Izvor: RTS, 17.Apr.2014, 09:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sećanje na momke sa Rijazora

Deportivo iz Lakorunje danas je drugoligaš sa dugom većim od 80 miliona evra. Pre samo 14 godina ovo je bio moćan klub koji je na kolena bacio španske gigante, Real i Barselonu. Pre deset godina Deportivo je odigrao jednu od najboljih utakmica u Ligi šampiona kada je nadoknadio tri gola zaostatka protiv Milana. Ovo je priča o Makaju, Đalminji i drugim legendarnim igračima koji su stvarali fudbalsku bajku na Rijazoru.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << />
U istoriji španske lige dugoj više od osam decenija samo dva kluba su različitim periodima imala apsolutnu dominaciju. Tek povremeno iskočila je ekipa koja je prekidala šampionske nizove Reala i Barselone.

Te godine kada dva španska giganta nisu bila na prvom mestu predstavljala su posebne sezone u španskom prvenstvu, jer je prekid dominacije Kraljevskog kluba ili Katalonaca u pojedinim trenucima bilo ravno čudu. Dok svi čekaju da li će madridski Atletiko ove godine napraviti slično čudo, mnogi se sa nostalgijom prisećaju trenutaka kada su manje ekipe postajali veliki šampioni.

Iako je prošlo 14 godina, sećanje na titulu Deportiva Lakorunje i dalje je sveže. Na prelasku iz prošlog u ovaj vek, ekipa iz Galicije probila se u sam vrh španskog fudbala. Stadion Rijazor tih godina predstavljao je mesto prave fudbalske romantike. Daleko od glamura Madrida i Barselone, u gradiću sa manje od 200.000 stanovnika, stasavala je ekipa o kojoj se i danas priča.

Narudin Najbet, Mauro Silva, Pauleta, Đalminja, Turu Flores, Flavio Konseisao, Roj Makaj, samo su neki od igrača legendarne ekipe Deportiva. U šampionskoj sezoni član tima iz Lakorunje bio je i Slaviša Jokanović, koji je te sezone odigrao 22 utakmice.

Deportivo je klub sa tradicijom dužom od jednog veka. Osnovan je  1906. godine, dok od 1944. godine igra na stadionu Rijazor. Prvi veći uspeh Deportivo je ostvario 1950. godine kada je zauzeo drugo mesto, samo bod iza šampiona madridskog Atletika.

Skoro pola veka je bilo potrebno da se tim iz Lakorunje vrati u vrh španskog fudbala. U tom periodu Deportivo se često selio iz lige u ligu, čak je sredinom osamdesetih godina prošlog veka dospeo i u treći rang takmičenja. U tom peridou klub je imao i velikih finansijskih problema i nikako nije mogao da se stabilizuje.

Nakon 18 godina u nižem rangu, za Deportivo su došle „zlatne devedesete". Klub je stabilizovao finansije i za to je najzaslužniji bio kontroverzni predsendik Augusto Cezar Lendoiro. Isti čovek je od kluba koji se borio za opstanak, napravio ekipu koja se rame uz rame sa Realom i Bareselonom borila za titulu.

Ogroman novac je upumpavan je u klub. Procenjuje se da je za nešto više od decenije klub potrošio oko 250 miliona evra ne bi li bio u trci za vrh španskog prvenstva. Prvo od većih pojačanja bio je brazilski reprezentativac Bebeto. Izuzetnom veštinom pregovaranja Lendoiro je uspeo da ubedi Bebeta da 1992. godine potpiše upravo za Deportivo a ne za neke druge evropske velikane.

Lendoiro je igrače iz Južne Amerike navodno ubeđivao da je u La Korunji klima slična onoj u njihovoj domovini, iako se grad nalazio u Galiciji na severu Španije. Jedna od taktika je bila da pregovori počnu za večerom i da se oduže do jutarnjih sati, ne bi li umor savladao igrače koji bi na kraju pristali da potpišu za Deportivo.

Pre Bebeta u klub su došli Rekarte, Liano, Baragan, Ribera, Aldana, Donato, kao i talentovani Fran i Mauro Silva. Kasnije su u klub stigli Najbet, Makaj, Tristan, Luke i drugi.

