Izvor: Poznati.info, 28.Dec.2012, 15:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogdan Obradović Biografija
Bogdan Obradović je rođen 30. septembra 1966. godine. Njegova supruga se zove Maja. Ima sina Aljoša i ćerku Luciju. On je trener naših vrhunskih tenisera, predavač na Visokoj školi za sport u Beogradu, savezni selektor Dejvis kup reprezentacije Srbije. Nediplomirani je student Saobraćajnog fakulteta, a završio je Višu trenersku školu. Selektoru teniske reprezentacije nije se dalo da postane teniser, ali zato sа uspehom stvara vrhunske igrače. Izabrao je >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << da se sa svojom decom igra u pesku, a ne sam na nekoj jahti.
Tenisom je počeo da se bavi još u ranoj mladosti na improvizovanom teniskom terenu, u kraju gde je tada odrastao (livade Novog Beograda), jer u blizini tada nije bilo ni jednog pravog teniskog terena. Sasvim slučajno je saznao preko druga da se u Teniskom klubu Crvena Zvezda organizuje škola tenisa za početnike. To je bilo daleke 1978. godine. Tu je napravio svoje prve prave teniske korake uz pomoć trenera Ace Simića i Aleksandra – Caleta Nigrinovića. Godine 1986. počinje da radi kao trener – igrač u Teniskom klubu Kikinda. U sledeće četiri godine je napravljen najveći uspeh kikindskog tenisa, dovođenjem ekipe u kvalifikacije za Prvu ligu, tadašnje Jugoslavije.
Na žalost, raspadom stare Jugoslavije i klub je zapao u finansijske poteškoće i Bogdan se vraća u Beograd i počinje da radi u nekoliko teniskih klubova: 3D, Milas, Max. U Teniskom klubu Max počinje saradnju sa kondicionim trenerom Zoranom Grbovićem, sa kojim je zajedno radio sa većinom naših najtalentovanijih juniora: Nenad Zimonjić, Boris Pašanski, Filip Olarević, Vanja Vidojković, Višnja Vuletić, Jula Vakulenko.
Pored velikog broja juniorskih turnira po čitavoj zemaljskoj kugli i tada manjih profesionalnih, 1999. godine počinje da radi sa Nenadom Zimonjićem, kao travelling coach, sa kojim pravi veliki pomak u njegovoj karijeri i zajedno sa Zoranom Grbovićem ga dovode u sam svetski vrh, kako u singl, tako i u dubl konkurenciji. Ogromno iskustvo stečeno na profesionalnim turnirima: Wimbledon, US Open, Australian Open, Rolland Gaross, svim Super Nine turnirima, Gold and World Series ATP turniri. Razmenjivao je iskustva sa čuvenim trenerskim imenima: Nikola Pilić, Bob Brett, Brad Gilbert, Nick Bollittieri, Paul Anacone, Peter Lundgren, a smeo je i da stane na teren sa Goranom Ivaniševićem, Gustavom Kuertenom, Tod Martinom, Tomas Enkvist, Alex Coretja, Daniel Nestorom, Vejnom Fereirom, Vejnom Artursom i mnogim svetskim imenima.
Paralelno, kada god je bio u zemlji, radio je i sa Novakom Đokovićem, u to vreme najboljim juniorom u svetu (ispod 14 godina). Njihov prvi zajednički uspeh je osvajanje Evropskog prvenstva u Italiji, San Remo. Od 2002. godine, nakon četiri godine intenzivnog rada sa Nenadom Zimonjićem, počinje da radi kao glavni trener Teniskog kluba Đukić, gde radi sa Novakom Đokovicem i Borisom Pašanskim.
