Izvor: RTS, 22.Nov.2013, 07:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šetnja kroz Valjevo

Valjevska varoš jedno je od najstarijih gradskih naselja u Srbiji sa tradicijom dužom od šest vekova. Kraj je poznat po čuvenim vojskovođama, tešnjarske kafane po Bairskim ciganima, a Valjevci po legendi o "valjevskim podvalama".

Toliko je argumenata pobrojano u anketi u kojoj su sami Valjevci birali dobre strane života na Kolubari. Valjevski kraj poznat je po čuvenim vojskovođama, tešnjarske kafane po Bairskim ciganima a Valjevci po legendi o "valjevskim podvalama". >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<

"Valjevo je zanimljiva sredina, ima dugu tradiciju i osećaj lokalpatriotizma. Da biste postali Valjevac morate dvesta godina da živite u Valjevu, neće vas lako prihvatiti," o Valjevu kaže Vigor Majić, direktor istraživačke stanice Petnica, Beograđanin koji se u Valjevo preselio zbog posla.

"Mentalitet nam jeste palanački ali ja tvrdim da je duh Valjevaca slobodan", o svom gradu govori novinarka Jelena Obućina. "Iako se protivim svakoj vrsti generalizacije ima nešto što sma pročitala i sa čim se slažem, a to je da Valjci spadaju u retke u Srbiji koji nikada nisu imali kompleks Beograda".

Valjevska varoš jedno je od najstarijih gradskih naselja u Srbiji. Tradiciju broji duže od šest vekova. Ime joj se vezuje za slovenizirano Valj, što znači prisvajanje teritorije, ali moglo bi da bude i od valjarica u kojima se tkalo sukno ili stoga što su se stanovnici "svaljali" sa okolnih brda na obalu Kolubare.

Sa dvadesetpet hiljada eksponata Narodni muzej Valjeva čuva dokaze o svojoj istoriji. Ipak, u dva puta proglašen za najbolji muzej u Srbiji, najmanje dolaze oni koji žive u gradu čiju prošlost čuva.

Šetnja kroz prošlost vodi od kasabe, preko rekonstrukcije Tešnjara, do valjevske visoke srednje klase i čuvenih vojskovođa ovoga kraja.

"Prvi svetski rat je zastupljen jer je poznato da je Valjevska bolnica bila sinonim stradanja i napravili smo rekonstrukciju poljske bolnice. Tu je poslednja slika Nadežde Petrović pred njenu smrt, ona je ovde bila dobrovoljna bolničarka. Možete videti kabinet Živojina Mišića, tu su originalni predmeti sa Solunskog fronta, ali građanski salon koji pokazuje da je ovaj grad negovao i taj sloj društva," kaže Dragana Lazarević Ilić.

Šetati se kroz istoriju, može i šetnjom kroz Valjevo. Od Brankovine na obodu grada, u kojoj su rođeni Desanka Maksimović, prota Mateja i Ljuba Nenadović, do Muselimovog konaka. To je najstarija sačuvana zgrada u Valjevu, sagrađena za potrebe turskog upravnika Valjevske nahije. Iz zatvora u njenom podrumu na pogubljenje su u "seči knezova" krenuli valjevski kneževi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.

U jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji učili su vladika Nikolaj Velimirović i osam akademika. Branislav Petronijević, Desanka Maksimović, Matija Bećković, Ljuba Popović. Filozofi, glumci, književnici, novinari, čini se da je najviše umetnika, učenika ove škole, koje pamti Srbija.

"Verujem da danas Valjevci kada ih pitate koje su dve najvažnije gimnazije u Srbiji, reći će vam Karlovačka i naša. Ne dolazi u obzir da se razmatra recimo, Prva beogradska gimnazija ili bilo koja druga. Ja sam je morala završiti, još kao mala znala sam da valjevska gimnazija "otvara sva vrata"," ponosi se Jelena Obućina.

Političke debate u tešnjarskim kafanama

Sa druge strane Kolubare, jedna je od najpoznatijih čaršija u Srbiji - Tešnjar. U 19. veku živelo se na ovoj kaldrmi. Abadžije, ćurčije, bojadžije, kovači, opančari. Tridesetosam zanata održavalo je privredu Valjeva. Ipak, najpoznatije su tešnjarske kafane bile.

Prema aktu Sreskog načelstva o kategorizaciji kafana, 1936. godine Valjevo je imalo 64 kafane, kategorisane u tri klase. Kafana "Zlatibor" bila je sastajalište radikala, u "Srbiji" su se okupljale demokrate, a "Mostar" su posećivali sindikalno organizovani radnici.

