Izvor: Politika, 02.Apr.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vera za izneverene
Svet je, verujem, napredovao, ali moja žena i ja posedujemo manje nego naše dede i babe – vajka se poznanik. Kao, stidi se, a zapravo protestuje što je izneveren u svim revolucijama u kojima je, mahom kalendarskim sticajem, učestvovao.
Bio je, priča, i upisan u komuniste i strasni hipik i prikopčan na industrijske zalete i tržišne uzlete, ali se ni u čemu nije ovajdio. Utešio se donekle kad je pročitao eseje da je njegova sudbina deo globalnog fenomena.
Dve još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aktivne revolucionarnosti ispoljile su niz kontraproduktivnosti – ocenio je pripadnik novije generacije britanskih mislilaca Filip Blond (44). Obe su, kaže, propovedale slobodu pojedinca, ali su dovele do centralizacije moći. Razdrobile su društvo toliko da se sada od države traži da otklanja štetu, preneo je i „Njujork tajms” Blondove nalaze.
Do iste tačke su, po njemu, dogurale dve sasvim različite orijentacije. Prvu su lansirali levičari (izvan docnije krahiranog sovjetskog bloka i drugih relativnih kratkotrajnosti), a drugu desničari. Prvi su razgrađivali navike, a drugi običaje učvršćivali do neprepoznatljivosti.
Prvi su (ondašnji hipici) se protestno izrazili čuvenim Vudstokom, dok su drugi „preveslali” od industrijskog Detroita do finansijskog Volstrita (rasadnika potonjih japija). Da bi se posle obe te revolucije – s korenitim promenama intimnih i poslovnih odnosa – sada doguralo do popriličnog kriziranja i intimnosti i poslovanja, pa i celog sistema koji je poželjnosti stimulisao toliko da je destimulisao odgovornosti.
Na danas jedinstveno obeležavani Uskrs učestala su svedočanstva o odstupanjima hrišćana od sopstvenih načela. Vaskrsava, ipak, vera da su mogućne reforme za popravljanje položaja onih čije su nade izneverene u pomenutim revolucijama. Sa raznih strana stižu preporuke za mobilizacije u pravcu – nove, kooperativne, (r)evolucije.
Americi je neophodna nova religija u vidu nove ekonomske ideologije za preraspodelu prioriteta… tako da se izmeni i stanje u kome su sada najmanje plaćeni oni koji – kao umetnici, nastavnici i lekari – osetno povećavaju vrednost društva, dok su maksimalno plaćeni oni – bankari i finansijski „maheri” – iako premalo doprinose opštem dobru. Tako, bar, savetuje En Li sa Njujorškog univerziteta.
Slično francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju i američkom nobelovcu Džozefu Stiglicu, engleska ekonomistkinja Norena Herc se zalaže za modernizaciju procena vrednosti – da se o životu građana sazna više nego što nude brojke bruto domaćeg proizvoda (BDP). Na primer, navela je „Špiglu”, za prikazivanje rasta BDP dobri su i ratovi i prirodne katastrofe, jer se posle tamo sliva novac za obnovu razorenog. Račun bi, tako, sugerisao veliki uzlet društva iako bi ono nastavilo da grca…
Sadašnja opšta kriza je nastala u trenutku kad vladajući model liberalizma nije razrađivao alternative pošto je, posle hladnog rata, ostao bez vidljive konkurencije. U međuvremenu su, na svoj način, stasali novi ekonomski džinovi, poput Kine i Indije, a u glavnu arenu se vratila i energetski ojačana Rusija.
Pod rastućim izazovima „novog istoka”, sada se na zapadu razmnožavaju teze o neophodnosti novih – mobilizacija „odozdo”. Ponovo se propoveda geslo „malo je lepo”, dugo potiskivano pokličem „veliko je bolje”. Posle potresa u finansijskim gigantima, mnogi građani oslonac traže u mini-bankama. Pribegavaju i komunalnim udruživanjima za stabilizaciju, iz centara zapostavljenih, lokalnih prilika.
Po Blondu, potrebne su tri velike reforme: da se „ponovo moralizuje tržište, prostorno preraspodeli ekonomija i finansijski ojačaju siromašni”. Zanimljivo je da se na ove preporuke autora iz redova britanskih konzervativaca nadovezuje američkim progresistima blizak, strateški savetnik Džon Kao iz San Franciska. Kao antikriznu terapiju preporučuje – više solidarnosti ali i inovacija „koje će donositi i opštu, a ne samo pojedinačnu, korist”. Predočava, ujedno, da „ne postoji monopol na ideje i talenat”, pa da će zavladati globalna oštra konkurencija na polju inovacija u kojoj bi se iskazao „potencijal ljudskih bića da poprave i sebe i svet”.
Podržavajući takve zamisli, Adrijana Hafington u svom uticajnom blogu podseća na opasku Vinstona Čerčila da „Amerikanci uvek čine prave stvari kad prethodno pokušaju nešto drugo”. Njen je utisak da se još „pokušava nešto drugo”, a da je „vreme za prave stvari”.
Ali – kakve i kolike? Odgovor na to pitanje već godinama ne zavisi samo od Amerikanca.
Kao da je kucnuo donedavno teško zamisliv čas: da se svi, i iznevereni i izneveritelji, pitamo – kako dalje. Nedoumica tako dobija na reprezentativnosti, a još više na polemičnosti – oko metoda za kooperativnu, nekonfliktnu, mobilizaciju.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 03/04/2010
.jpg)
