Izvor: Politika, 15.Jul.2014, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rad o zakonu
Čini se da je u Srbiji veći problem zakon uopšte nego ovaj konkretni Zakon o radu
Opšte je mesto da mi ne volimo poštovanje zakona i pravila. Apstraktni, bezlični zakon našoj se svesti prikazuje kao nerazumljivo ograničenje slobode. Nekakva vlast svoju volju želi da meša sa našom i to tako da je njena volja viša – to samo izaziva frustraciju i nezadovoljstvo. Nama još uvek nedostaje neki Platon ili Monteskje koji bi nam objasnio značaj „Zakona” i „Duha zakona”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Sa ovom svešću mi dočekujemo svaki zakon, ne samo ove najnovije „reformske” zakone, kakav je Zakon o radu koji upravo ulazi u skupštinsku proceduru. Želimo da ih oslabimo na svaki način – ako je prestrog, odmah mu nalazimo rupe koje ga mogu ublažiti, ako je formalan i složen, tražimo njegovu prilagođenu, neformalnu verziju, upotrebljivu u svakodnevnom životu. Te dve verzije se ne moraju poklapati. Vlast će za sebe tražiti izuzetke, neke odredbe u praksi neće važiti i za nju – ali, pošto u svemu tražimo ravnotežu, onda će i „narod” tražiti neformalne izmene koje odgovaraju njemu. Svako će se manje brinuti za ono što zaista piše u zakonu, a više za ono dokle u praksi sme da ide.
Donošenje zakona podseća nas na tu neprijatnost da zakoni postoje. Svi bihteli da nekako operu ruke od tog procesa. Vlast voli da se prikaže kao da podnosi veliku žrtvu time što uopšte donosi bilo kakve zakone. Vreme donošenja zakona za nju je „pakao”, posebno u našim „balkanskim” uslovima. Svaki zakon ima jednak tretman „trna u nozi”, tako da se niko ne brine previše oko procedure njegovog donošenja. Ionako će čak i zakon donesen po najboljoj proceduri biti tretiran kao nužno zlo.
Niko, pa ni vlast, ne želi da bude na jednostavan način povezan sa tim zlom. Iako zaduženi za donošenje zakona, organi vlasti,ne podrazumevaju da imaju pravo da donose zakone, posle određene procedure i u demokratskom procesu. Najradije bi da taj vrući i neprijatni krompir utrape nekomdrugom. Zbog toga se kod nas društveni subjekti navodno dogovaraju okozakona na društveno-političkim savetima. Taj drugi ne bi trebalo da bude baš čitava javnost, to jestgrađani, pa svi smatraju da je tzv. javna rasprava precenjena. Predlog zakona se do ulaska u skupštinsku proceduru drži u tajnosti. Tajno je i mesto nastanka zakona. Prošli zakon o radu navodno je formulisalo Ministarstvo rada, ali ga je branilo Ministarstvoprivrede, dok je ovo prvo ćutalo. Gde je pravi izvor zakona,ostaje misterija.
Nigrađani se ne prisećaju da su u demokratiji u stvari oni izvor zakona. Da bi stvarno to mogli da budu,morali bi da, barem u nekoj meri, napuste „ratsvih protiv sviju” i izaberu stanje saglasnosti koje stvara zakon, a i procedure i prakse koje obezbeđuju njegov demokratski karakter. Čini se da je u Srbiji veći problem zakon uopšte, nego ovaj konkretni Zakon o radu. A mi smo svi pomalo neoliberali, ne zbog toga što ćemo imati neoliberalni Zakon o radu, nego zbog toga što smo prihvatili bazični neoliberalni stav da su (državni) zakoni samo uslovno legitimni i da je bolje stanje bez zakona – stanje odsustva državne regulacije, kako se to kaže.
Na neki čudan način, jedna (post)moderna doktrina i praksa – kakav je neoliberalizam – poklopila se sa starim, tradicionalnim nepoverenjem prema svakoj vlasti koje se ukorenilo u zajednici koja još nije otkrila svoje demokratske potencijale. Neoliberalni ekonomisti, reformski političari, nacionalisti, proevropska javnost, međunarodne institucije i strani investitori, iako se međusobno baš i ne vole, svi su saglasni da „više nema šta da se čeka” i da se moraju doneti reformski zakoni. Neko mora da „preseče” i nešto radi, a obećana brzina je velika, kao i uvek. Srbija je u velikom zaostatku.
Sa tog mesta pozadi niko nema vremena da razmisli hoćemo li, dok verujemo kako smo isprednjačili kao lider u reformama, ostati na istom mestu u pogledu odnosa prema zakonu. Zakone nije voleo još Nikola Pašić („Zakoni su za gubitnike.”), a i naša moderna reformska strast za promenama zakona liči na beg od zakona uopšte. Pakao, to je zakon, rekao bi neki naš Sartr.
Urednik sajta filozofijainfo
Vladimir Milutinović
objavljeno: 15.07.2014.
