Izvor: TvojPortal.com, 18.Jun.2011, 17:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREMIJERE: Komedijant nije slučaj
Dnevnik.rs Jovan Sterija Popović, Zla žena, adaptacija, scenografija, režija Egon Savin, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin „Zadavio suprugu, pa ubio sebe!“, ma koliko to sumanuto zvučalo, najnežniji je od svih bračnih naslova koji osvanu na crnoj hronici, a često i na naslovnicama, kažu eksperti zato što je narod na sve oguglao pa ga samo još strast i zločin zanimaju.
Egona Savina >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << režirajući Sterijinu „Zlu ženu“ zanimalo je da prikaže taj bračni mehanizam malo više iznutra, psihološki, pa su mu pomenuti naslovi, projekcije na zidovima pansiona tek venčanih ljubavnih golupčića, samo okvir za priču koja sledi. A ona i počinje i završava tamburašima, samo što prva i poslednja pesma različito zvuče. Prva sa neba, a druga kao iz pakla da je izašla...
Pre nego što je režirao predstavu, Egon Savin se odrekao originalnog teksta, („krivo“)tvoreći ga na nekoliko mesta drugačijim. Ispočetka, služeći se motivacionim trikom, u priču o „čudesnoj igri sudbine“ koja je pomogla Grafu Trifiću i njegovoj goropadnoj aspidi, nevesti Sultani da povrate „izgubljeni“ sklad, umešao se i Provodadžija iz „Ženidbe i udadbe“. Ovo poigravanje Sterijinim opusom na temu bračne ljubavi (naravno, tu se prirodno može smestiti i „Džandrljiv muž“), Savin ponovo pokazuje (kao i u velikom broju njegovih drugih ostvarenja) da i pored Sterijine dobroćudnosti, već kod njega (a tek kod nas!) vladaju mračni i pomalo melanholični tonovi koji govore da ni u tom braku, kao ni u čemu drugom, pomirenja nema. Upravo snaga tog fatalizma, nešto je vrlo magnetično i u predstavi „Zla žena“ zrenjaninskog pozorišta.
Ipak, ključni postupci adaptacije tiču se dramaturških radova na stapanju likova služavke Perside i Sretinice Pele, odnosno umišljaju da se „zla žena“ Sultana privede pameti. To će reći da Savin izbacuje „srećan slučaj zamene“ tokom kojeg Sultana na kratko pada u ruke pijanom čizmaru, čineći ga smišljenom namerom Grafa Trifića, sluge Stevana i komšije Srete, samim tim nebrojeno puta zloslutnijom igrom čiji je krešendo surovosti trenutak u kojem nakon silnog batinanja, davljenja i drugih tehnika prinude, muška trojka Sultanu u potpunosti ponižava tako što je identifikuje grupnim gledanjem pod suknju. Nepotrebno je reći da originalni hepiend, u predstavi u Zrenjaninu i nije baš hepi (bar za žene), a to potvrđuje i ponovna projekcija pomenutih naslova u kojoj su nasilnici sve sami muški.
E, sad, šta je to trulo u „državi bračnoj“, zna Savin, nije lako odgonetnuti, pa se i on drži, koliko može, starog dobrog Sterije, „lečeći“ posledice, a ne uzroke. U predstavi sporog ritma, teškog vazduha, zla, u stvari kapriciozna, bezosećajna i poput dece ili pasa razmažena, neiživljena žena Sultana (Sanja Ristić-Krajnov) muči sve oko sebe. I Sanja Ristić-Krajnov, i Jugoslav Krajnov (Graf Trifić), ljudski su oblikovani likovi, ranjivi, emotivno razotkriveni već na prvi pogled. Ako je Sultani volja slomljena, a ne promenjena, ispravljena, to je greška u kojoj je svoju ulogu odigrao njen muž. Ali, zanimljivo, nije to on uradio zbog sela, ili žene, nego zbog sebe. Uživao je u tome, iako je svestan i gadio se toga, da nije isti kao Sreta čizmar (ubedljiva interpretacija „pravog muškarca“ Jovana Toračkog), a tako je lako uzeo njegovo obličje. Krajnov je tu stvar odlično odigrao jedva s nekoliko gestova i pogleda, suptilno stilizujući realističnost samog lika. Sanja Ristić-Krajnov, pak, mnogo naturalističkije, najviše je prešla i pretrpela, uspevajući da u publici prema liku koji igra razapne onaj zahtevni luk od antipatije do empatije. I Dragomir Pešić (sluga Stevan) i Sanja Radišić (Persida/ Pela), ostvarili su bitan doprinos uzbudljivosti dela.
Ono što je ostalo u drugom planu, neprevodivo, biće da je klasni jaz, pozicija u kojoj Sterija rezonuje da je batina izašla iz raja narodne mudrosti, koju i u sebičnom i sitničavom „hoh“ društvu valja poštivati. Ta „mudrost“ kompenzovana je i amortizovana nemim govorom čitavih zidova praznih flaša, nedvosmislenog značenjskog detalja inače prelepe scenografije koju, uz umetničku realizaciju Viorela Flore, potpisuje sam reditelj.
Igor Burić
Narodno pozorišteegon savinjovan sterija popović
.jpg)
