Izvor: B92, 17.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rudnici su naš ekonomski prioritet
B92: Sledeće nedelje nastavljaju se pregovori o Kosovu, to će biti peta runda pregovora Beograda i Prištine u Beču, a u Beograd danas dolazi glavni posrednik u tim pregovorima, austrijski diplomata Alber Roan. Gospodine Đurđeviću, sa kakvim porukama Roan dolazi u Beograd posle četiri do sada završene runde pregovora, koje se baš nisu pokazale uspešnim?
Đurđević: Mislim da jedna od njegovih uloga, koju će danas on da demonstrira, je da pokuša da utvrdi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dnevni red sledećeg sastanka, koji će se baviti kulturnim nasleđem i crkvenom baštinom, to je dosta važna tema. Mislim da će Međunarodna zajednica, odnosno pregovarački tim Međunarodne zajednice na čelu sa Ahtisarijem, da jednostavno krene korak napred i da ostavi priču o decentralizaciji za sada iza sebe, ne bi li potpuno iscrpeo listu tema koje oni smatraju da je potrebno iscrpeti negde do juna meseca, kada se krajem juna, početkom jula očekuje predlog odnosno izveštaj gospodina Ahtisarija, predlog kako dalje nastupati. Pokazalo se, to ste u pravu, da su prethodni razgovori bili dosta teški, dosta komplikovani, dve strane su po svemu sudeći vrlo dijametralno suprotnih stavova. Mislim, to se dosta i moglo očekivati, ali ono što se možda nije moglo očekivati to je tolika ukopanost i na neki način neshvatanje pozicije druge strane. Međunarodna zajednica pre svega i kosovski Srbi, i uopšte zvaničan Beograd je, ja mislim, očekivao mnogo više od Međunarodne zajednice u smislu pritiska na albanski pregovarački tim oko, da je nazovemo tako, ponude oko decentralizacije. Albanci su izašli sa jednim vrlo rigidnim papirom, jednom vrlo rigidnom ponudom koja stvarno ne zadovoljava neke osnovne premise, ono što bi značilo lokalna samouprava, i samim tim kroz lokalnu samoupravu zaštita manjinskih zajednica pa i srpske zajednice. S druge strane, čini mi se da je srpski pregovarački tim dosta nerealno pošao i od zahteva za formiranje tog određenog velikog broja srpskih opština. Neke od tih opština su čak ideje da se one baziraju na predviđenom povratku Srba u te opštine, znači da se jednostavno apstrahuje situacija sada, odnosno da su oni nažalost morali da napuste Kosovo i da se utvrđuju neke opštine gde bi oni trebalo da se vrate. Međunarodna zajednica je u međuvremenu donela jednu odluku koja se tiče baš raseljenih lica, a to je da raseljena lica mogu da se vraćaju u bilo koje mesto gde se osećaju sigurnim, znači više ne moraju da se vraćaju samo u mesto svog prethodnog boravka, kao što je bila praktično odluka UNHCR-a do pre skoro godinu dana. S druge strane, mislim da je s naše pregovaračke strane učinjen jedan veliki propust, a to je insistiranje na tom nekom drugom ili trećem nivou povezivanja opština, što se čita kao jedna entitetska podela Kosova, što se s albanske strane ili iz nekih međunarodnih krugova se čita kao uvod u podelu. I ono što su čak neki članovi našeg pregovaračkog tima svojom argumentacijom takvu jednu bojazan potkrepili, a to je da su se zalagali za formiranje Gračanice, kao novog etnički čistog grada, praveći neke... sa BiH-om, i Sarajevom i Novim Sarajevom, što je potpuno pogubno, ne mogu sad da kažem da otežava nego mislim da unazađuje poziciju Beograda što se tiče decentralizacije.
B92: Koliko bi razgovori oko zaštite kulturne baštine, pre svega crkava i manastira, mogli ići lakše, odnosno da li je oko tog pitanja lakše postići dogovor?
