pogrešna je dihotomija na ili-ili – ili diplomatija ili vojska”, kaže u razgovoru za „Politiku” Klaus Vitman, ekspert Aspen instituta i penzionisani nemački brigadni general, koji je bio jedan od autora strateškog koncepta NATO-a i svojevremeno bio zadužen za prve posthladnoratovske kontakte NATO-a i Rusije. Prema njegovoj oceni, na konferenciji za novinare u Vašingtonu se videlo da se Barak Obama i Angela Merkel drže taktike dobrog i lošeg policajca. Iako Evropa stavlja akcenat na diplomatska sredstva u rešavanju sukoba, Vitman smatra da diplomatija mora da bude vojno podržana.
„Dozvolite mi da predvidim da, ako ovaj prekid vatre ne uspe, i sukob eskalira, onda će protivtenkovsko oružje, protivartiljerijski radari i druga sredstva biti isporučeni Ukrajini. Lično smatram da je pozicija Merkelove i Olanda, kada su bili u poseti Moskvi, mogla da bude mnogo jača da su mogli da kažu: ’Slušaj, Vladimire, stani! U suprotnom, za dve nedelje hiljadu komada protivtenkovskog oružja biće u Ukrajini i uništiće 500 tvojih tenkova, pa ćemo videti da li ćeš i dalje slati tenkove. Time ćeš konačno razotkriti da si strana u sukobu.’”
Posle Drugog svetskog rata ovo je verovatno najveći iskorak nemačke spoljne politike na međunarodnoj sceni. Da li Nemačka, zbog svoje prošlosti, još nije spremna da se pokaže kao vojna sila?
Kultura vojnog samoobuzdavanja nam je minulih godina dobro služila i zbog istorijskih prilika nikad nećemo biti toliko skloni vojnim intervencijama kao SAD, Francuska ili Velika Britanija. Ali stalno ponavljanje da nećemo vojno reagovati, što je naročito činio bivši šef diplomatije Gvido Vestervele i što sam mu otvoreno zamerao, oslabilo nas je. Međutim, naš predsednik Joahim Gauk je nekoliko puta otvoreno rekao da Nemačka mora da preuzme više međunarodne odgovornosti. Tada je bio napadnut od crkve i levičara da želi da militarizuje nemačku spoljnu politiku. Ali to nije istina, budući da je 98 odsto njegovih govora o odgovornosti, diplomatiji i prevenciji. Ali kada kaže da u ekstremnim slučajevima ne može da se isključi i vojno reagovanje, on je u pravu.
Dakle, Nemačka se više neće ustručavati da vojno reaguje?
Nemačka sve radi korak po korak. Snabdevanje kurdskih pešmerga oružjem bilo je za Nemačku dramatičan korak. Da bismo shvatili koliko je to veliki korak, moramo da se podsetimo savremene istorije, od pada Berlinskog zida, preko potpunog restrukturiranja istočnonemačke i zapadnonemačke vojske, potom tradicije pacifizma do toga da nismo učestvovali u Prvom zalivskom ratu. Ali korak po korak, počeli smo da sve više sarađujemo i doprinosimo međunarodnim misijama održanja i uspostavljanja mira. Na Kosovu, u Avganistanu... Naravno, bilo je i koraka unazad, kao što je bio slučaj Libije. Odluka da se ne učestvuje u toj intervenciji donesena je pod uticajem Vestervelea. Doduše, moram priznati da je to bila odluka vlade i same Merkelove i tada novog ministra odbrane Tomasa de Mezijera. Ja sam tada smatrao da je to greška. Naravno, kada danas pogledate Libiju, neki od tih ljudi će reći: „Pa rekli smo vam!” Ne, nisu nam tada rekli. Ono što se zanemaruje jeste to da je veoma važan proces posle zbacivanja nekog režima proces izgradnje države. Rušenje režima još ne znači promenu režima. To podrazumeva mnogo više.
Šta će biti povod da SAD i možda EU donesu odluku da naoružaju Ukrajinu?
Mislim da će doći do američkog snabdevanja oružjem Ukrajine i da će EU to tolerisati, po sistemu dobar i loš policajac. Ne mogu vam reći šta će biti okidač.
U slučaju Srbije i BiH okidači su bili zločini.
Ovde će se to desiti ukoliko prekid vatre bude dramatično kršen i ako se nastavi prelazak tenkova, raketnih bacača i ostale artiljerije iz Rusije u Ukrajinu. Ja se čudim što imenovanje i okrivljavanje Rusije za ovo nije jače. Zašto imenovanje i okrivljavanje Rusije za rušenje malezijskog putničkog aviona nije jače?
A zašto Amerikanci nisu objavili satelitske snimke u trenutku rušenja aviona?
Ne znam. I ja se pitam isto.
Rusi sada mogu takođe da kažu da to samo znači da su ukrajinske snage oborile avion, zar ne?
Mislim da je potpuno pogrešno ne objaviti rezultate tajnih službi. Znam da tajne službe nisu voljne da obave rezultate jer bi tim dokazima ukazale na svoje izvore i tehnike do kojih su došli do informacija. Međutim, bez obzira na to ko je oborio avion, Putin je stvorio uslove da se nešto tako desi. To se ne bi desilo bez rata u istočnoj Ukrajini. I taj rat, to svi znamo, nije samo unutrašnji rat.
Dakle, šta će biti povod za naoružavanje Ukrajine?
Teško je predvideti, ali vrlo živo se sećam šta nas je nagnalo da vojno intervenišemo protiv Miloševića u Bosni. To su bile tri stvari. Jedno je bilo otkriće Srebrenice, drugo je bila minobacačka granata bačena na pijacu u Sarajevu, a treće stvari se malo ko seća. To je bilo vreme kada je Francuska još gajila simpatije prema Srbima i Miloševiću. Ali znate šta se dogodilo? Još imam fotografiju objavljenu u novinama na kojoj se vidi francuski vojnik vezan za ogradu jer su ga Srbi uzeli za taoca. Za Francusku je to (odluka o bombardovanju) bilo pitanje nacionalnog ponosa. Dakle, nekad su male stvari koje menjaju stavove vlada.
A šta ćemo sa tvrdnjama da na terenu nisu samo ruski vojnici već i pripadnici američkih privatnih vojski i vojni konsultanti koji rade za Ukrajince?
Koliko znam, to pitanje je pominjano i u Minsku. Kada je Porošenko postavio pitanje ruskih trupa u Ukrajini, Putin je postavio pitanje američkih savetnika, na šta je Porošenko odgovorio da svaka zemlja ima pravo da ima savetnike. I to je istina. Ne mislim da se ijedna američka privatna vojna kompanija krije u Ukrajini. Tamo su savetnici i to je totalno legitimno. I tamo su ne samo američki savetnici, jer od 1997. postoji ne samo Savet NATO–Ukrajina već i Komisija NATO–Ukrajina, koja u potpunosti zvanično radi i pokušava da reformiše bezbednosni sistem i modernizuje vojne snage. Lično sam tamo bio uključen u oblast obuke, jer sam bio direktor za akademsko planiranje i politiku na NATO koledžu za odbranu. I svake godine smo u februaru ceo program na nedelju dana selili u Ukrajinu, gde smo obučavali tamošnje vojne snage. Nažalost, moram da priznam da sam bio svedok kako reforma ukrajinske vojske nije baš funkcionisala zbog korupcije i zapuštenosti određenih struktura.
Nenad Radičević
objavljeno: 20.02.2015.
