Izvor: Politika, 08.Dec.2010, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme zavera
Srpska javnost hronično precenjuje sposobnost uticajnih pojedinaca da upravljaju svetskim događajima i ignoriše važnost svakodnevnih izbora i navika „malih” ljudi po sudbinu zajednice
Ko je pratio komentare srpske javnosti o aferi „Vikiliks” mogao je da nauči ponešto ne samo o američkoj diplomatiji nego i srpskom javnom mnjenju. Dok su mediji najvećim delom o aferi izveštavali kao o onome što ona jeste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – o objavljivanju poverljivih depeša američke diplomatije mimo volje američke vlade – nemali broj čitalaca je insistirao da je, naprotiv, „Vikiliks” deo brižljivo isplanirane akcije američke administracije. Drugim rečima, u pitanju je još jedna zavera.
Prvi i očigledan uzrok ovako iskrivljenog viđenja stvari je bombardovanje Srbije. Od kad su SAD stale na stranu Albanaca u vezi sa Kosovom, javno mnjenje u Srbiji je sklono da poveruje u bilo šta, uključujući i mnoge kontradiktornosti, koje prikazuju SAD u negativnom svetlu. Pošto su otkrivene tajne na „Vikiliksu” u tom smislu zasad u najvećoj meri razočarale, zaključak je da je ceo proces brižljivo montiran, valjda od strane istih onih koji su zahtevali hapšenje Asanža i menjanje procedure čuvanja podataka.
Ali sklonost zaverama se ne odnosi samo na SAD. Mnoge teoretičare zavere više brinu Rotšildi, Soros, iluminati, Bilderberg grupa, američke federalne rezerve i slični tobožnji gospodari modernog sveta. Na stranicama srpske štampe (pre svega u komentarima čitalaca) može da se pročita ne samo da su Amerikanci namontirali da su bili na Mesecu i sami izazvali terorističke napade 11. septembra, već da su navodno veoma tajne ali opet srpskim čitaocima (inače ogorčenim zbog „medijske blokade” u kojoj se nalaze) dobro poznate grupe namerno organizovale poslednju berzansku krizu, japansku stagnaciju, probleme u evrozoni, a na vrhuncu bizarnosti, čak i zemljotres na Haitiju.
Radi se o tome da srpska javnost hronično precenjuje sposobnost uticajnih pojedinaca da upravljaju svetskim događajima, i paralelno sa tim, ignoriše važnost svakodnevnih izbora i navika „malih” ljudi po sudbinu zajednice. A sve to ima dalekosežnije posledice od zabluda u vezi sa konkretnim istorijskim događajima.
Osnovna posledica je zanemarivanje individualne odgovornosti, tj. posledica sopstvenog ponašanja. Za svaki društveni problem, stvaran ili umišljen, od popularnosti „Farme” i svađa u SPC do odliva mozgova i niskog nataliteta, „kriv” je neko drugi – korumpirani političari, svemoćne strane sile – svakako ne pojedinci koji prave konkretne životne izbore. Za devedesete su krivi Milošević i strane sile; za period posle Miloševića, Koštunica, Tadić i, naravno, strane sile. U realnosti, većina kontraproduktivnih poteza povučenih u poslednje dve decenije je uživala većinsku podršku naroda. Čak je i omraženo prisustvo stranih sila u dobroj meri nužna posledica popunjavanja jaza između realnih finansijskih mogućnosti i očekivanog životnog standarda.
Povezano sa tim je stalno traženje spasilaca i, kao posledica, padanje u zamke demagoga. Političari su bez sumnje jedna od najnepopularnijih grupa u Srbiji, ali to uopšte ne umanjuje narodnu veru da, samo kad bi se na vlasti našli pravi ljudi kojima je iskreno stalo do dobrobiti naroda, moguća su čuda. Premisa je da čovek koje je bogat ili ima političku moć, može dramatično da promeni društvo i obezbedi ekonomski prosperitet ogromnom broju ljudi. Osnovni problem se vidi u tome što bogatstvo i moć nikako da se nađu u pravim rukama, a ne to što su takve transformacije nemoguće, tj. ne zavise od volje bilo kog pojedinca, ma kako moćan on izgledao.
Još jedna posledica je prilično fascinantna, ali u suštini nezdrava – opsesija spoljnom politikom. Pošto se najuticajniji pojedinci nalaze van Srbije, građani u nerealnoj meri traže uzroke i rešenja svojih problema van njenih granica. Za to ne treba kriviti stranke, jer one u najvećoj meri reflektuju preokupacije biračkog tela: ko o čemu, Srbi o međunarodnoj politici. Veliki broj građana, koji uprkos gubitku tolikih ratova i teritorija, za sebe očito misli da ima fantastičan uvid u geostrateška dešavanja, veruje u evropskog Deda-Mraza i/ili tajna udruženja koje filigranski preciznim manipulacijama sprečavaju da neviđeni potencijal srpskog naroda dođe do izražaja. Naizgled paradoksalno, sve to neprekidno bistrenje svetskih dešavanja kao rezultat nije dalo dublje razumevanje međunarodnih odnosa već, u najvećem broju slučajeva, kontradiktornu smesu naivnih idealizacija i bizarnih zabluda.
Problem sa teorijama zavere nije prvenstveno u pogrešnim ili nepotpunim informacijama o konkretnim događajima, mada je to uvek nužno slučaj, već u izopačenom viđenju načina na koji ljudske zajednice funkcionišu i, kao nužnoj posledici, teškoćama u prilagođavanju realnosti.
doktor psihologije
Željka Buturović
objavljeno: 08.12.2010.
