Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Jul.2020, 20:37
Angelina poslednja godina
Sve krize kroz koje je Unija prošla u proteklih 12 godina potvrdiće vrednost Angele Merkel, a slično je i s njenim političkim zaveštanjem. Njena najbolja moguća zaostavština može biti EU koja ima svoju perspektivu i “nakon korone”
Piše: Marko Savković*
Pandemija neće dovesti do velikih promena u međunarodnim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << odnosima već će ubrzati postojeće trendove, napisao je 7. aprila Ričard Has. Vodeća uloga Nemačke u okviru Evropske unije jedan je od njih. Prva po veličini, broju stanovnika i ekonomskoj snazi, na njenom čelu je najuticajnija liderka generacije. Od 1. decembra Nemica je i na čelu Evropske komisije. Prevazilaženje ekonomskih posledica pandemije zahteva “još Nemačke”; za razliku od krize suverenog duga, bogatije članice su podržale njenu politiku.
Do izbijanja pandemije jedna od glavnih preokupacija nemačke kancelarke Angele Merkel bila je da pronađe naslednika (naslednicu). Nakon 15 godina mogla je da kaže “dosta”. Međutim, Covid-19 je za nekoga ko je “u prethodnom životu” bio naučnik predstavljao savršen izazov. Kada su postale jasne razmere krize u Italiji, Merkelova se nije “samo okružila stručnjacima i slušala (što je inače jedna od njenih prednosti); staloženo, argumentovano potrudila se da problem objasni javnosti” (Džudi Dempsi).
Sve krize kroz koje je Unija prošla u proteklih 12 godina potvrdiće njenu vrednost. Slično je i s političkim zaveštanjem Merkelove. Oveštala je fraza kako se sa globalnim izazovima možemo suočiti samo zajedno. Ona je to zaista pokušala. Naruku joj je išlo to da u 21. veku između nacionalnog interesa Nemačke i interesa EU stoji znak jednakosti. Bila je skeptična prema dubljoj političkoj i ekonomskoj integraciji; njen prirodni “teren” bio je Evropski savet, međuvladina institucija.
Da sami ne možemo “pobediti” koronu, brzo je postalo jasno. Razočarani isprva sporom reakcijom EU, moguće je da su mnogi u Italiji poželeli da pocepaju njene zastave. Međutim, velike zemlje – sa samo naizgled neograničenim resursima – SAD, Rusija, Brazil, grubo su probuđene iz sna o sopstvenoj moći.
U ranijim krizama glavni izazov pred Merkel bio je “uveriti sopstveno građanstvo u neophodnost akcije”, bilo da je reč o spasavanju grčke ekonomije (a zapravo i samog evra) ili prihvatanju milion i više izbeglica i migranata (čemu je alternativa bila humanitarna katastrofa na granicama Unije). Ona je to činila gradeći široke koalicije.
NAJVIŠE HVALJENE I KUĐENE OSOBINE: Postupnost i opreznost su među njenim najviše hvaljenim – i kuđenim – osobinama. Zameran joj je nedostatak vizije, spremnost da u integraciji ode korak dalje po uzoru na elite koje su stvarale EU. Međutim, ona nije videla razlog za tako nešto – postojeći institucionalni okvir smatrala je adekvatnim. Iz našeg ugla, da ona nije preuzela “staranje” o politici proširenja, vrlo verovatno bi “evropska perspektiva” davno bila zatvorena priča.
Uspeh Merkel je i da je Nemačka od Francuske preuzela vodeću ulogu, a da se ova nije ni pobunila. Dok je francuski (uz engleski) i dalje bio jezik Brisela, uticaj Nemačke je rastao. Vreme provedeno i uloženo u evropske integracije donelo je dobro i jednima i drugima, ali su usporavanje francuske ekonomije, njeni strukturni problemi, tenzije u društvu i posledična podrška evroskepticima (kako na levoj tako i na desnoj strani ideološkog spektra) učinili da to više ne bude “dinamo” ravnopravnih.
Francuska se nije mogla odupreti pozitivnoj agendi politike proširenja na Istok. Njom je Nemačka zadovoljila svoj najneposredniji interes; danas zvuče anegdotski epizode francuskog protivljenja početkom 1990-ih. Tri decenije kasnije geografski i politički centar Evrope su jedno. Kada Berlin u okviru Unije nešto želi, često “pogura” (da ne kažemo “podmetne”) druge, bliske članice. Otvorenu konfrontaciju izbegava, ali je svima posle jasno da je to bio stav Nemačke.
Ekonomskom odgovoru Nemačke na pandemiju malo šta se može zameriti. Merkel je svesna da su, ako Nemačka ne ublaži očekivane efekte recesije (rastuće nezaposlenosti), evroskeptici, desni populisti, suverenisti, tu, za vratom. Isto tako, ona nije zloupotrebila prostor koji se “otvorio” zahvaljujući uspešnom odgovoru države i društva na pandemiju, ponovo demonstrirajući posvećenost demokratiji.
IMPRESIVNI PAKETI: Paket pomoći privredi “težak” dva biliona evra veći je i od onog u SAD. Napuštena je politika “schwarz null” (“nula duga”) tako što je u junu dogovoren paket stimulusa u vrednosti od 130 milijardi evra, pored 123 milijarde već odobrene u martu. Prihvatila je da se spase Lufthanza, ali ne i automobilska industrija. (Nakon prevare sa emisijama izduvnih gasova, građani Nemačke ne bi pristali da slepo pomažu industriju koja je tako sporo usvajala promene.)
Ništa manje impresivan je paket oporavka dogovoren na nivou EU – 500 milijardi evra plasiranih preko Komisije. Za Nemačku ovo je bila radikalna promena kursa. Nakon godina odbijanja fiskalne integracije, Merkel je pristala na zajednički dug kako bi se podržale ekonomije članica. Ona je izvukla lekcije iz grčke krize – u Berlinu su najzad čuli argument o “izgubljenoj deceniji”. Pristanak na zajednički dug ujedno je i priznanje da su neke prethodne politike bile pogrešne.
Prihvatanje nemačke liderske uloge neće voditi nekakvoj “federalizovanoj superdržavi” kakvu, čini se, priželjkuju u okruženju francuskog predsednika. Trenutak u kojem živimo – kriza za krizom – ne pogoduje tome, ističe Ivan Krastev: “Niko ne sanja o Sjedinjenim Državama Evrope”.
Neće to biti ni “nemačka EU”. Slediće se ono što je realno i što najneposrednije tišti glasače – unapređenje šengena, revizija pravila o konkurenciji, porez za finansiranje EU i eventualno osnivanje Saveta bezbednosti EU kako bi se procenjivale spoljne pretnje (Metju Karnišig).
Pred nama je teških šest meseci nemačkog predsedavanja EU. Očekuje se drugi talas pandemije – niko ne zna kada. Vakcina još nije pronađena. Deluje da će Tramp izgubiti izbore u novembru, ali SAD su daleko od pouzdanog partnera i uzora kakav su bile. Članice Unije, zabrinute i ljute na ostale velike sile, spremnije su da slede Berlin u odgovoru na strateška pitanja odnosa sa Rusijom, Kinom i SAD. Jedno je Merkel već uspela – da pokaže da je Nemačka sposobna da predvodi, a ne dominira. Njena najbolja moguća zaostavština može biti EU koja ima svoju perspektivu i “nakon korone”.
*Autor je izvršni direktor u Beogradskom fondu za političku izuzetnost
.jpg)
