Izvor: Politika, 23.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvarno i nestvarno
Javnost zaslužuje istinito informisanje od slobodnih, nepristrasnih i objektivnih novinara
Ne postoji jasna distinkcija između onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno, niti između onoga šta je istina, a šta laž... Ali traganje za istinom nikad ne sme da stane.
Ove reči engleskog dramskog pisca Harolda Pintera iz prošlogodišnje besede povodom dodeljene mu Nobelove nagrade za književnost pravi su moto za knjigu "Raspeća novinarske etike" profesora dr >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Živorada Đorđevića koju je upravo objavio Centar za savremenu žurnalistiku. Već je i naslovom naznačeno da su etika i istina u savremenom žurnalizmu u gro planu ove knjige.
Kroz osam poglavlja – počev od uvoda u haotičnu zbilju, pa preko filozofsko-teorijskih osnova, istine i profesionalazima, izvorišta i činilaca koji utiču na novinarsku etiku, sve do normativne i primenjene novinarske etike, kao i završnim poglavljem o tome da li je moguć put od raspeća do nade – autor svastrano razmatra golem korpus pitanja koja smatra suštastvenim i za novinarsku profesiju i za informisanje u savremenom svetu. Teorijski zasnovanom okviru pridodaje obilje primera iz prakse, koristeći za oboje obimnu građu.
Vinovnici laži
Na jednoj strani informisanje je, kao deo novinarske delatnosti, prisutnije pred licem ljudi naše planete više nego ikad. Okupira im vreme toliko da je po redosledu odmah iza rada i sna. Zar već i zbog toga javnost ne zaslužuje istinito informisanje od slobodnih, nepristrasnih i objektivnih poslenika? I je li takvo informisanje danas uopšte moguće, i koliko?
Nasuprot tome publika je neumoljiva: novinari lažu! Lokalna laž lako se premetne i u planetarnu. A da li su baš novinari jedini, i da li najglavniji, vinovnici laži i podvala kojima su zapljusnuti mediji?
I "neistina prestaje da bude neistina kada sve strane shvate da se ne očekuje da se kaže istina", cinično je izjavio engleski zvaničnik Henri Tejlor. Ako takvog blefa ima u pokeru, u diplomatiji i u poslovanju, zašto ga ne bi bilo i u medijima, pita se on? Da, zaista zašto ako su i autoriteti danas uglavnom anonimni, nevidljivi i otuđeni. Ako ni autoritet nije više neko, nego nešto. Ako bi tektonski talas tržišta da proguta sve ono što se nekad zvalo "sedmom silom".
Autor "Raspeća novinarske etike" jasno dalje uočava sve suženiji prostor za samostalnost novinara, za šta mnoga uporišta nalazi kod nekih zapadnoevropskih i američkih sociologa. Još su za korak nedvosmisleniji nemački sociolozi (M. Ril, U. Sahser i M. Haler) tvrdeći da je novinarska samostalnost krajnje redukovana.
Etičnost žurnalizma razapeta je i između vlasnika medija, i države, i centara moći, i javnosti i između još toliko toga, što se takođe podrobno analizira u knjizi. Posledice bi mogle biti da uveliko bledi sjaj istraživačko-interpretativnog naspram dirigovano-manipulativnog novinarstva, smatra autor.
Nije teško prisetiti se: od filma "Votergejt", kojim je ovekovečen možda zvezdani uzlet profesije novinar i istraživačkog novinarstva, i ta je slika s pozlatom sve više bledela. Umesto filmskog junaka za poštovanje slika o novinaru je sve češće fokusirala piskaralo, potrčka i prišipetlju. A profesija novinar je, jedno za drugim, gubila oreol dostojanstva, zaštićenost sopstvenih izvora informisanja, isplativost tragalaštva, pa najzad i iluziju o sebi samoj.
Je li svet oguglao baš na sve? Zar i na strahote rata? Čak i rat, koji se vodi tamo negde daleko, ističe autor, javnost ne doživljava kao strahotu nego kao spektakl. I uglavnom je lišena ma kakvog moralnog odnosa.
Možda su danas jedina čuda, koja još na nas deluju, čuda tehnološka. I nad globalnim jednako kao i nad najudaljenijim selom uveliko se vijori digitalni barjak. Nasušni kompjuter. Neponovljivi licemer koji nas svakodnevno ubeđuje da je posmatrati život daleko uzbudljivije nego živeti ga. Rađa se i ljubav, i vodi, posredstvom računara, onako na daljinu, bez ikakve potrebe za sjajem u oku.
Visoki profesionalizam
Ako bestidnost nije na ceni, strah ipak jeste. Dobar primer za to autoru je globalno vođena kampanje o ptičjem gripu. Dok još nigde nije bila proglašena ni epidemija, uveliko se pisalo o pandemiji, kao sveopštoj i svetskoj epidemiji. Mediji su pri svemu učestvovali izrazito nečasno u zastrašivanju ljudi. A besprimernim medijskim pritiskom, posledično i odgovarajućom zaradom, najzadovoljniji su bili bosovi pet-šest farmakoloških multinacionalnih kompanija koji su i inspirisali zastrašujući pandemonijum...
Ima li nade za novinare i novinarstvo u veku pred nama?
Autor knjige veruje da nada ipak postoji. Ako ni u čemu drugom, onda prvenstveno u visokom profesionalizmu, znanju i talentu novinara. To je, iako jedini, ipak štit na kojem novinari mogu, nepristrasno i objektivno, da stignu do istinitog informisanja. Bez toga je valjda uzaludan i taj posao, pa i zvati se samo novinarom.
Knjiga "Raspeća novinarske etike" profesora dr Živorada Đorđevića veoma je dobrodošla da popuni prazninu u inače skromnoj domaćoj literaturi o ovoj oblasti. Obradovaće i studente žurnalistike koji izučavaju etiku. Preporučljiva je i iskusnim novinarima, baš kao što će, verujemo, i izvan profesije lako naći zainteresovane čitaoce.
Budimir POTOČAN
[objavljeno: 23.12.2006.]
.jpg)