O politici se danas, izgleda, priča na drugim mestima. Radikalski "Zlatibor" postao je "objekat za praktičnu obuku učenika u ugostiteljstvu", a njegova i bašte nebrojenih kafana i kafića, uglavnom su prazne. Novca za boemsko debatovanje nema kao nekada. Sa umiranjem industrije, umire, kažu, i muzika Bairskih cigana u Valjevu.

"Kako da ne, mislim da je život gradova povezan sa razvojem industrije. Čini mi se da u Srbiji je sve u Beogradu kao jedinoj evropskoj metropoli i možda u Novom Sadu, Kragujevcu, svi ostali dele sudbinu i Valjevo nije izuzetak. Šteta je što su mnoge firme propale na volšeban način i otišle u ruke ljudi koji to nisu zaslužili", objašnjava Duško Đukanović,

pravnik i predsednik KK "Metalac".

Kraj koji je kroz istoriju dao slavne vojkovođe, decenijama je živeo od vojne industrije. Do devedesetih kada je, paradoksalno, rat zaustavio mašine u "Krušiku", ta fabrika je od izvoza municije i raketa godišnje zarađivala do osamdeset miliona dolara. Pola grada je na neki način zavisilo od te fabrike.

"Živelo je četrdeset hiljada ljudi od Krušika, to je bila najveća vojna industirja u ovom delu Evrope i Balkanu. Kapaciteti svedeni na 1.400 ljudi, ali i to nešto znači jer su društvene firme kroz privatizacije došle do ovih visina na kojima su sada", kaže Đukanović.

Krušik danas ne izgleda kao vojni gigant, više lici na kolateralnu štetu. U bombardovanju Srbije '99. godine na fabriku je palo 170 bombi. Rukovodstvo je tvrdilo da je uništeno više od 90 odsto objekata, a zaposlenima su tih godina ponuđene otpremnine. Skoro petnaest godina kasnije, nešto više od hiljadu radnika, sa strepnjom slušaju vesti o novim ugovorima na Bliskom istoku. Među sigurne izvoznike, Valjevce bi vratila nova tehnologija za koju novca nema, i tu se spasonosni krug zatvara.

U Krušiku ipak manje uzdišu nego u fabrici koja je "zlatnim kapima" snabdevala nekadašnju Jugoslaviju. Privatizacija Srbijanke bila je žestok udarac valjevskom agraru.

"Srbijanka je u svoje najjače vreme zapošljavala blizu 1.200 ljudi, prodavala sokove širom bivše Jugoslavije i izvozila, ali privatizacijom je taj kombinat rasturen", potvrđuje Vitomir Mitrović, zamenik gradonačelnika Valjeva.

Samo pet godina, trebalo je novim vlasnicima da uruše nekada najveći prehrambeni kombinat zapadne Srbije.

Štrajkovi kao deo radničkog folklora

Štrajkovi i sukob sa vlastima su, čini se, deo valjevskog radničkog folklora. Jedan od prvomajskih izleta na Gradac završio se dvonedeljnim kolektivnim zatvorom u koji su Valjevci otišli svečano obučeni i pevajući.

Najbrojniji deo valjevskog proleterijata bili su obućarski radnici. Prvi su organizovali radničke igranke i prvomajske uranke, ali i prve štrajkove. Najduži je bio onaj pekarskih radnika iz 1939 godine koji je trajao 60 dana. Godinu dana kasnije štrajkovali su i u Vistadu, a u znak solidarnosti sve zanatlije Valjeva podržale su kolege.

Ali kao mnogo šta, solidarnost nestaje sa kapitalizmom. U gradskoj upravi ponosni su na, tvrde, povoljnu klimu za investicije. Pa ipak, grad u kojem posluju četiri velike strane kompanije, ima stopu nezaposlenosti od 22 odsto.

"Nešto što je veoma važno u valjevskoj privredi je to što Gorenje prati niz manjih fabrika, srednjih i malih, koje prozivode komponente i zapošljavaju veliki broj radne snage. To je važno i održalo je u vitalnosti valjevsku privredu," ocenjuje zamenik gradonačelnika Valjeva.

"Šteta je što nema još jedna takva firma da se zaposle ljudi koji su bez posla. Omladina je bez posla, danas sa fakultetom ne možete da radite u struci, mnogo je lekara na Zavodu za zapošljavanje, mojih kolega pravnika koji nemaju hrabrosti ili želje da pređu u advokaturu su volonteri u sudovima što je praktično odlaganje propasti", dodaje Duško Đukanović.

Posao, sa druge strane, cveta bankama i fakultetima. Teško ih je u Valjevu pobrojati. Viša poslovna škola i četiri privatna univerziteta školuju buduće menadžere različitih smerova.

Ceo region na školovanje u Valjevo

Valjevo ima bogatu kulturu, ali nema pozorište. Visoke privatne škole žive od školarina, dok ugledna istraživačka stanica Petnica svake godine vodi bitku za novac iz republičkog budžeta.

"Nije to samo osobna Valjeva, Beograd nema operu. Ima tu nečega što je odraz kulturne i ekonomske slike u celoj zemlji", kaže Vigor Majić.

Poljoprivredna škola sa domom učenika, možda je jedina obrazovna institucija koja o finansijama ne brine. Đaci najbolje stručne škole u Srbiji, koja postoji devet decenija, uče se poljoprivredi, hortikulturi, veterini. Svu hranu koju u internatu troše proizvode sami, višak ide u prodaju. Sarađuje sa Norveškom, Finskom, Austrijom, a đaci zbog širokog

znanja školovanje mogu da nastavljaju na pravima, fizici ili biologiji.

"Jedan deo njih je kroz projekte sa Finskom uspeo da ode tamo, završi dopunsko školovanje i ostali su u Finskoj. Neki tamo uče, neki rade, eto imamo ih na samom severu Evrope," sa ponosom priča Milan Gajić, direktor poljoprivredne škole.

Valjevo ima Matiju Nastasića, igrača čuvenog Mančester Sitija, iako nikada nije imalo fudbalskog prvoligaša. Rukometaši i odbojkaši su tek nešto bolji.

"Bili smo u poslednjih pet sezona učesnici Super lige, dva puta na granici da uđemo u Jadransku, tako da Valjevo može da bude ponosno na ovaj klub. Sa druge strane, u poslednjoj sezoni su napravili pomak rukometaši koji su se plasirali iz trećeg u drugi rang takmičenja i odbojkašice koje su promenile rang iz tregeć u drugi", objašnjava Duško Đukanović.

Ni pojedinačne medalje u atletici ili plivanju nisu Valjevcima mnogo blještave. Vreme su oni odvajali samo za boksere i košarkaše Metalca, ljubimce grada.

"U pojedinačnim sportovima povremeno neko bljesne, ali to je u granicama prosečnog, ništa sa čime bi se Valjevo moglo ponositi," kaže Đukanović.

Van granica prosečnog trenutno je najbolji plejmejker u Evropi, Miloš Teodosić. Fizičkom konstitucijom nije viđen za profesionalnog košarkaša, ali inteligencija odrasla na valjevskim podvalama učinila ga je jednim od najboljih belih asistenata na svetu. Hala iz koje je on krenuo put sveta, ista je kao u godinama u kojima je Metalac pobeđivao i Partizan,

Cibonu, Jugoplastiku.

"Jedna od prvih hala u Srbiji izgrađena je 1973. godine. Od tada nije mrdnula, kozmetički se nešto dotera, ali Valjevo treba da ima sportski centar sa sadržajima koje podrazumevaju ti objakti. O tome se priča od takozvanih demokratskih promena od 2000. godine, tada su bili ukopani temelji nove Hale sportova ali za trinaest god ništa se nije uradilo," žali se predsednik KK "Metalac".

Život može biti lep

Valjevo nije ekonomski raj, ali život u njemu može biti lep. Anketa "Društva istraživača" pronašla je 101 razlog za to, a među njima su izleti na Gradac, Petničko jezero, pećine, galerija Ljube Popovića. Džez festival, Tešnjarske večeri i valjevska čista voda. Domaće pivo, duvan čvarci i kula Nenadovića.

"Ljudi koji su ponikli u tom gradu vraćaju se u Valjevo iako su građani sveta. Ljuba Popović izlaže svake desete godine recimo, iako dođe svake druge ili treće da poseti grad. Matija Bećković je jednu od svojih najlepših pesama posvetio indirektno Valjevu i verujem da svi znaju za taj početak ulice između pošte i suda", kaže Jelena Obućina.

Legenda kaže da svako ko dođe u taj grad mora da doživi "valjevsku podvalu". Priča govori o davnašnjoj šali, kada su Valjevci Šapčanima "podmetnuli" muškarca umesto mlade. Od tada kažu datira rivalstvo između dva komšijska grada.

"Ne, to je priča iz privpovetke. Valjevo je dobrodošao grad svakome, Valjevo je uvek bila lepa sredina. Prava, srpska, iskonska, hrišćanska sredina i to mora da bude uvek," zaključuje Duško Đukanović.

Jedna modernija Valjevska priča kazuje da je od kada je ponestalo dobre rakije, presahla i sklonost Valjevaca da podvaljuju komšijama, Šapčanima i Užičanima. Sad podvaljuju sami sebi. Ove godine u Valjevu, "Čačanska rodna" rodila je bolje nego poslednjih sezona, ali plodove toliko sitne da su većma završili u rakijskim kazanima nego otkupnim hladnjačama.

Možda će kao posledica te rakije iz Valjeva da nam već od zime stižu zabavnije vesti.

Nastavak na RTS...