Đurđević: Pa, to na prvi pogled izgleda tako da to jeste nekako lakše pitanje, i nadamo se da će se dogovori oko tih pitanja postići lakše. Međutim, ono što postoji kao činjenica je to da kad govorimo o crkvenoj imovini na Kosovu i Metohiji, mi još nismo sigurni šta to znači, šta se misli pod crkvenom imovinom kad se to kaže. Srpska pravoslavna crkva, i sad smo videli, i Vlada u Beogradu misli da bi to trebalo biti imovina koja je u potpunosti oduzeta Srpskoj pravoslavnoj crkvi posle Drugog svetskog rata, pozivajući se na katastarske knjige koje su u Srbiji. Mislim da će te katastarske knjige biti takođe jedan dokumenat u koji će morati da imaju uvid i Albanci i Međunarodna zajednica, ne bi li to mogli da utvrde. Ali, takođe postoji vrlo velika dilema oko toga, i u samoj crkvi postoji ta rasprava oko toga kad se kaže 'crkvena imovina', je l' se onda podrazumeva samo crkvena imovina u smislu manastira i nekog poseda koji je u samom krugu manastira, ili čak ta imovina znači posed gde se sad nalaze sela koja uglavnom naseljavaju Albanci, i kakav je onda status tih oblasti, kakav je status u odnosu na vlasti u Prištini, odnosno na zakone privremenih institucija. I tu sad mislim da će dosta doći do jednog utvrđivanja, prvo, šta se podrazumeva pod crkvenom imovinom. Kad kažemo 'kulturna baština', jednostavno tu su Albanci stvorili jednu vrlo fleksibilniju poziciju, da oni kažu da to jeste kulturna baština. Kad se kaže 'kulturna baština', a mi pre svega mislimo tu na manastire, kao nešto što je najvažnije i od istorijskog i do nacionalnog značaja pre svega za srpsku zajednicu na Kosovu, ne treba prenebregnuti činjenicu da je to i svetska kulturna baština, koja nema samo svoje uporište u srpskoj tradiciji nego je i u vizantijskoj tradiciji. Znači, Srpska pravoslavna crkva je nastala iz jedne vizantijske kulture, koja je pre toga definitivno tamo postojala. Tako da, Albanci mislim da su tu dosta lukaviji pozivajući se na taj kontinuitet sa Vizantijom, što je istorijski potkrepljeno činjenicama, a Beograd i crkva samo insistiraju na tom užem tumačenju. Mislim da prihvatanje činjenice da crkvena baština i vizantijska baština ni na koji način ne sprečava, ne slabi poziciju i crkve i zvaničnog pregovaračkog Beograda, jednostavno traži zaštitu i posebna prava ili poseban status tih crkava, monaštva koje tamo živi. S druge strane, zašto je važno takođe utvrditi status crkvene baštine? Ono što se pokazalo na Kosovu je da je crkva jako važna za život lokalnih Srba, i pokazalo se da je verovatno ona jedna od retkih, ako ne i jedina institucija srpskih koje funkcionišu tamo ili koje su funkcionisale na Kosovu i Metohiji od '99. godine, pa su se posle polako uspostavljale određene institucije, opštine itd. Međutim, crkva se tu pokazala na neki način vitalnom, i ne bi trebalo da se sad u tim nekim političkim razgovorima to prenebregne. I u celoj crkvi postoje očigledno neke dve struje, jedna je za neku veću saradnju sa Međunarodnom zajednicom i za prihvatanje neke realnosti, i čini mi se da se čak razvija svest šta činiti posle odluke oko statusa, dok je druga struja dosta zatvorenija i čini mi se rigidnija. Videćemo kako će to da se odvija. Ono što mi se čini je da se ovde podgrevaju neka nerealna očekivanja, a to je recimo oko donošenja Zakona o vraćanju crkvene imovine, gde se pominje da je... Dobro, taj zakon jeste važan za Republiku Srbiju, ali mislim da taj zakon ni na koji način neće moći biti sproveden na teritoriji Kosova i Metohije, jer kao što znamo, po rezoluciji 1244 praktično svi zakoni koji važe u Republici Srbiji su suspendovani, osim onih koji su bili na snazi do tog trenutka a nisu promenjeni. Tako da, mislim da se tu na neki način stvaraju ta nerealna očekivanja da eto sada mi vraćamo imovinu ovde, to će automatski da se učini...
B92: Na Kosovu?
Đurđević: ... da, i odnos prema instituciji.
