Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 01:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šamar Stejt departmentu
Obelodanjeni sadržaji diplomatskih depeša mogli bi na duži period da doprinesu gubitku poverenja saveznika u SAD
Nikada do sada nije zabeleženo da čak četvrt miliona akata, preciznije 251.287, nestane iz arhiva jedne ozbiljne države i završi na naslovnim stranicama svetske štampe i Interneta.
Upravo toliko dokumenata, mahom diplomatskih depeša, dostavljeno je internet portalu „Vikiliks” (a za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onima koji su to učinili FBI i CIA grozničavo, ali bezuspešno, tragaju). U zajedničkoj akciji, utanačenoj sa pet vodećih listova zapadnog sveta – „Njujork tajms”, „Gardijan”, „Špigl”, „Mond” i „Pais” – i uz podršku pridruženog „Vašington posta”, „Vikiliks” je učinio američku administraciju smešnom, listom zaključuju komentatori.
U kritikama se, međutim, ukazuje da nije reč samo o podsmehu sa kojim bi SAD mogle da se suoče. „Vikiliks” je udario šamar u lice Stejt departmentu, dokumentujući crno na belo bahato i maćehinsko ophođenje Vašingtona prema najbližim saveznicima i prijateljima. Takva praksa mogla bi da doprinese naglom i tragičnom gubitku poverenja saveznika u SAD kao pouzdanog partnera.
U pogledu (ne)poštovanja ličnosti, svetski mediji se utrkuju u citatima opisa koje su američke diplomate slale depešama u Vašington. Nemački kancelar Angela Merkel opisana je kao „teflonka” (osetljiva na dodir i nespremna da ide do kraja), bez dara za kreativnost. Britanski premijer Dejvid Kameron dobio je pridev (političar) perolake kategorije, a njegov prethodnik Gordon Braun titulisan je u internim izveštajima kao – zver.
No, ukoliko su uvredljivi opisi državnika zanemarljivi, nedovoljno obezbeđene diplomatske depeše predstavljaju daleko veći problem. Ukazuju na nemar predstavnika SAD i njihove resorne centrale, ali i na njihovu nespremnost da se saveznici svim sredstvima zaštite. (Depeše su bile nedovoljno obezbeđene za slučaj da dospeju u pogrešne ruke, a dojave i analize američkih diplomata, neuobičajeno za postojeću praksu u svetu, neuvijeno su, dakle, otvoreno i lako razumljivo formulisane.)
Tako iz dokumenata proizlazi da su arapske države poput Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata bile vatreniji zagovornici vojne akcije protiv Irana od samog Izraela.
Shodno rečenom, američka administracija sa Stejt departmentom na čelu pokrenula je kampanju „razjašnjenja nesporazuma” u takozvanim ličnim kontaktima sa oštećenim stranim vladama i državama. Koliko će to diplomatski formulisano i milijardama dolara okićeno zadovoljenje doprineti uspostavljanju boljih odnosa, ne može se sa sigurnošću predvideti. Pre svega zato što se konačni obim „štete” još ne nazire: „Vikiliks” je odabrao taktiku „hiljadu uboda”. Umesto da objavi sav raspoloživi materijal, dokumente predstavlja u serijama, jednu za drugom. Očekivanja su da će razotkrivanje tajni koje kompromituju Vašington potrajati nedeljama, možda mesecima.
Shvatajući ozbiljnost situacije, državni sekretar Hilari Klinton lično je preuzela inicijativu – pokušavajući da u kontaktima sa državnicima pogođenih zemalja izgladi „nesporazume”. Obratila se vladama Kine, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Avganistana...
Da li će joj poći za rukom da ostvari naum, zapitao se „Njujork tajms”. Zapitali su se i evropski komentatori u nizu, ističući da iz dokumenata proizlazi da je upravo Klintonova odgovorna za jedan od najviše citiranih skandala. Diplomatskim depešama koje je potpisala naloženo je predstavnicima tridesetak američkih ambasada u svetu da sakupljaju podatke o službenicima i diplomatama UN. Pre svega, od diplomatskih predstavništava je traženo da obezbede biometrijske podatke, lozinke i pin kodove, informacije o kretanju računa i o kreditnim karticama. Naravno, akcija „identifikacije” saradnika UN nije se ograničila samo na inostranstvo. Plejada visokih zvaničnika UN i akreditovanih diplomata na Potomaku takođe je podvrgnuta opservaciji i specifičnoj „registraciji”.
Depeše sa terena u kriznim regionima, uz niz javnosti nepoznatih detalja, štetnih po SAD, ali i po tamošnje saveznike, nametnule su osnovno pitanje: ko će, ubuduće, odnosno i pod kojim uslovima, biti spreman na saradnju ako nije siguran da će ta saradnja ostati epizoda među prijateljima?
Miloš Kazimirović
objavljeno: 30.11.2010.
