Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Okt.2024, 05:24
POGLED SA MIŠELUKA: Dvojnik
Ne verujem da postoji izvikaniji psihološki fenomen od „ljubavnih jada“ jednog tinejdžera. Što bi se reklo, opšte mesto. U moje vreme, stvar je bila još komplikovanija. Trebalo je preživeti ne samo svoje, već i ljubavne jade svog komšiluka. Naročito onog sa kojim si delio telefon.
Nije tome bilo tako davno, svi smo imali „dvojnika“. Osnovni problem, bio je u tome što ako jedan razgovara, drugi mora da čeka da mu se oslobodi veza. Nije dakle, ni slučajno bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << svejedno da li vam je dvojnik, osamdesetogodišnja bakica ili uspaljena tinejdžerka iz srednje medicinske. Gospođa Julijana, jednom nedeljno zvaće svoju ispisnicu na drugoj strani grada. Dvaput mesečno, na deset minuta i svoju ćerku u Švajcarskoj. A ako vam je u ulozi dvojnika, zapala plavooka medicinarka, najbolje rešenje bilo vam je da se preselite. Ili da se pomirite sa činjenicom da živite bez telefona.
Sudbina mi je namenila da u prvom komšiluku imam dve sestre tek nekoliko godina starije od mene. Problem je nastao kada se jedna od njih fatalno zaljubila. S obzirom da je prvi preduslov korišćenja fiksnog telefona bio taj da uopšte budete kod kuće, važniji pozivi su se najavljivali. Svakog ili svakog drugog dana, komšinica bi nam zvonila na vrata, izgovarajući bespogovorno izrecitovanu rečenicu: „Molim vas da posle tri popodne ne koristite telefon! Čekam da mi se Z. javi“.
Molbu je bezmalo, trebalo shvatiti kao naredbu. Jer gospodin Z. bio je prilika koja se ne propušta. Situacija u kojoj bi nazvao, pa morao da čeka da mu se oslobodi veza, i u međuvremenu možda i odustao, bila je nezamisliva.
Nevolja je bila u tome što sam i ja bio, kako bi stručnjaci rekli, u osetljivim godinama. Ali s obzirom da za svojim argumentima nisam posezao tako javno, te da sam nedeljama pa i mesecima, bio zakovan čekanjem na slobodan signal, preostajalo mi je samo jedno. Telefonska govornica. Alternativa kućnom telefonu, bila mi je govornica pored biblioteke, na ćošku Dunavske i Zmaj-Jovine.
I danas protrnem, kada pomislim na čas u kojem u prorez ubacujem žeton, čekam da u slušalici začujem ono „tu-tuu“, pa krenem da okrećem nezgrapan brojčanik, veličine porcelanske tacne za kolače. Prelazak na brojeve koji su izgledali poput tipki na tastaturi, bio je za mene korak u evoluciji.
Bile su tu i dve nevolje. Ona manja, značila je da moram da čekam da onaj pre mene završi razgovor. U najgoroj varijanti, bio je to vojnik koji bi svojima javljao sve o planovima za nagradno odsustvo, uveravao ih da dobro jede i da ništa ne brinu. Činilo mi se da je sve to umelo da traje satima. Ipak, mnogo veća nevolja bila je kada neko cupka čekajući mene. Kako Dubravki, propaloj studentkinji marksizma sa mog fakulteta, javiti da ću svakako doći kod nje u Slavonski Brod, u trenutku dok mi zabrekli bostandžija sa Riblje pijace duva u lice, nestrpljiv da javi kući da mu je autobus za Kovilj, pobegao ispred nosa!
Zato bih često odlazio na glavnu poštu. Zadužiš jednu od kabina i čekaš u redu, dok ne jave da je slobodna. Jeste da je unutra zagušljivo, da je slušalica redovno bila vlažna od znoja ali bar si mogao da zatvoriš vrata. I pričaš koliko hoćeš.
A onda sam jednog dana dočuo da mi se komšinica udaje. Ne pamtim da sam se nečijoj svadbi toliko obradovao. Pored govornice na ćošku Dunavske, počeo sam da prolazim nadmeno, kao kad na korzou prolaziš pored bivše devojke.
Taj osećaj samodopadanja, mogu da razumeju samo oni koji su imali telefonskog dvojnika.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