B92: Ekonomske teme biće na stolu u sledećoj rundi pregovora. Šef ekonomskog tima u pregovorima o Kosovu Nenad Popović naglasio je da su tu dva ključna problema, privatizacija na Kosovu i pitanje vraćanja kosovskog duga koji vraća Srbija. Šta tu Srbija može da uradi u vezi sa privatizacijom, samo da dodam da se kao najsporniji problem pominje Trepča?
Đurđević: Jedan model privatizacije na Kosovu i Metohije je usvojen vrlo onako nepovoljan po Srbe, tako da morali su da se praktično svi dugovi jedne kompanije, jednoj firmi otpisuju, odnosno stavljeni su u jednu određenu korpu, određeni fond, a kompanija se prodaje potpuno nova, znači bez dugova. Mi kao država otplaćujemo između ostalog te dugove javnih preduzeća prema Međunarodnoj zajednici. Ja mislim da to nužno ne treba posmatrati u nekom lošem svetlu, jer država Srbija jednostavnu činjenicu da je do sada otplaćivala te dugove može i treba da koristi, da se postavi kao poverilac, uslovno rečeno, kosovske privrede odnosno privremenih institucija, i da jednostavno u toku razgovora oko budućnosti velikih preduzeća, pre svega rudnika Trepče, se može postaviti kao vlasnik, kao poverilac, kao neko ko je plaćao i servisirao te dugove. Tako da, mislim da sam problem Trepče je dosta složen i komplikovan. Trepča, kao što znate, se praktično prostire na obe strane Ibra i na Severnu i na Južnu Mitrovicu. I da bi se Trepča pokrenula, prvo, potrebno je dosta sredstava, drugo, potreban je jedan osnovni dogovor oko funkcionisanja te Trepče. I ako bi se taj dogovor postigao, ja mislim da to može da bude dosta dobar na duže staze podsticaj ka suživotu dve zajednice, uopšte ekonomija oko Kosovske Mitrovice i oko Severne i Južne Mitrovice može da bude to što ih na neki način interes povezuje. Samo ako se nađe taj neki interesni zamajac, mislim da ima neke nade da severni i južni deo Mitrovice profunkcionišu ako ne u potpunosti kao jedinstveni grad, što je potpuno nerealno očekivati u skorijoj budućnosti, a ono kao neke dve komplementarne bar ekonomske sredine koje jednostavno zbog interesa sarađuju jedna sa drugom. Čak možda da imaju neko privremeno telo koje možda može da koordinira neke osnovne stvari oko servisiranja tog grada, oko iznošenja smeća, uopšte oko uređenja nekog prostora, što bi moglo da predstavlja prvi korak u nekom otopljavanju odnosa i nekoj postkonfliktnoj izgradnji tog grada.
B92: Znači, oko ekonomskih tema to je nešto što bi se najlakše mogao...
Đurđević: Pa, ja mislim da nema lakih ekonomskih tema što se tiče Kosova i Metohije. Trebalo bi izlistati praktično koje su teme, ali kada Beograd izlistava teme on treba da ima na umu koji je državni interes Beograda na Kosovu i Metohiji. Znači, jedan od najvažnijih stubova tog državnog interesa koji treba da se zaštiti su ekonomski interesi, to su interesi oko dostupa rudnicima, oko dostupa rudniku lignita koji je jako važan kao energent za zagrevanje i uopšte za Srbiju. I treba postaviti pitanje dugova, pitanje da li smo mi poverioci ili nismo. To su sve teme koje bi morale biti razrađene od strane zvaničnog Beograda, bez obzira na očekivanje budućeg statusa. Pominje se vrlo otvoreno, i Međunarodna zajednica i predstavnici njeni su vrlo često pomenuli da jedna od opcija može da bude nezavisnost Kosova, što je za zvanični Beograd neprihvatljivo. Ja mislim da iza te retorike da je to neprihvatljivo mora slediti kako mi štitimo svoje interese, ako i do toga dođe. Znači, uticaj Beograda na Kosovo praktično može da bude mnogostran, pre svega je uticaj preko srpskog stanovništva koji bi trebalo i nadam se da će ostati tamo, i određenog broja koji će se vratiti. Taj uticaj se vrši preko ekonomije i privrede, i taj uticaj se može vršiti preko predviđanja odnosno uticanja na broj međunarodnog prisustva na Kosovu. Mi znamo da svako međunarodno prisustvo, a naročito u jednom nivou koji je do sada ili može da bude čak i u nekim nivoima i sadržinskije, ograničava tu tzv. suverenost, ako do nje uopšte dođe. Ja mislim da je u interesu Beograda i u interesu Srba da neizostavno ne izgube interes, ne izgube svoj uticaj na kosovske prilike, i jedan od instrumenata je takođe predvideti na koji način kosovski Srbi posle odluke oko statusa će stupiti u odnose institucionalne sa albanskim strankama, većinskim stanovništvom. Jednostavno, ako već nudimo mi jedan naš oblik autonomije ili već čega, mi moramo poći od realne situacije na koji način mi vidimo i kako vidimo te interakcije između Srba i Albanaca na Kosovu.