Rezultati takve politike bili su momentalni. Deportivo je imao šansu da već 1994. godine osvoji titulu u španskom prvnestvu. Od toga ih je delio samo jedan penal koji je promašio tadašnji jugoslovenski reprezentativac Miroslav Đukić. Na meču protiv Valensije u poslednjem kolu, šut Đukića sa bele tačke odbranio je golman Valensije Gonzales. Klub je završio sezonu sa 56 bodova, koliko je imala i Barselona, ali su Katalonci postali šampioni zbog bolje gol razlike.

I pored nesrećno izgubljene titule Deportivo je već tada od malog provincijskog kluba bio na pragu da postane velika ekipa. Klub sa Rijazora je igrao dopadljiv, atraktivan fudbal i postepeno je dostizao nivo na kojem su igrali Real i Barselona.

Ono što je propušteno 1994. godine nadoknađeno je nekoliko godina kasnije. Deportivo je 1998. godine promenio trenera, gde je na klupu tima iz La Korunje došao Havijer Irureta. On je nasledio sjajne igrače poput Najbeta, Đalminje i Flavija Konseisaa, dok je uz (finansijsku) podršku predsednika Lendoira počeo da „lovi" pojačanja. Za kratko vreme Irureta je doveo Pauletu, Alda Dušera, Brazilca Emersona, holandskog napadača Roja Makaja, kao i španske fudbalere Huan Karlosa Valerona, Kapdevilu, Dijega Tristana, Alberta Lukea i druge.

Investicija nije bila jeftina, ali je brzo dala rezulatate. Nakon sezone 1998/99. u kojoj je Deportivo završio na šestom mestu, borba za titulu usledila je već naredne godine. Legendarna sezona 1999/00. ostaće zlatnim slovima upisana u istoriju kluba.

Deportivo je te sezone imao solidan početak, ali je tek oko desetog kola, nakon pobede nad Barselonom ustalio formu i vezao sedam pobeda. Junak trijumfua nad Kataloncima bio je dvostruki strelac Roj Makaj, dok je jedini gol za Barselonu postigao Rivaldo. Osim Barselone pred zahuktalim Deportivom redom su padali madridski Atletiko (koji je tada ispao iz lige), Sevilja, tada odlični Rako Valjekano, kao i najveći rival, Selta.

Ipak, kao najveći favorit izdvojila se Barselona koja je, predvođena Rivaldom, osvojila dva prethodna šampionata. Katalonci su u prvih devet kola imali samo jedan poraz. U desetom kolu izgubili su upravo od Deportiva na Rijazoru. Jedno vreme delili su prvo mesto sa novim prvoligašem Rajo Valjekanom, koji je iskoristio lakši raspored i nakupio se bodova na početku sezone.

Nakon serije od sedam uzastopnih pobeda Deportivo je do polovine prvenstva već imao prednost od osam bodova nad Barselonom.

Dobru formu Deportivo nije uspeo da ponovi u nastavku sezone. Na narednih šest utakmica zabeležio je samo jedan trijumf. Onda je usledila legendarna utakmica sa madridskim Realom u 23. kolu. U prvom meču u Madridu bilo je nerešeno 1:1, dok je na Rijazoru Deportivo trijumfovao sa 5:2. I ovoga puta rivala je načeo Roj Makaj već na početku meča, seriju je nastavio Đalminja, zatim Viktor, dok je poslednja dva gola postigao Oskar Flores. Real je samo preko Morijentesa u jednom trenutku smanjio na 2:1, dok je Jero postigao u finišu meča postigao drugi gol za „kraljevski klub".

Treba pomenuti da je nekoliko utakmica ranije Real promenio trenera, gde je umesto Velšanina Džona Tošaka na klupu postavio kao privremeno rešenje Vinsentea del Boskea. Te sezone Real nije bio ozbiljan rival za titulu, ali tek kasnije će se videti koliko je Del Boske preporodio „galaktikose".