Od 2006. godine preuzima obavezu da radi sa Jankom Tipsarevićem, kada je u zemlji. Godine 2007. izabran je za Saveznog Selektora Davis Cup reprezentacije Srbije i iste godine, pobedom nad Australijom (septembar 2007. godine), Srbija se kvalifikovala u Svetsku grupu, što je najveci uspeh srpske teniske reprezentacije. Takođe, od 2005. godine koordinara rad juniorskih selekcija i član je Stručnog odbora Teniskog saveza Srbije. Direktno uključen u rad sa najtalentovanijim juniorima, kao sto su Arsenije Zlatanović, Tamara Čurović i Anđela Nemčević. Od 2004. godine je profesor – predavač na Visokoj školi za sport u Beogradu, predmeti: Tehnika i taktika tenisa, Teorija i metodika tenisa i Pedagoška praksa.
Ima uspešnu dugogodišnju saradnju sa Nikolom Pilićem, Dirkom Hordorfom i Alonom Kaskurijem.
- Da je neko pre deset godina rekao da će Srbija biti prva teniska sila, pitali bi ga da li je normalan, a ja sam bio ubeđen da će se to desiti. Istrajnost me je dovela do rezultata i ona i dalje gori istim plamenom. Uživam u svakodnevnoj energiji, to je za mene tajna svih tajni — sa ushićenjem priča Bogdan Obradović, savezni selektor Dejvis kup rerezentacije Srbije, čovek delom odgovoran za uspehe Nenada Zimonjića i Novaka Đokovića, koji je imao petlju da izađe na teren s Goranom Ivaniševićem, Danijelom Nestorom i mnogim drugim jakim teniskim imenima.
— Ja sam profesionalni teniski zanatlija, naprasno sam od studenta postao predavač u čudna Slobina vremena, jer niko nije imao takva iskustva kao ja. Ni školu nisam zavšio, a postao sam profesor, mada studentima govorim da me ne zovu profesor. Ja sam običan predavač koji iz ličnog iskustva prenosi svoja znanja — pravda se Bogdan, trener iza koga stoji iskustvo sticano na svim svetskim teniskim turnirima i razmenjeno s najvećim teniskim trenerima. A kada je bio dete, hteo je da postane mesar.
Haklberi Fin
— Moja priča je klasična jugoslovenska, bio sam dete vojnog lica odraslo u getu Novi Beograd. Fudbal je bio popularan, a počinjalo je zlatno doba basketa, pa smo po ceo dan skakali po betonu, ali i vrlo brzo „šutnuli” fudbal. Zimi bismo odlazili na smrznuta jezerca novobeogradskih močvara i klizali se, a kada smo saznali za klizaljke, vežbali smo hokej. Lazar Ristovski živeo je dva ulaza od mene, tada je svirao u „Smaku”, posle je prešao u „Bijelo dugme”. Kod njega su dolazili Bregović i Bebek, jurili smo ih za autogram. Zainteresovala me je muzika, sviruckao sam gitaru, ali sam više naginjao sportu. Ne znam koji sport nisam probao. Kao klinac bio sam opčinjen time da budem mesar. Išao sam kod jednog i drugog dede na selo gde su se pravili specijaliteti od mesa, čvarci i slično. Voleo sam da jedem meso, pa sam govorio da ću biti mesar, a kasnije sam bio ubeđen da ću se baviti sportom. Iako sam upisao brodarsku školu i posle Saobraćajni fakultet, nikada me škola nije interesovala, kao ni posao u kancelariji. U osnovnoj školi bio sam vrlo dobar. Ono što me je interesovalo pamtio sam na času. Biologiju sam učio po tri lekcije unapred, a iz istorije nisam mogao nijedan datum da zapamtim. Mama je mislila da sam retard, srećom moja supruga Maja ih pamti i opominje me da ne zaboravim kad su rođendani, godišnjice… Otac mi je Ličanin, a oni vole svima da pomognu, tako da je kod nas uvek bilo po pet-šest tetaka, stričeva, braće, onih koji se školuju. Meni je to bilo normalno stanje, ali moja majka se mučila da za svima spremi, skuva, opere. Zbog toliko ljudi u stanu roditelji nisu mogli mnogo vremena da posvećuju nama. Gledao sam da ukradem nešto sa šporeta i zbrišem napolje, po čitav dan bio sam Haklberi Fin. Oko Novog Beograda bilo je još peščanih dina i jezeraca, tu smo se krili i lutali, tako da nisam imao potrebu da bežim od kuće. U stvari, svaki dan sam bežao od kuće.
