Izvor: Vesti-online.com, 05.Sep.2010, 13:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto sam bežao u kaluđere

Život Brane Crnčevića je kao u šahovskoj igri taknuto-maknuto. On njih takne, oni njega maknu, pa je tako sklonjen iz televizije kao nacionalista i antikomunista. Ode u Zagreb, a mnogo voli da govori ono o čemu drugi ćute i da piše kao što ćuti, naljuti čak i Krležu, stvar stigne do Tita i Centralnog komiteta, pa mu sudija za prekršaje odredi mesec dana zatvora, u Padinjaku. Dobrica Ćosić i Srba Savić su mu pomogli da ga smeste u aneks za strance!

U to doba ćerka >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Vida, tako se zvala i Branina mati, imala je šest godina, a sin Ivan se tek rodio. Nisu imali pojma u šta je jezik uvalio oca jer im je po povratku doneo gomilu igračaka da izgleda kao da je bio na službenom putu. Prva supruga Simka, po struci geolog, kad se okome na njega govorila je: "Pa, dobro, to ćemo izdržati." Posle njene smrti oženio se Ljiljanom Nešović, sudijom, s kojom ima ćerku Minu. Supruzi ume da kaže: "Alal ti vera, izdržala si ono što ja ne bih".

Brana je srpski književnik, aforističar, scenarista i član Srpske napredne stranke koji je po nekima rođen 8. februara 1933. godine u Kovačici, a neki smatraju da je rođen dve godine kasnije, u Rumi! Kada su ga svojevremeno pitali za mesto rođenja, rekao je da je rođen u dva grada, u Kovačici i Rumi, zbog toga što mu se mati porodila u Kovačici, a trećeg dana bila u poseti kod oca u Rumi. Smatra da je bolje da bude rođen na više mesta, da učini svima.

Nagrađivan je, ali i osporavan. Pisao je i pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP, što je skraćenica za burek i pivo.

Nije bio ni u Titovoj, ni u Slobinoj partiji. Prišao je radikalima kada su ga pozvali Toma Nikolić i Aleksandar Vučić, a potom je krenuo sa njima, u novu stranku.

Nepopravljivi begunac

- Krajem avgusta meseca 1941. godine, pošto sam po ocu Srbin iz Crne Gore, a NDH je doneo zakon da dođoši, znači oni koji čije dede i pradede nisu tu rođeni, budu iseljeni, mi smo iz Rume došli u Nedićevu Srbiju. Mati, brat i ja stigosmo u izbeglištvo. Ja sam bio u nekoliko izbegličkih domova. Pošto mati nije mogla da izdržava porodicu, sam sam se ponudio sa devet godina da idem u dom i bio sam prvo u Domu "Kraljević Andreja", to je kada autoputem idete prema Šumicama.

- Onda sam otišao u Matarušku Banju i sećam se tog perioda strašno, sećam se da su četiri vile bile pretvorene u domove, ja sam bio u "Nataliji". Zbog toga je moje omiljeno žensko ime u pripovetkama Natalija. Kod mene se maltene svaka druga žena zove Natalija. Svi misle da je to zbog Rusa, Dostojevskog i Čehova, ne, to je zbog vile "Natalija". Tu sam proveo nekoliko meseci.

- Kad je zaljubljen, Mika Antić je bio u stanju da pojede ruže, cvet. Ali njegov egzibicionizam je bio prirodan. On ga nije smišljao. On se njemu događao. On je sve žene kojima se udvarao zvao "kneginjo", svakoj je hteo da dokaže da mu je jedina velika i prava ljubav. Govorio je o sebi da je ciganskog porekla, što, naravno, nije tačno. Trudio se da bude uvek zanimljiv i bio je darovit čovek.

- Kad idete prema Mataruškoj Banji, iza Žiče postoji groblje gde postoji obelisk srpskoj izbegličkoj deci umrloj između 1942. i 1943. godine. Mnogo ih je pomrlo. Iz tog doma smo ja i još nekoliko klinaca probali da pobegnemo. Pošto sam bio deseterački raspoložen, zaključio sam da je najbolje da se sklonimo u manastir. Verovatno sam mislio da će nas primiti u kaluđere.