Deportivo je čitav drugo deo sezone igrao promenjivo, na Nou Kampu je izgubio i od Barselone, ali katalonski klub, nakon odličnog starta, ostatak sezone gubio je dosta bodova,  tako da ni u jednom trenutku nije ozbiljnije pripretio timu iz Lakorunje.

Šampionsku titulu Deportivo je obezbedio kolo pred kraj kada je u meču bez golova osvojio bod na gostovanju protiv Rasinga u Santanderu. U poslednjem kolu na Rijazoru je priređena fešta. Deportivo je titulu potvrdio pobedom nad Espanjolom.

Čitava sezona koja je bila veoma čudna, iznedrila je novog, devetog šampiona Španije u sedam decenija dugoj istoriji elitnog fudbalskog prvenstva. Sa 11 izgubljenih utamica, Deportivo je ostao upamćen kao šampionska ekipa koja je imala najviše poraza u sezoni. Roj Makaj je sezonu završio kao četvrti strelac lige sa 22 gola, samo golom više od Save Miloševića koji je tada igrao za Saragosu.

Na kraju sezone u drugu ligu ispao je Atletiko Madrid. Radomir Antić, koji je pokušao da spase „jorgandžije" ispadanja je dobio otkaz. Napadač Atletika, Džimi Flojd Haselbajnk je sezonu završio kao drugi strelac španskog prvenstva sa 24 postignuta gola. To je bila polovinu ukupno postignutih golova Atletika koji ni sa sjajnim Haselbajnkom nije uspeo da ostane u eliti.

Deportivo je naredne četiri sezone uspeo da ostane u samom vrhu španskog prvenstva. Dva puta (2001. i 2002. godine) završio je na drugoj poziciji, dok je dva puta (2003. i 2004. godine) bio treći. Kup kralja Deportivo je osvojio 2002. godine, dok je pobednik Superkupa Španije bio 2000, 20002. godine, kao i pre toga 1994. godine.

Ono što je Deportivu falilo, to su evropski uspesi kojim bi dokazali da su i u Evropi na istom nivou kao Real i Barselona. Ekipa se i dalje pojačavala, pa je u redove kluba iz Galicije stigao i napadač Dijego Tristan.

Kada su 2003. godine završili na trećem mestu španskog šampionata ekipa Deportiva započela je novu evropsku avanturu. Nakon kvalifikacija za Ligu šampiona u sezoni 2003/04. upali su u grupu sa ekipama Monaka, PSV-a i AEK-a. Od grupne faze ostaće upamćeno da su na gostovanju od Monaka izgubili rekordnim rezultatom 8:3, uz četiri pogotka hrvatskog napadača Dada Prše. Pobedom u poslednjem kolu nad AEK-om, Deportivo se plasirao u osminu finala gde ih je čekao Juventus.

U prvom meču na Rijazoru aktuelni vicešampion Evrope je kontrolisao utakmicu i činilo se da je bio zadovoljan da se meč završi bez golova. Fudbaleri Juventusa su blokirali kreativce u redovima Deportiva i nisu im dali prostora da se razmašu. Ipak, torinski klub je primio jedan gol, koji je u 37. minuzu postigao Luke. Sa zalihom od samo jednog gola Deporttivo je otputovao u Torino. Pitanje četvrtfinaliste rešio je Valter Pandijani koji je golom u 12. minutu nokautirao torinsku „Staru damu".

U četvrtfinalu dočekao ih je aktuelni prvak Evrope, ekipa Milana. Prvi meč se igrao u Milanu, gde je italijanski tim demonstrirao surovu snagu dobivši utakmicu sa 4:1. Činilo se da sjajan tim iz Lakorunje nije dorastao Ševčenku, Pirlu, Kaki i drugovima. Upravo su oni napunili mrežu Deportiva (Ševčenko dvostruki strelac), dok je utešni gol, postigao Pandijani (ironično, gol Pandijanija je bio prvi na meču, za vođstvo Deportiva).

Revanš na Rijazoru trebalo je da predstavlja samo formalnost. Italijanskim timovima je najčešće bila dovoljna i minimalna pobeda da eliminišu protivnika u dvomeču, a kamoli prednost od tri gola. „Roso-neri" su sa ogromnim samopouzdanjem doputovali u Galiciju. Nakon 90 minuta teren su napustili pognutih glava. Deportivo se uzdigao iz pepela, u revanšu je pregazio Milaneze sa 4:0 i napravio najveći preokret do tada u Ligi šampioina.