B92: Upravo je specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari, koji boravi u Ljubljani, rekao da će Međunarodna zajednica na Kosovu ostati još dugo, a da su sadašnji pregovori napravili tu paralelu kao da su maratonska trka i da se sada nalazimo na petnaestom kilometru, dakle to je maltene prva polovina prve polovine puta. Kako se Vama čine ti pregovori? Može li se uopšte uspeti u nalaženju rešenja koje će biti prihvatljivo i za jednu i za drugu stranu? Premijer Koštunica je u Berlinu najavio da će se Kontakt grupi izaći već sa nekim predlogom statusa, nije precizirao šta i kako će biti.
Đurđević: Ono što je gospodin Ahtisari rekao, i to ništa nije novo, je da mi možemo posmatrati ove razgovore kao neke razgovore na dva nivoa, jedan nivo je taj tzv. sadržinski ili sve osim statusa, a drugi nivo je sam statusni razgovor. Mislim da Međunarodna zajednica, bar je očekivala, ali pretpostavljam da još uvek očekuje dosta od tog prvog nivoa tzv. konkretnog nivoa, sve što nije status uključujući i decentralizaciju, kulturnu baštinu itd. I tu negde Beograd kroz te razgovore, čini mi se, formira pre svega ideju kakav želi uticaj da ima na Kosovu, i formira neku svoju poziciju, odnosno i ti kosovski Srbi formiraju svoju poziciju u odnosu na Albance i na privremene institucije. Ono što je u planu Vlade Republike Srbije, i čini mi se uopšte u pregovaračkoj poziciji učinjeno, što se dosta onako pokazalo kao komplikovana situacija, je to da se ti odnosi između Srba i Albanaca na Kosovu gledaju samo kroz prizmu statusa, statusnih razgovora, a ne kroz prizmu tih konkretnih razgovora recimo oko decentralizacije. Tako da, mi sad imamo situaciju da kod decentralizacije pominjemo, pričamo samo o položaju, odnosima srpskih opština itd, što je legitimno i što treba, ali mislim da bi tu trebalo staviti još jednu činjenicu, još jedan korak napred i reći kakve mi vidimo odnose tih srpskih opština sa albanskim opštinama i uopšte institucijama tamo, i jednostavno apstrahovati pitanje statusa. Pitanje statusa, kao što znamo, je najteže, i znamo da su tu strane nepomirljive, i mislim da je potpuno idealistički očekivati da će na toj temi da se dve strane nađu. Ono što mene obeshrabruje ili što me brine, možda bolje tako, je činjenica da su određeni članovi pregovaračkog tima Albanaca i vrlo visoki funkcioneri u Vladi Kosova počeli da koriste jednu vrlo ekstremnu retoriku, pozivajući se na vlast većine, pozivajući se da ako većina ne bude ispoštovala vlast većine svašta može da se očekuje itd. Na neki način čini mi se da još uvek postoji jedna opasnost od konflikta, ta opasnost može da bude i podstaknuta idejama koje se čuju u Beogradu oko podele. Mi smo čuli da jedan uticajni intelektualac u Beogradu otvoreno nastavlja da lobira i da razmišlja o toj ideji podele.
B92: Međutim, u Međunarodnoj zajednici kažu da od toga nema ništa.