Došli smo do Žiče, tu nas je stigla žandarmerija i vratila u Dom i onda su nas kao nepopravljive poslali u zadnju poštu Petrovac na Mlavi. To je seoski, malo četnički kraj, gde sam dočekao oslobođenje ili okupaciju, kako ko već doživljava dolazak Rusa i odatle sam tek izašao 1944. posle pada Beograda. Došla je mati po mene i dovela me u slobodnu, Titovu Jugoslaviju i zaularili su me pionirskom maramom koju nisam dugo nosio.

Moja majka vračara

- Moja majka je bila, kako da vam kažem, višestruko darovita. Nije bila obrazovana, bila je domaćica čitavog života, ali umela je da pravi jastučiće kao ovi rumunski naivci. Umela je i da vlada ljudima, da vrača. Bila je vračara. Umela je da vodi ljude, žene, da joj veruju. Ona je teško čitala to što ja pišem, jer je sve drugo čitala, čitala je ozbiljno Mir-Jam, ali se uvek bojala da pročita moje knjige i to, pretpostavimo, zbog doma. A ja za njenog života nisam nikada pisao o tome jer nije kriva ni za šta. Otac mi nije bio ni četnik ni partizan, umro je 1937.

- Jesam, jesam, institucija sam, ali sve su institucije propale, pa i ja. Nisam propao koliko je propala vojska, nisam propao koliko je propalo knjižarstvo, na primer, ali sve su institucije propale, što bih se ja držao.

- Napisao sam aforizam "Sposoban čovek odlazi u četnike, a vraća se iz partizana", što je mnoge nerviralo. Zbog aforizma "Telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak" dolazili su udbaši da pitaju da li se to može odnositi na druga Tita. I moj odgovor je uvek bio isti: "Može, ali nadrljao je onaj ko to otkrije, jer ja to nisam nikad napisao." Tako da oni to nikad nisu otkrili. Ostala je naša tajna.

- Čitava moja novinarska karijera je zbir slučajnosti. Od mene su beogradskog novinara napravili Vasa Popović i Kosta Stepanović iz "Politike". Došao sam u Beograd da radim za "Ilustrovanu politiku" na preporuku te dvojice, međutim "Ilustrovana politika" je kasnila. Pokrenuta je čitav niz godina docije, i onda mi je Vasa Popović rekao da od nečeg moram da živim i pošalje me u "Jež". Počeo sam da radim 1957. ili 1956. za 12.000 mesečno, honorarno i pošto sam to radio brzo, po uverenju dobro, za nepunih osam meseci rada u "Ježu" bio sam pomoćnik glavnog urednika.

Slobin kućni grob

Bez obzira na to koliko sam bio oštar prema režimu Slobodana Miloševića od 1995. godine do kraja, to nije pokvarilo naše prijateljstvo, jer on je bio državnik, sa greškama, za razliku od ovih danas koji su greške bez države.

Radio je šta je mogao za Srbe i ja sam njega razumeo tek kad je bio u Hagu jer i nije okrivio nikog drugog, nije rekao nijedno ime kojim bi se vadio, onda sam razumeo da je on sve što je mislio, mislio ozbiljno, da se nije izmotavao, da je radio to što je morao. I ja slutim da će 2018, 2028, on biti prenet u Beograd i sahranjen onako kako se sahranjuju državnici jer ovi koji ga sad drže u malom kućnom grobu, kako reče ona devojka, sve više gube na autoritetu.

- Kad je Mina bila mala, ona je sad već velika, radi kao modni kreator, imala je svoje štosove koji su mene uvek ganuli. Ja je odvedem u samouslugu i ona kupuje šta hoće kad je sa mnom. I onda prodavačica kaže: "Mina, zašto ti stalno kupuješ sa mamom, što ne dovodiš tatu, on je bolji." A Mina kaže: "Zvala bih ja tatu, ali ne znam gde stanuje."

Vremena se menjaju. Nije nekad ni Lenjin mislio da će Romanovi biti svetitelji, a Staljin izbačen iz groba.

Ovi punč-revolucionari i ne znaju šta pišem, ali znaju da nisam sa njima, pa to čak nije ni progon, to je prećutkivanje. Objavite knjigu, niko o njoj ne piše, napišete dramu, ne mogu da je igraju, ne zove vas više televizija, niti vi idete. Ali to sve spada u zanat. A u zanatu dokle god vam ćepenak radi i prodajete robu, vi ste još koliko-toliko živi.