Utakmicu je već tradicionalno otvorio Pandijani, pogotkom u petom minutu. Valeron je u 35. minutu udvostručio prednost, dok je deset minuta kasnije, golom Lukea Deportivo već imao rezultat za polufinale. Potpuni trijumf Deportiva potvrdio je Fran u 76. minutu. Evropski prvak je doživeo nokaut kakav nikad nije imao u istoriji. Oni koji su imali privilegiju da prate utakmicu u direktnom prenosu često ovaj meč izdvajaju kao jedan od najboljih u istoriji Lige šampiona.

Kakve je posledice trijumf Deportiva imao na igrače Milana godinama kasnije opisao je Andrea Pirlo u svojoj biografiji, gde je, kako je sam rekao, imao „prljave sumnje" da su se igrači Deporiva dopingovali.

„Kada smo doputovali u Galiciju nismo ni razmišljali da bi mogli da ispadnemo, već smo videli sebe u polufinalu... Nemoguće je ipak postalo realnost. Zaboravili smo kako se igra i izgubili smo sa 4:0. Smejali su nam se te noći. Prvo želim da kažem da smo sami bili krivi. Ali kada se prisetim te noći, nešto se ne uklapa. Naši protivici su pretrčali hiljade kilometara te noći, čak i stariji igrači koji nisu imali tu brzinu i izdržljivost. Ono što me je najviše začudilo je koliko su svo trčali u drugom poluvremenu... Kada je sudija Urs Majer odsvirao kraj, svi su jurnuli u tunel poput Juseina Bolta", priseća se Pirlo dodajući da fudbaleri Deportiva nisu mogli da miruju ni 15 minuta posle utakmice da povrate dah.

„Te noći smo jurili senke... Nemam dokaz i ono što sledi nije optužba, nikad ne bih dopustio sebi da odem tako daleko, ali je jedna „prljava misao" koja mi povremeno pada na pamet. Prvi put u životu sam se pitao da li ljudi sa kojima delim teren koriste nešto (doping). Možda iz mene govori ljutnja, ali igrači Deportiva su bili kao posednuti, galopirali su ka golu kao da je to jedino što vide. Mi smo bili totalno zasplepljeni i pregaženi", priseća se Pirlo.

Evropski pohod Deportiva zaustavljen je u polufinalu. Ekipa iz Lakorunje naletela je na Porto koji je vodio tada još samo talentovani Žoze Murinjo. Magija koja je delovala protiv Juventusa i Milana nije delovala na „Posebnog". Porto je posao završio u prvoj utakmici kada je na Rijazoru trijumfovao sa 1:0. U revanšu nije bilo golova, tako da je Porto otišao u finale, gde je pobedom nad Monakom drugi put u istoriji postao šampion Evrope.

Ubrzo nakon toga kreće i sunovrat Deportiva. Ogroman novac koji je ulagan u tim prethodnih godina da bi se pratili Real i Barselona doveo je do velikih gubitaka kluba. Ekonomska kriza u Španiji, koja je posebno bila izražena u Galiciji ostavila je posledice i na klub.

U narednim godinama mnogi bitni igrači napustili su klub. Samo 11 godina nakon osvajanja titule i sedam godina nakon polufinala Lige šampiona Deportivo je 2011. godine ispao u drugu ligu. Tamo je proveo jednu sezonu, vratio se u Primeru, ali nije se dugo zadržavao u eliti. Bivši šampion je prošle godine objavio da ima dug od 80 miliona evra i da se nalazi pred bankrotstvom. Titule i uspesi koje su ređali u prethodnoj deceniji došli su na naplatu.

Deportivo danas igra u drugoj španskoj ligi i daleko je od glamura Lige šampiona. Na Rijazoru je ostalo samo sećanje na nekada moćni tim od kojeg su drhtali i Real i Barselona i drugi evropski velikani.
Pogledaj vesti o: Fudbal

Nastavak na RTS...