Izvor: Politika, 20.Sep.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moramo u Savet bezbednosti i kada gubimo
U SB UN pokazano je da jedan deo sveta nije saglasan sa načinom na koji se rukovodi kosovskim pitanjem, kaže Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD
Iako je, krajem prošle sedmice, jedanaest zemalja u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija podržalo ruski predlog za izdavanje predsedničkog saopštenja da na severu Kosova sve treba da se rešava dijalogom, a Priština imala podršku samo četiri zemlje na svojoj strani, Srbija ipak nije doživela satisfakciju jer to saopštenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije prošlo. Slično se u SB dogodilo i krajem avgusta, kada su se zemlje kvinte, takođe, usprotivile predlogu ruske delegacije sa ciljem da se pošalje jasna i nedvosmislena poruka o potrebi uzdržavanja od jednostranih i nasilnih akcija i da se postojeća neslaganja reše putem dijaloga.
Zašto je, onda, Srbija ponovo, uz pomoć Rusije, išla u SB, kada se na osnovu dosadašnjeg iskustva unapred moglo pretpostaviti da ni ovoga puta ruski predlog neće proći?
Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD, smatra da Beograd nije ni očekivao da će ruski predlog proći, ali da se išlo na ovu sednicu zbog toga što je deo strategije srpske spoljne politike da stavlja akcenat na UN. „Odlaskom u Savet bezbednosti podseća se da je to jedan problem za koji mandat imaju UN”, ističe on.
S tim u vezi, Vujačić naglašava da ipak nije svejedno ako u SB postoji podrška 11 od ukupno 15 država, bez obzira na to što se predstavnici SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke, koja nije stalna članica SB, nisu saglasili sa ruskim predlogom.
Ocenivši da je na taj način „stavljeno do znanja da jedan deo sveta nije saglasan sa načinom na koji se rukovodi kosovskim pitanjem” i da, verovatno, zemlje koje su protiv toga to moraju da vide i da uvaže.
Odgovarajući na naše pitanje, Ognjen Pribićević, bivši ambasador Srbije u Nemačkoj, kaže čak da bi bilo neprirodno da Srbija to nije uradila. „Diplomatija je takva: moraš da ispoštuješ kanale i nekakve formu. Braneći svoju poziciju u vezi sa Kosovom morali smo da odemo tamo gde jedino i imamo nekakve pozicije. Na svakom drugom mestu, u Briselu, na primer, pozicije su nam puno slabije, jer je tamo odnos snaga takav kakav jeste (dvadeset dva prema pet)”, kaže Pribićević. On se, inače, samo nada da su ljudi koji ovo rade svesni gde se zaista odlučuje.
„Odlučuje se u okviru kvinte, odnosno pet ključnih zemalja zapada, koje imaju pare, vojsku, policiju”. A upitan da li Srbija ima nekakav „kanal” prema tim zemljama, odgovara da je „sigurno da su pozicije Prištine mnogo jače od pozicija Srbije u Vašingtonu, Londonu, Berlinu, Parizu, što je naš ključni problem i to u poslednjih 20 godina”. Stoga, treba „ozbiljno raditi, u narednih 30 godina, jer taj problem ne može da se reši s jednom vladom koja je proevropska”.
„Debata u SB je bila u funkciji pritiska na međunarodnu zajednicu da Euleks carini, a ne kosovska carina. Ovaj napor je samo delimično urodio plodom, jer je embrion kosovsko-albanske carine ipak ostao. Važno je nametnuti ovu temu u narednoj rundi dijaloga i onemogućiti da bilo koji carinik iz Prištine vrši carinska ovlašćena na ova dva specifična administrativna prelaza. Značajna tema za lokalne Srbe je i raspodela carinskih prihoda na ova dva prelaza, koji treba da pripadnu lokalnim srpskim opštinama”, smatra Nikola Jovanović, iz Centra za novu politiku, koji minulu sednicu SB posmatra kao „dodatni pritisak na međunarodnu zajednicu i javnost”. On kaže da se u Njujork išlo tek onda kada su iscrpeni „evropski kanali”.
I Vladimir Todorić, takođe, iz Centra za novu politiku, smatra da Beograd mora da pokušava, da obaveštava i da radi sa sasvim članicama UN, bez obzira na to što sada deluje da je tamo napravljen zid.
Sastanak Tadić–Ešton, koji je doveo do rezolucije u Generalnoj skupštini UN, u septembru prošle godine, pomerio je, prema njegovim rečima, težište odlučivanja iz Njujorka u Brisel, jer je, očito, bila namera EU da se ovaj problem prenese u njihovo dvorište. To je bio period kada je Beograd bio izložen velikim pritiscima, kroz posete ministara spoljnih poslova Velike Britanije i Nemačke, u avgustu prošle godine, podseća naš sagovornik.
„Posle te rezolucije Beograd pokušava da ostvari neki balans, vraćajući polako neke stvari u UN, jer tu ima veću podršku i ima dva člana Saveta bezbednosti. Međutim, kada god se to desi, kao što je pokušaj da se u vezi sa trgovinom organima napravi dogovor da SB kontroliše istragu, pojave se opet ogromni pritisci od nekih zemalja EU, koje to maltene smatraju neprijateljskim aktom”, ocenjuje on.
Beograd, prema njegovom mišljenju, mora da pokušava, i da obavesti, i da radi sa svim članicama UN, jer tu ima veće političko težište, veću podršku. To, međutim, dovodi Srbiju u sukob sa određenim članicama EU. „Ali svaki put kada Srbija inicira raspravu pokazuje se da ne postoji konsenzus o pitanju nezavisnosti Kosova, što ipak šalje određenu poruku koja je korisna za Beograd”, naveo je Todorić i podsetio i na to da je počinje redovni samit Generalne skupštine UN. A, za nas je, kako kaže, najbitnije ono o čemu će se razgovarati na marginama tog samita.
B. Čpajak
objavljeno: 21.09.2011
Pogledaj vesti o: Ambasador Rusije, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
