Autor: Ivan, 26.Feb.2009, 14:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

DIKA KRALJEVSKOG PARLAMENTA

Mora da je lepo kada čovek ima svoju domovinu, kada ima državu u kojoj je bar relativno srećan i zadovoljan, kojom se ponosi, koju u srcu nosi, za koju pesme piše i krvari ako treba.
Mora da je lepo kada čovek živi u uređenoj državi kojoj plaća sve što je potrebno da se plati, a koja mu zauzvrat uzvraća ljubavlju, blagonaklonošću, materinstvom, očinstvom i onim himničnim ushićenjem i nacionalnom opijenošću što pripada baš tom i takvom narodu i toj i takvoj zemlji.
Mora da je lepo kada čovek gleda svoju decu kako rastu, stasavaju na delima znamenitih sunarodnika - pisaca i pesnika, muzičara, slikara, naučnika i sportista da jednoga dana postanu naslednici onoga što im ostavljamo, da budu cvet nacionalnog ponosa, naslednici ideje na putu do svekolikog nacionalnog i civilizacijskog uspona.
Mora da je lepo kada se čovek probudi i oseti zadovoljstvo što je baš on i sada tu u tom istorijskom trenutku sa svim onim osećanjima koja nosi masovna pripadnost istom narodu i želja da se ostavi trag za sobom, pečat o sopstvenom bitisanju i bilo kakav doprinos državi svoje sabraće i onih koji sa njima žive.
Na žalost, ništa od toga mi nemamo, ili bar nemamo u onoj meri u kojoj je to neophodno jednom odanom podaniku jedne normalne države. Suprotno svemu pomenutom naš život se odavno sveo na služenje nesposobnim vlastodršcima koji nas već decenijama obmanjuju vukući nas u glib iz kojeg, sada se to već sasvim jasno da videti, gotovo da nema izlaza. Decenijama već mi ne videsmo ni jedan jedini potez kojim bi nam bilo stavljeno do znanja da neko o nama brine, da je nekome stalo do nas i da nas doživljava kao svoje sunarodnike, svoju braću. Koliko do juče plašili su nas Vatikanom, Zelenom transferzalom, Mundijalizmom, imperijalizmom, satanizmom, ustaštvom, kapitalizmom i ko zna čime još, a ovo što nama naši rade u tranziciji normalan čovek ni psu uradio ne bi, a ni novinarima koji odnedavno imaju i status službenih lica, da ne kažem njuški.
Vrlo brzo se pokazalo da je sve pozitivno što je u zadnjih petnaestak godina urađeno u Srbiji, a i u Kraljevu, bilo uzaludno. Ponadali smo se da smo oterali loše, a oni koje smo doveli, koji su se našim zaslugama dokopali vlasti brzo su pokazali svoja pokvarena lica, svoje zle namere i poznatu srpsku domaćinsku prostotu. I umesto da uživamo u plodovima osvojene demokratije, počeli smo da se davimo u fekalijama novostvorene državne i lokalne političke elite. Gomila samozvanih nesposobnih, bahatih i maloumnih samozvanih političara oduzela nam je pravo na život, na ljudsko dostojanstvo, na pravo da budemo čestiti i ponosni Srbi. Postali smo ljudska beda, roblje gorih od sebe, potpuni gubitnici izgubljeni u sveopštoj planetarnoj ekonomskoj kataklizmi, gomila gladnih i gologuzih Srbalja u poslednjoj seobi na nebo.
Nije nam trebalo mnogo vremena i pameti da shvatimo da je u Srbiji privatizacija bila maloumna ili zlonamerna, a biće i jedno i drugo. Za kratko vreme se pokazalo da su sve srpske pare u rukama šačice ljudi. Za kratko vreme je izašlo na videlo da se ovde od dobrote, lepote, pameti i humanosti ne živi. Ovde se živi od prevare, otimačine, lopovluka i iskorišćavanja bližnjih. Ovde se živi od nečoveštva. Zemlja u kojoj se na beskrajno dugoj listi prevaranata, pohlepnih i amoralnih osoba nalaze genereli - lekari, najviši činovnici pravosuđa, ministri, vladini funkcioneri, sportisti i svi ostali osim novorođenčadi, trebalo bi valjda da se zamisli o onome što je čeka na putu u Evropu. Zemlja u kojoj se svakodnevno u novinama objavljuje Deset božjih zapovesti kako se sačuvati u kriznim vremenima, nema mnogo izgleda na srećnu budućnost. A možda je jednostavnije, bezbolnije i prirodnije prepustiti ludilu da te preplavi, ako već nije.
Sve to, a i mnogo toga drugog bilo je, pretpostavljam, povod da se u nedavno sa govornice lokalnog (kraljevaćkog) parlamenta, koji nikako da se sabere, pred oduzetim građanima oglasi čovek zvani Dika, samostalni mislilac iz Ratine, glavni ideolog Međunarodne manifestacije Frula svira kolo igra okreće se dečja čigra, utemeljivač projade, kačamakijade, kupusijade i još koje čega ili, jednostavno rečeno, Zoran Vukadinović. I doživeli smo i to da se u potpunoj planetarnoj ekonomskoj pometnji, u svetskoj ekonomskoj krizi, u sveopštoj kataklizmi koja se kao cunami zahuktava ka našim bednim životima, sa govornice lokalnog parlamenta čuje beseda koja spadaju u sam vrh mudrosti koje su za proteklih devet godina izgovorenih sa istog mesta. Ljudski nadahnuto, seljački mudro, politički duhovito, domaćinski eksplicitno, jednom rečju savršeno sažeto, ubojito i iskreno pozvao je Dika narod na močuge. Pozvao je Dika srpski, odnosno kraljevski narod, da močugom, od njega pa redom, reši ono što se u Srbiji, na žalost, na drugi način rešiti ne može. Kao Karađorđe, kao Miloš Obrenović rešio je Dika da u kraljevskom gradu započne još jedan ustanak, kao što je i red. Veliki zagovornik dijalektičko materijalističke doktrine "Ćale, kevo pičimo levo", koja se pokazala kao dogmatska julovska zabluda ovoga puta je nastupio u svetlu pravog Srbina, domaćina i humaniste, spasioca i nosioca prvog novog Đelićevog pasoša, pokaza se Dika u svetlu dičnog odbornika brižnog za svoj narod i njegov opstanak. Tako i treba. Mada mnogima ne bi pravo, ostaje nam da vidimo kakve će posledice izazvati ovaj i ovakav oratorski nastup koji je na najbolji načun sublimirao delimično ugašeno, a delimično rasplinuto osećanje svekolikog srpstva. U svakom slučaju, svi su izgledi da će naša sudbina još jednom biti rešavana na ulici.
Već se čuje iz Ratine vika:
"Hoćemo oktobar drugi,
uz tebe smo, druže Dika
brate po kuki i močugi".
Ivan Rajović