Izvor: Objava, 27.Sep.2019, 20:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЕРФУРТСКИ КОНГРЕС

Ерфуртски конгрес је назив за састанак француског цара Наполеона и руског цара Александра I који је одржан од 27. септембра до 14. октобра 1808. године у немачком граду Ерфурту, на реци Гери. Сврха конгреса, који је иницирао Наполеон била је да се потврди савез, који је постигнут Тилзитским споразумом из 1807. године (Тилзитским споразумом је Наполеон успео да од свог дотадашњег непријатеља, руског цара Александра I створи савезника). Наполеон и његов министар спољних послова Жан Батист де Шампањи су намеравали да очврсну француско-руско пријатељство пре француског похода који је имао да сломи отпор Шпанаца и да би се лакше припремили за рат са Аустријом. Стога су уз Наполеона на томе састанку главне личности Француске тога времена: маршал Бертије, Талејран, дипломата Марет, итд. За Русију ово је био веома важан састанак, стога су уз цара Александра велики кнез Константин (његов млађи брат), министри Толстој, Румјанцев, Сперански.

Биће ту и неких ситнијих немачких владара, све самих француских вазала (Саксонски, Баварски, Виртембершки, Вестфалски краљеви, итд.), а ту су и представници Пруске и Аустрије. Но, над свима њима је Наполеон, што је јако погодило руску сујету. Наполеону се не може приговорити да се није трудио да покаже цару Александру да га сматра себи равним али однос снага био је такав да се јасно видело ко води главну реч. Додуше, на разним прославама, лововима, баловима, операма, позоришним представама изгледало је да су равноправни, али када се село за преговарачки сто, све је било јасно. Наполеон је био тај који је предлагао, а онда и закључивао.

У тајноме договору који су тада два цара потписала они су утврдили веома тесну заједничку сарадњу. Ту је одмах договорена и нова подела територија у Европи по којој Русија добија одрешене руке у рату који намерава да поведе против Турске, али узима обавезу на себе да ће, у случају да Француска због Италије и Шпаније зарати са Аустријом, војно помагати Француску. Осим тога, Наполеон је ту повео неке разговоре око своје женидбе са руском великом кнегињом Катарином Павловном, млађом сестром цара Александра, а затражено је да цар Александар опозове свога посланика из Париза (грофа Толстоја) будући да је тај био веома нерасположен према Наполеону. На место њега требао је отићи Куракин. На први поглед изгледало је да Русија није добила ништа посебно овим Ерфуртским споразумом, али оно што је заиста био добитак јесте да је Наполеон дао пристанак да Русија себи припоји Финску (која је била део Шведске).

Тако је завршио овај последњи сусрет двојице царева. Наполеон је цара Александра испратио
далеко током пута од Ерфурта до Вајмара. Јахали су заједно, остала свита је била далеко иза њих. Изван града Александра су чекале каруце, они су сјахали, дуго шетали и опет разговарали. На растанку загрлили су се, изљубили и један другоме чврсто стегли руку. Много година касније, када буде у заточеништву на острву Света Јелена, Наполеон ће се присећати цара Александра из Ерфурта: "Руски император је човек који стоји неупоредиво изнад свих осталих. Он поседује интелигенцију, углађеност, образовање; он је заносан; али му не треба веровати, он није искрен, то је прави Византинац епоха слабљења империје".

Састанак није дао никакве резултате. Цар Александар I је избегавао било каква значајнија обећања Наполеону, показујући према њему знатно мање дивљења него у Тилзиту годину дана раније. Једва се придржавао и оног што је договорено у Ерфурту. Иако су се два цара договорила да ће Русија помагати Француску у евентуалном рату против Аустрије, доцније ће се показати да је то било Александрово празно обећање. Такође, Александар је отворио границе британској роби и тиме угрозио континентални систем економске блокаде Велике Британије коју је наредио Наполеон, након чега је уследио Наполеонов напад на Русију 1812. године.