Grožđe za Bobu
U kraju gde su se igrali Tarzana skačući s drveta na drvo, ili „krečenja”, tako što su zabadali pikado strelice među noge, brali gloginje i duvali ih kroz duvaljke, e tu je na jednom kao odbojkaškom terenu neko počeo da igra tenis.
— Gledali smo šokirano. U to komunističko vreme svi smo bili nekako jednaki, isto obučeni, postojale su samo patike „borovo”. Kupili smo jeftine rekete i loptice i pokušavali da igramo tenis kao ti stariji. Tada je televizija prenosila jedan meč godišnje, finale Vimbldona. Slučajno se u kraju pojavio naš momak, a profesionalac teniser iz Francuske koji je imao zakazan meč s Bobom Živojinovićem. Potrpao je sve nas klince kod ćaleta u kola i odveo na teniski teren Crvene zvezde da gledamo meč. Meni je brzo dosadilo da gledam i tražio sam da mi daju reket. Krenuo sam da lupam lopticu o zid. Zapazili su da to radim kao da već dugo treniram. Ponudili su mi članstvo u klubu i tako je počela moja teniska karijera. Brzo sam napredovao, mogao sam da pobedim i čuvenu Jelu, trenera. Moji roditelji se tu nisu pojavljivali, jednom mi je mama donela nekoliko kilograma grožđa da posle treninga donesem kući, ali mi je Boba pojeo pola. Išao sam na takmičenja, ali nisam imao nikoga da me gura, a ni roditelji novca da bih napredovao. U sedamnaestoj godini počeo sam da radim kao trener. Od deset zarađenih treninga devet nisam naplaćivao, meni je bilo drago što mi daju teren da igram. Bilo je upornih koji su mi gurali pare u džep i stidljivo sam počeo da zarađujem. Teško je danas objasniti kako je tada bilo komplikovano doći do terena koje su zaposedali komunistički direktori i njihova deca. Posle vojske, a za vreme studija, otišao sam u Kikindu. Zajedno s drugom obnovili smo rastureni teren i vratili tenis u taj grad. Trenirao sam mlade tenisere i tu sam ostvario svoju ambiciju, doveo sam ekipe u kvalifikacije za Prvu ligu Jugoslavije, bio je to ogroman uspeh tada. Radio sam s takmičarima i u Novoj Pazovi, Beogradu, i istovremeno studirao. Bila su to teška vremena, nisam imao velike ambicije u vezi sa studiranjem, a rasle su mi teniske. Dosta sam putovao, onda mi se desio Zimonjić, kasnije Pašanski, Nole je imao 13 godina kada sam počeo intenzivnije da radim s njim sve do njegove šesnaeste-sedamnaeste. Krenuo sam da radim i sa Tipsarevićem.
„Bijelo dugme”, „Riblja čorba” i „Azra” bili su jeku popularnosti kada su Bogdan i njegov drug Ilija počeli da sviraju gitare po privatnim studentskim žurkama.
— Dogurali smo do stotinu žurki, znali smo hiljadu pesama. Uvežbavali smo aktuelne pesme s radija ili ploča, malo smo krali znanje i od starijih kolega. Na kraju žurke seli bismo ukrug, naručivale su se pesme, bilo je neobično da neko ne zna da svira ili peva. Nadmetali smo se pred devojkama s Bosancima, Hrvatima, to je izlazilo iz srca.
Iks devojaka i Maja
Zahvaljujući starijoj sestri, stekao je manire koje su devojčice izuzetno cenile.
