Izvor: Politika, 20.Apr.2013, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teška vremena za „Vikiliks”
Posle optužbi na račun Džulijana Asanža, otežano je finansiranje njegove organizacije dok su uzbunjivači na meti progona
Zamislite da američki građani nikada nisu čuli za zlostavljanje zatvorenika u Iraku. Pomislite da ne znaju za brutalan odnos prema osumnjičenima za terorizam na „crnim lokacijama” administracije SAD. Ili za program bespilotnih letelica, dronova, koji je pod Obaminom administracijom doživeo ekspanziju. Ili za prisluškivanje Amerikanaca bez sudskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naloga pod Bušom mlađim. To je svet bez dojava.
Ovim rečima urednica u „Njujork tajmsu” Margaret Saliven u redakcijskom komentaru govori o značaju „Vikiliksa” i drugih uzbunjivača za kvalitetno novinarstvo.
Vremenska distanca novog kontingenta objavljenih tajnih diplomatskih izveštaja nazvanog „Kisindžerove depeše” (obrađuju sedamdesete godine prošlog veka) najverovatniji je uzrok manjeg odjeka nego u slučaju „Kejblgejta” koji je iz temelja potresao vladu u Vašingtonu. Naravno, vrednost ovih izveštaja je neprocenjiva, jer daje dosad neviđeni uvid u zakulisne igre tadašnje američke diplomatije i donosi mnoge nepoznate pikanterije o planetarnim događajima od Indije do bivših evropskih socijalističkih zemalja. Zašto je onda izostala žilavija podrška takozvanih pravih novinara kolegama iz „Vikiliksa”? „Kisindžerove depeše” su bile na naslovnim stranama najviše 24 sata, a novinari se samo povremeno bave Asanžovim zatočeništvom u ambasadi Ekvadora u Londonu.
Pojedini komentatori tvrde da je u vodećim medijima jaka struja onih koji smatraju da „Vikiliks” i njegovi štićenici ne mogu biti nazvani novinarima, te da delovanje uzbunjivača nije ni izbliza tako važno, kao kod pravih žurnalista. Koliko je ovakav stav u stvari poguban i po jedne i po druge govore i podaci prema kojima su od pojavljivanja „Vikiliksa” uzbunjivači postali prava ugrožena vrsta, što direktno pogađa i – novinare.
Neki su poput bivšeg agenta CIA Džona Kirijakua, koji je progovorio o zlostavljanju zarobljenika u tajnim zatvorima – završili u zatvorima. Drugi, poput redova Bredlija Meninga, suočavaju se sa optužbama o „pomaganju neprijatelju” zbog tajnog materijala koji je dao Asanžovom „Vikiliksu” i preti mu doživotna robija.
Istovremeno vladini službenici neprestano navode nacionalnu bezbednost kao razlog za dalje procesuiranje uzbunjivača. Oni poručuju da „legitimne tajne moraju ostati tajne”. Neki novinari, međutim, smatraju da su dojave koje stižu od uzbunjivača često najvažniji element pri rasvetljavanju škakljivih tema.
Tako nekadašnja zvezda „Gardijana”, a danas član ekipe „Njujork tajmsa” Deklan Volš naziva dojave „nefiltriranom krvlju istraživačkog novinarstva”. „Mogu dolaziti od nepouzdanih ili čak kompromitovanih izvora, imati brojne netačnosti i zahtevati pažljivu proveru da bi od njih nastala dobra novinarska priča. Ništa od toga međutim ne umanjuje njihovu vrednost za novinarstvo.”
Koje god stanovište da se zauzme jedno je jasno – dojavljivačima se sudi i kažnjavani su kao nikada pre. Američki Zakon o špijuniranju iz 1917. je za 92 godine svog postojanja primenjen svega tri puta za procesuiranje vladinih službenika zbog odavanja poverljivih informacija medijima. Ali samo u prvom mandatu Baraka Obame iskorišćen je šest puta za gonjenje dojavljivača, a neki od njih su već završili iza rešetaka.
Poledice ovakve politike su već vidljive, pa američki mediji sve češće pišu o otežanom dobijanju „neimenovanih izvora” u administraciji, upravo zbog njihove bojazni od oštrice Zakona o špijuniranju.
U takvim okolnostima suženog manevra kako uzbunjivanja tako i novinara, ne jenjavaju ni drugi pritisci na „Vikiliks”. Posle prvog ushićenja donatora, u poslednje vreme se pojavio problem finansiranja celog projekta. Neke zemlje su se potrudile da pokrenu mehanizme onemogućavanja doniranja novca „Vikiliksu”, što u skorijoj budućnosti može postati veliki problem, jer održavanje servera na kojima se čuvaju milioni depeša – košta mnogo.
Premda se činilo da će optužbe Asanža za seksualno zlostavljanje, za koje liberalna štampa listom smatra da su u najmanju ruku sumnjive, slomiti osnivača „Vikiliksa”, to se nije dogodilo. Međutim, na njegovu ionako nezavidnu poziciju dodati su novi pritisci. Poslednji napad na lik i delo Asanža se sprema u holivudskoj „fabrici snova”. Uskoro bi trebalo da budu puštena u bioskope dva filma koja u negativnom svetlu govore o osnivaču „Vikiliksa”. Na ta ostvarenja se obrušio i proslavljeni reditelj i oskarovac Oliver Stoun, koji je nedavno posetio Asanža u Londonu.
Na svom „Tviter” nalogu je uz fotografiju sa osnivačem „Vikiliksa” napisao: „Džulijan živi skromno i disciplinovano u maloj sobi. Mislim da većina ljudi u SAD ne shvata koliko je važan ’Vikiliks’ i zašto je Asanžu potrebna podrška.”
Dok javnost ne prihvati važnost informacija koje vlade pokušavaju da sakriju pod oznakama tajnosti, najvišu štetu trpe građani koji ne znaju šta zaista rade njihove vođe.
D. Vukotić
objavljeno: 20.04.2013.
Pogledaj vesti o: Wikileaks