Životom sam zadovoljno nezadovoljan. Ja sam neka vrsta zastarelog profesionalnog nacionaliste koji se, eto, u nevreme trudi da dokaže da Srbi još postoje iako to postaje pomalo sporno. Ponekad se i meni čini da ih više nema.

I Bog se sakrio

- Strašne se stvari događaju, i događaju se mirno, spontno, zaglupljuje se narod, pravi se privid da smo uspešna država, da nas svet voli, uzimaju nam teritoriju, uzimaju nam decu, urušili su sve sisteme, jedino još nisu uspeli da unište kafanski sistem. Pijanci su najozbiljniji deo srpstva, oni i dalje loču svoja jeftina ili skupa pića i ogovaraju koga stignu, znaju o čemu se radi i veoma su glasni, tako da se ja u stranci umaram, u kafani odmaram. To mi daje snage da se i dalje bavim tim poslom.

- Ja nisam Crnogorac od onih zadrtih Crnogoraca koji kažu da u Crnoj Gori nema žena, postoje samo majke i sestre. Ja priznajem da postoje i žene. Nikada nisam ni bio sa ženom koja mi nije bila draga, što znači da praktično nemam nijednu švalersku avanturu. Sve su mi avanture ljubavne, pesnički rečeno. To je malo komotno, ali svaka žena mi je nešto značila i žene su uopšte značajan deo života čovekovog, čak i vladarke, kako se ispostavilo u nekim slučajevima, kao kod Mire Marković.

- Mihiz, Ćopić, Bećković, ja i čitav niz ljudi, mi smo bili salonski antikomunisti. To znači da smo imali privilegiju da o komunizmu mislimo to što mislimo, a da nas komunisti ne diraju, čak nas pomalo i svojataju. Mi smo bili dokaz da u komunizmu postoji sloboda. Ovi danas dozvoljavaju da se kaže, pod uslovom da niko ne može da uradi ništa. Kao kod Dostojevskog, ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Izgleda da je Bog napustio Srbiju na kratko vreme, ja se nadam da će se vratiti, ali on ima svoje brige.

I to takozvano nezavisno, ili kako se zove, novinarstvo, to je jedna od velikih smejurija. Nezavisno ne znam od čega, a zavise svi od svakog. Nadeža Gaće nije veliki primer slobodnog novinarstva.

Ogovaranje države

- Bivakovao sam u "Ateljeu", tu smo pili, bavili se ogovaranjem države. Tad je išla moja "Kafanica, sudnica, ludnica". Kad se približila 200 predstava Mira Trailović je morala da je skine jer bi morala da slavi jubilej, a to se onima nije dopadalo. To je bilo pred moj prvi pad. Ja sam padao jedno 23, 24 puta, nije bitno. Prvi ozbiljni padovi su bili 1964. u Zagreb, kad su me skinuli sa repertoara, pa vratili, i početkom 1972. kad sam bio proglašen nacionalistom, i trebalo mi je uzeti "Jež". Ja sam im ostavio "Jež" pod uslovom da mi ne diraju ljude. I nisu ih dirali. Ja bih voleo da su takvi, na mom primeru, današnji vlastodršci. Recimo, da se Tadić naljuti i da ode, ali da ne diraju Srbe. Međutim, nema nade.

- Kad sam imao 40 godina, neki radoznalac u Parizu ispitivao me je ko sam, šta sam i ja sam namerno bio prilično glup. Nisam znao ništa o velikim svetskim piscima i on je zaprepašćeno gledao u damu koja je bila sa mnom, zašto ona mene uvažava kad sam takav. Ja sam onda rekao: "Znate šta, gospodine, ja 40 godina istražujem ko sam, šta sam, kakav sam, da li sam dobar ili loš, pametan ili glup, darovit ili nedarovit i nisam utvrdio ništa, a vi biste to da utvrdite u okviru jednog ručka!" Ja sad u 77. godini znam samo da sam odgovorio na neka pitanja. Na prvom mestu je ono koje je Kami postavio: vredi li živeti. Na njega sam davno odgovorio u jednom aforizmu. Život je jedini razlog da se živi. Svi ostali razlozi naknadno su izmišljeni.

- Na kraju krajeva, mislim da sam dobro prošao, po troje dece koje imam, troje unuka po sinu i po ćerki, po Vidi blizance, jer je to nešto što ostaje iza mene. Žalim, nemam imovine da im ostavim. Kad im budem ostavio ono što imam, to će biti jako malo.

Nastavak na Vesti-online.com...