— Dopadao sam se devojčicama, zvali su me Boćica jer sam bio nizak. Lepo sam se ponašao prema njima, nisam bio napadan. U sedmom razredu nas sedmorica smo profurali s njih sedam, bili smo takve zentare da smo sve u isto vreme radili. Onda jedan kaže da je poljubio devojčicu u obraz, a drugi da ju je poljubio u oba. Prošla su tri meseca dok se nismo poljubili u usta. Meni je to odugovlačenje bilo užasno romantično. Krajem osmog razreda kad se prošetaš jedan na jedan sa devojčicom, bilo je „vao, kakav junak”. Ali, privlačio me je sport, i dok bih bio s devojčicom, gledao sam sa strane kako igraju basket. Činilo mi se da gubim vreme sa istom pričom: „Viloš li me? Volim. A koliko?” To mi je bilo dosadno, pa sam u srednjoj školi postao i malo surov. Dam signal da mi se dopada, a onda zaledim, kao „nisam dovoljno dobar za tebe”. Sada kažem da je to bilo nenormalno ponašanje, a onda mi se činilo da tako treba. Imao sam iks devojaka, bila je moda brzog zaljubljivanja, nije mi se dešavalo da patim, niti da se zaljubim, pa da mi u drugi plan padnu sport i muzika. Nikada nisam imao potrebu da se zabavljam godinama i po ceo dan držim za ruku s devojkom. Sedam dana mi je bio maksimum. Fazon nam je bio kao mi smo jaki muškarci, šta sad da se kilavimo s nekom devojčicom. Majini i moji roditelji dugo su se poznavali, a njena najbolja drugarica živela je u mom ulazu. Ona se tu stalno muvala, dok su mene primećivale njene drugarice. Verovatno su postojale simpatije između nas, ali ih nismo bili svesni. Gledala me je kao ludaka koji iz kola stalno vuče dve korpe pune lopti. Vozio sam jugića koji se otvarao ekserom i ništa nisam smeo da ostavljam u njemu. Maja je bila antisportski tip. Družili smo se, tražili, pronalazili, krenula je jača emocija i posle dosta godina došli smo do zaključka da imamo idealnu komunikaciju. Moj otac kaže da je najveća kocka u životu kada se ženiš jer ne znaš u šta to može da se izrodi. Imao sam puno sreće što smo se sreli, približili i što imamo harmoničan život. Kad sam počeo s njom da se zabavljam, ona je imala sina Aljošu od godinu dana iz prvog braka, tako da sam sa ženom dobio i dete. Ljubav sam delio na nju i njeno dete i bez muke sam odmah postao i otac. Kada se rodila Lucija, sve je već bilo uhodano, bio sam iskusan otac, a radovao sam se što smo dobili devojčicu jer već smo imali dečaka. Šareniji je život kad imaš i sina i ćerku.
Nije na prodaju
Imao je dvadesetak godina kada mu je otac doživeo prvi srčani udar.
— Odjednom sam postao svestan da čitava porodica može preći na moja leđa. To saznanje kao da mi je razbistrilo i posao i život, učinilo me ozbiljnijim, uzburkalo me. Nastavio sam dalje jači, bolji i precizniji. Srećom, otac se oporavio, a teški trenuci u životu uvek se pojavljuju s nekom porukom. Moj najveći profesionalni uspeh je istrajnost, šta god da mi se dešavalo, išao sam do kraja, bez popuštanja. Ta osobina dovodi do vrhova. Važno mi je da nastavimo s ovim kontinuitetom uspeha. Meni ovo nije posao, ovo mi je život. Nestrpljivo ustajem da dođem na terene i radim sa decom. Mogao bih da odem u svet da se prodam za ogroman novac, a ja želim da radim ovde s našom decom jer znam da ću to najbolje uraditi. Jeste mukotrpno i najmanje ću naplatiti, ali nisu mi motiv novac i slava. Mogao sam da težim tome da imam jahtu, ili da se igram u pesku sa svojom decom. To je stvar ličnog izbora, a ja sam izabrao igru sa svojom decom.
Bogdan Obradović
Izvor i foto: WP, pulsonline.rs
.jpg)