Đurđević: Izgleda da Međunarodna zajednica u tom smislu mnogo više brine o Srbima nego taj intelektualac. Dve trećina Srba živi na južnom delu Kosova, i jednostavno možda bi čak i Albancima odgovaralo nekad da sledeći tu ideju podele, naprave novu realnost tako što će napraviti neki incident i jednostavno počistiti većinu tih Srba koji žive u centralnom Kosovu, Pomoravlju i na jugu, tamo u Štrpcima recimo, i stvoriti novu realnost koja bi možda vodila... u našem viđenju stvari podivljala. Mislim da Međunarodna zajednica to nikako ne bi dozvolila. Ja se samo plašim da kad počne tako nešto da se jednostavno ne završi kao 'Oluja', da ti koji misle da će napraviti granicu tamo gde misle jednostavno da budu potpuno pobeđeni politički. Tako da, jedna strana na neki način hrani drugu. I mislim da je mnogo bitnije baviti se sadržinom nego samim iscrtavanjem granica. Naravno, opštine moramo determinisati, odlučiti, to je i pozicija Kai Eidea, a ono što brine uopšte i Kai Eidea oko decentralizacije je mnogo napredniji i mnogo veća prava predviđaju srpskoj zajednici nego na primer plan Prištine. A čini mi se da bi i zvaničan Beograd na neki način apstrahovao tom idejom oko tog horizontalnog, odnosno vertikalnog povezivanja... sa Beogradom i paljenja tih nekih struktura koje liče na entitetske strukture. To je jednostavno potpuno pogrešan korak, na koji svi ukazuju u Međunarodnoj zajednici, a koji Albanci jako dobro koriste, na svim međunarodnim skupovima gde sam ja bio jednostavno kažu: "Da, vaš plan je u stvari plan podele, vaš plan je plan pravljenja etničkih gradova, vaš plan nije plan suživota." Mislim, i albanski plan često, ili možda oni misle, njihove vrednosti često nisu vrednosti suživota, ali u njihovoj retorici, u odnosu prema Međunarodnoj zajednici to ne deluje tako. Tako da, ja mislim da tu treba biti vrlo oprezan. I čini mi se da neki intelektualci, koji su eto uzeli za sebe priliku da komentarišu nešto, za šta čini mi se nisu baš ni svesni jer nikad nisu ni bili na tom Kosovu, bi možda trebalo da prepuste stvar ljudima koji se malo više bave time.
B92: Kako Vam se čini kako javno mnjenje u Srbiji uopšte reaguje i prati te pregovore? To svakako da im nije u vrhu interesovanja, ali ono što građane tangira to je kakav će biti status.
Đurđević: Da, ja mislim da sva istraživanja pokazuju, bar skorašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da definitivno kad pitate koji su problemi koje građani imaju, Kosovo je na nekom četvrtom mestu, tako nešto. Ali, problem sa tim pitanjem takvim, emotivnim na neki način, je taj što vi vrlo lako medijskom manipulacijom ili nekim dešavanjem na Kosovu koje ide u neko nasilje možete preko noći da preokrenete situaciju i da ta tema postane glavna. Ta tema je vrlo poželjna i vrlo je dobra za instrumentalizaciju od strane političkih stranaka, na toj temi možete da skupljate političke poene potpuno jeftine, i to je ta jedna populistička priča. Samim tim, možete da pogledate kako se kreira javno mnjenje oko referenduma u Crnoj Gori. Ja mislim da Srbija i Crna Gora, kao što znamo, su vrlo bliske, ja se nadam da će ostati vrlo bliske, ali vi imate jednu potpunu euforiju u Beogradu oko na neki način pravljenja neprijatelja. Ja mogu samo pomisliti kako će to da izgleda ako, ne daj bože, se desi da na primer Kosovo krene ka tom nekom putu nezavisnosti.
B92: Naravno, i priče da će posle crnogorskog referenduma i eventualnog odvajanja, odnosno eventualne nezavisnosti Crne Gore to imati katastrofalan uticaj na ishod pregovora o Kosovu.
