Izvor: Politika, 08.Apr.2012, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Muftiju za predsednika

Ako bi predsednik Srbije bio glavni muftija, automatski bismo dobili ogromne investicije od Saudijske Arabije, Irana, Katara i Kuvajta, a svi kažu da su strane investicije glavni zalog naše svetle budućnosti

Gospodin Vojislav Šešelj učinio je lošu uslugu svojoj stranci imenujući svoju suprugu za predsedničkog kandidata. Još besmislenije jeste kada sada gospođa Vjerica Radeta, predsednica Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke, kaže kako će kandidat ove stranke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gospođa Jadranka Šešelj, „ubedljivo pobediti još u prvom krugu“ i da „nema tog junaka koji bi joj izašao na crtu“. Priznajem, ništa smešnije na političkom planu u ovoj našoj zemlji nisam čuo u poslednje vreme od ovakvog junačenja.

Ako je Šešelj procenio da će upravo kandidaturom svoje supruge pomoći jednoj ili drugoj stranci, od dve najveće, najviše je ponizio svoju stranku, koja je prvo istakla predsedničku kandidaturu gospodina Martinovića. Onda su valjda nakon ozbiljnih diskusija na Centralnoj otadžbinskoj upravi zaključili „da gospođa Šešelj pobeđuje još u prvom krugu“ i promenili kandidata.

Zapravo, vojvoda je iz Haga pokazao kako se i iz daljine komanduje strankom, s tendencijom uvođenja porodične dinastije. Možda je gospodin Šešelj pomislio ako je mogao Bil Klinton da podrži svoju suprugu u stranačkom nadmetanju s gospodinom Obamom, što ne bi mogao i on da kandiduje Jadranku. Samo što Jadranka, ipak, nije Hilari. A ni mi nismo Amerika.

Možda sve to i nije tako jednostavno kako meni izgleda, motivi za predsedničku kandidaturu u Srbiji vrlo su složeni: od toga da se nekome drugom pokvari izborna računica, da se nekome „smesti“, do želje da se uzme novac predviđen za kandidate ili napravi najobičnija lična promocija. Jer, kada uza sve to ide i ne baš mali novčani iznos, što se ne bismo kandidovali? Em smo na televiziji, em uzećemo lepe pare. Usput se možemo malo i dogovoriti, ko nam i šta ponudi, ko da više u svakom pogledu.

Za predsedničke izbore prijavio se i moj prijatelj, uvaženi profesor Zoran Dragišić, ispred „Pokreta radnika i seljaka“. Zna da ne može da pobedi, na televiziji ga sasvim pristojno ima, šta ostaje onda kao njegov motiv? Moraću da ga pitam, iako odgovor znam.

Kandidat za predsednika Srbije jeste i glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji gospodin Muamer Zukorlić. Iako su zbog te kandidature sada skoro svi skočili na gospodina Zukorlića, meni ta njegova namera izgleda sasvim u redu. Ako bi predsednik Srbije bio glavni muftija, automatski bismo dobili ogromne investicije od Saudijske Arabije, Irana, Katara i Kuvajta, a svi kažu da su strane investicije glavni zalog naše svetle budućnosti. Gospodin Zukorlić sigurno može da obezbedi velike strane investicije. Kupali bismo se u nafti i u dolarima, pokazali bismo celom svetu da smo jedna verski vrlo tolerantna država i multikulturalno društvo. Mogli bismo da uvedemo i šerijatsko pravo – da svaki muškarac ima pravo na najmanje tri žene, da nam žene obavezno budu pokrivene od glave do pete, čime bi automatski bio smanjen i broj seksualnih delikata. Možda bi nam Iranci, osim nafte, isporučili i nuklearnu tehnologiju, pa da i mi napravimo „bombicu“ što je za status globalne sile i najvažnije. Jer, Iranci imaju ajatolahe, a mi našeg muftiju. Kako god da okreneš, gospodin Zukorlić mi izgleda kao najozbiljnija biznis varijanta za budućeg predsednika Srbije.

U čemu, zapravo, greše skoro svi? Ponavljaju da će oni sigurno pobediti. Nikada nisam čuo da bilo koja stranka na Zapadu u predizbornoj utakmici tvrdi da će sigurno pobediti na ovim ili onim izborima. Takva arogancija može samo da šteti, to je kontraproduktivno jer glasači mogu da zaključe: ako ste toliko sigurni u svoju pobedu, šta će vam onda i moj glas? Na Zapadu niko javno ne nastupa bahato i pobednički pre nego što se i pobedi na izborima, maksimum pretencioznosti jeste da se nadaju pobedi uz pomoć glasača, ali nikako i nikada da će sigurno pobediti.

Uz malu rezervu, Srbija još uvek nije Zapad...

Miroslav Lazanski

objavljeno: 09.04.2012.

Nastavak na Politika...