Izvor: Objava, 13.Dec.2019, 18:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВАСА ЧАРАПИЋ

Војвода првог српског устанка Васа Чарапић рођен је 1770. године у Белом Потоку под Авалом.

У аустријско-турском рату, међу Србима познатом као Кочина крајина, учествовао је као добровољац у фрајкору.

Као угледног сеоског домаћина, после рата га окружна скупштина изабере за кнеза Грочанске нахије и Турци то потврде. У Народној војсци Станка Арамбашића био је буљубаша. Кад су се вратиле дахије, у Белом Потоку је, као и у свим селима, подигнут хан. Ханџија је био умерен и поштен човек и брзо се зближио и побратимио с мирним и честитим домаћинима Чарапићима.

Кад су дахије предузеле сечу кнезова, одмах су упутили џелате да погубе Васу и његовог брата Марка. Марка су ухватили и погубили на некој свадби, а Васа се спасао бекством.

Кад је Марко сахрањен, Васа оде до свог побратима, Турчина ханџије, и даде му до знања да више не може гарантовати за његову безбедност. Саветовао му је да се склони из Белог Потока, што је ханџија, свестан да је то најбоље по њега, прихватио. Васа га затим отпрати до средине пута ка Београду, одакле је већ био безбедан, и ту се два побратима изљубе и лепо растану. Чарапић потом запали турски хан, одметну се у хајдуке и у Авали, из околних села (Умчара, Пиносаве, Великог Села и Калуђерице), окупи чету проверених и одабраних народних првака.

По избијању буне на дахије, побунио је Грочанску нахију. Код Лештана је, из заседе, разбио јаничаре Кучук Алије који су се враћали из Јагодине. Добио је звање војводе.

После слома турске власти, окитио је прво расцветало дрво, опалио из пиштоља и радосно ускликнуо:

"Е, чик сад Туро, Васа стече крила!"

Уживао је пуно поверење Карађорђево, с којим се побратимио и увек се налазио у његовој близини. Био је један од ретких који је имао дозволу да уђе Карађорђу у шатор без икакве најаве. Док је главнина устаничке војске ратовала на другим фронтовима, он је по Карађорђевој заповести држао опсаду Београда. Изван Београдске нахије једино је учествовао у ослобађању Карановца јула 1805. године.

Чарапић је боље од било ког војводе познавао Турке и њихов начин ратовања. Како је напад на Београд дуго одлаган, јер су поједини устанички прваци сматрали да Срби не могу заузети тако утврђен град, Карађорђе је на његово наваљивање одобрио напад. Чарапић је командовао једном од четири колоне (војском Грочанске нахије). Нападајући град у ноћи 12. децембра 1806, Чарапић је са својима ишао водоводом испод Стамбол капије. Ступивши у варош, он позове саборце да пођу за њим у јуриш. Турци су га приметили и оборили на њега плотун из пушака. Зрно синџирлије испаљено из велике шешане га је погодило у крста и изашло на мали стомак. Тешко рањен, и даље је храбрио војнике:

"Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се!"

Војници су га на пушкама пренели под Карађорђев шатор на Ташмајдан где је, два сата касније, издахнуо. По сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковици.