Izvor: Blic, 04.Jul.2011, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šekspirovo ime
Živimo u haotičnim vremenima, u kojima nas sa svih strana zasipa polupismenost i novogovor krcat difoltovima, brendovima, daunloudovima, in i aut.
Stoga je svaki napor lingvista da pomognu zbunjenom plebsu za pohvalu. U stalnoj emisiji Radio Beograda 2 (petak, 9-10 sati) nalazim uvek povod da nešto sam proverim, ali ova najnovija (1. jul) me je neprijatno iznenadila. Autor ove emisije, jedan od boljih jezikoslovaca (a imamo ih taman za prste jedne ruke), odjednom je počeo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nam drži pridiku kako se ime velikog Šekspira ne izgovara i piše tako, već Šejkspir. I da od sada imamo to na umu. Kao da je zaboravio da postoji pravilo da se imena autora, gradova i država, poodavno prihvaćena i ukorenjena, ne menjaju. Ma zna on to, ali je hteo da bude duhovit i ciničan pomalo (to je sindrom svih naših boljih lingvista). Isidora Sekulić je svojevremeno pisala o „osionosti iz navike". Šekspir je već blizu dva stoleća prisutan u našoj kulturi, i sad je kasno da se menja.
Naš čuveni latinista je onomad insistirao na tome da se Ciceron i Cezar ubuduće ispravno pišu kao Kikeron i Kezar, ali avaj. Pre tridesetak godina je moj prijatelj, izvrsni novinar Dragoslav Rančić, otišao za stalnog dopisnika iz Kine i na svoj užas otkrio da ne postoji Peking, nego Bejdžing. Ubedio je urednike da valja upotrebiti pravo ime, ali ubrzo se vratio oblik koji se već istorijski utemeljio: Peking. U pomenutoj radio-emisiji lingvista je tvrdio da prezime Madam Tiso (čuveni muzej) valja promeniti u Tuso. Otkud to? Slovo u se u francuskom čita glasom između „i" i „u", a mi u našem fonetskom pisanju nemamo rešenje za ovu enigmu. Uostalom, i ovde je kasno, onda bismo nobelovca Albera Kamija morali da menjamo u Kamu.
A šta bismo radili sa Bečom, koji se zapravo zove Vin ili Viena? Čiča-miča i gotova priča. Morali bismo onda da menjamo i izraz - mustra bečka!