Đurđević: Pa, ja mislim da je to jedna katastrofična prognoza, za koju ja ne znam gde je utemeljena. Izgleda kao da Srbija i srpska politička elita jednostavno ne želi da se s punom odgovornošću suoči sa problemima. Beogradski sporazum, koji je potpisan u saradnji, uz asistenciju Havijera Solane i EU, otvoreno kaže da ako dođe do osamostaljivanja Crne Gore, Kosovo je problem Srbije. Ja ne vidim gde je tu jednostavno politički problem, osim ako se ne bavimo nekim nacionalnim mitovima. Ono što bi u srpskom državnom interesu bilo je to da odnose sa Crnom Gorom definiše na najbolji mogući način i da kaže - Ovo je model koji mi nudimo regionu, ovo je model dogovora i model koji mi nudimo i Kosovu. Znači, mi smo jednostavno politička elita koja je promenila svoj stav, koja ne želi da se konfrontira nego želi da pravi mostove saradnje. Ja ne vidim jednostavno to povezivanje, to pravljenje paralela s crnogorskim rukovodstvom i s albanskim rukovodstvom. Jednostavno, ja ne mogu uopšte da razumem odakle dolazi ta tolika negativna energija i toliko posvećivanje mnogo više temi Crne Gore nego temi Kosova, bar u poslednjih desetak dana. Ja se stvarno nadam da posle referenduma ćemo biti u situaciji da mnogo više energije utrošimo na pitanje koje je stvarno pitanje svih pitanja statusno u Srbiji, a to je pitanje Kosova, bez koga stvarno... Kao što vidite, mnoge stvari će biti zaustavljene oko razgovora, oko integracije u EU, jer vi morate da u regionu rešite neke bazične stvari da bi znali ako ništa drugo bar gde su vam granice.
B92: Samo za kraj da se vratimo na pitanje pripreme javnog mnjenja. Dakle, javnom mnjenju sigurno barem za sada to nije u vrhu prioriteta, ali ishod statusa i moguća nezavisnost Kosova, koja se pominje sve više u Međunarodnoj zajednici kao realan ishod, koliko bi to ovde ljude moglo da zabrine ili na neki način da ih pokrene?
Đurđević: Mislim da bi moglo da ih pokrene, sve zavisi i praktično je odgovornost na ljudima koji su na vlasti ili koji su u pregovaračkom procesu a ne učestvuju direktno u vlasti, odgovornost će biti na svima. Znači, mislim da neće niko moći da kaže - Ne, ali mi nismo učestvovali u radu institucija, Parlamenta, ovog, onog. Jednostavno, bitno je videti na koji način Srbija brani svoj državni i nacionalni interes na Kosovu, da li će rezultat razgovora biti takav da Srbi ostanu na Kosovu sa određenim visokim stepenom prava, autonomije, povezivanja sa Beogradom. Znači, važno je da se, bez obzira na rešenje statusa, za Srbe na Kosovu ništa ne promeni u smislu kvaliteta na gore. Čini mi se, ako ste na taj način odbranili svoju poziciju, da ćete steći simpatije Međunarodne zajednice. I ja sam siguran da čak i ta pominjana nezavisnost ne može biti nezavisnost, neće biti nezavisnost kako se Albanci nadaju. Vi vidite da je velika kriza i u EU, definitivno EU nije u interesu da imaju jednu malu potpuno društveno nestabilnu državu u regionu, to mislim da nije u interesu ni SAD-u. U svakom slučaju, moja neka predviđanja su da će oko pitanja statusa, ono će biti sigurno samostalniji u odnosu na Beograd, ali daleko od toga da će imati puno međunarodno priznanje. I ako se prepozna prava politika, postoji jedan veliki prostor kako kontrolisati taj problem, a to je - Gde je srpski interes na Kosovu? Srpski interes na Kosovu nije da se napravi novo srpsko Sarajevo u Gračanici, jer to je nemoguće. Srpski interes na Kosovu nije podela, jer dve trećine Srba živi južno od Ibra. To su neke premise koje stvarno dosta nekako meni deluju logično, i ja se stvarno nadam da će neko u pregovaračkom timu malo ozbiljnije da krene sa tim, ne treba javno. Ali, jednostavno, razmišljati realno koje su opcije koje stoje pred Srbijom i kako ona treba da reaguje je nešto što ja smatram elementarnom odgovornošću ljudi koji se time bave.
