Izvor: Politika, 21.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POVRATAK TALIBANA
Voleo bih da znam kome je to u hijerarhiji republikanaca pala na pamet ideja da Džordža V. Buša poredi sa Abrahamom Linkolnom. Buš, kažu, menja generale kada njihovi planovi ne funkcionišu baš kao što je Linkoln činio nekoliko puta takom američkog građanskog rata. Bilo bi bolje da se, umesto nesuvislog poređenja sa predsednikom i osnivačem svojih republikanaca, Buš setio reči predsednika Bendžamina Franklina: nikada nije bilo dobrog rata ili lošeg mira.
Mogao je, ali nije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa se zato, prikriven iračkom tragikom, Avganistan usijava preteći da taj rat i prvu operaciju snaga NATO-a van Evrope povede u lošem pravcu.
Talibani i njihovi saveznici iz Al kaide jači su i opremljeniji nego pre američke intervencije 2001. Jug je, istina, krajem prošle godine privremeno očišćen, ali svi sa strepnjom očekuju novu februarsku ofanzivu.
Amerikancima su talibani zakleti neprijatelji. Avganistanski sukob, obeležen samoubilačkim akcijama i drumskim bombama kao u Iraku, proglašen je na novembarskom samitu NATO-a za "ključni prioritet" 26 država članica.
Rusi i Kinezi ne govore mnogo, moguće je da su zadovoljni što su se Amerikanci uvalili u rat čiji se kraj ne vidi, mada zaziru od pokreta koji je povezan sa njihovim separatistima. Indija je nervozna. Pakistanu su najveća regionalna pretnja. Kao i državama Centralne Azije. Muslimanske zemlje ne podnose njihovu rigidnu interpretaciju islama. Ni šiitski Iran.
Kako je onda moguće da se uprkos tolikim neprijateljima talibani vrate i bore neočekivanom silinom? Kako pojačavaju džihad globalnoj velesili i multinacionalnim moćnim i tehnološki superiornim snagama NATO-a? Kako su ponovo uspostavili kontrolu nad mnogim područjima Avganistana šireći uticaj i po delovima pakistanske teritorije?
Uspon talibana je potvrda nedostatka alternative. Indikacija slabe države čiji se ljudi okreću religioznim ekstremistima i nacionalističkim grupama koje im obezbeđuju bezbednost i život, čak i kada je to po cenu osnovnih ljudskih prava.
Avganistanci su razočarani. Slabašna centralna vlast, pritisci lokalnih gospodara rata, trgovaca drogom i korumpiranih birokrata, "kolateralne štete" američkih bombardovanja. Obnova gotovo da je zamrla i raste uverenje da se uprkos prisustvu stranih snaga država raspada.
Talibani osvajaju simpatije dok se predsednik Hamid Karzai doživljava kao američki lutak. Avganistan je još jedna lokacija naraslog antiamerikanizma: lakše je živeti s talibanima nego sa onima koje smatrate okupatorima. Sve ponovo podseća na Irak, zar ne?
Od kada je decembra 2001. u Bonu na međunarodnoj konferenciji iscrtana budućnost Avganistana i sklopljena prelazna vlada koja će zameniti talibane, neki ambiciozni ciljevi su ostvareni uz mnogo teškoća i odlaganja: tradicionalna plemenska skupština, Loja džirga, odobrila je vladu naredne godine, a posle mnogo decenija održani su predsednički i parlamentarni izbori.
Kvantitet je postignut, ne i kvalitet. Domaći zadatak dobijen u Bonu – da Avganistan postane demokratska zemlja oslobođena terora – radi se ošljarski. Uprkos prisustvu 26.000 vojnika NATO-a – trećina su Amerikanci – tamo i danas upravljaju oružje i plemenski komandanti.
Zašto su talibani u usponu? Zašto milijarde dolara pomoći i hiljade stranih vojnika nisu okrenule situaciju?
Zato što su stranci na sebe potrošili lavovski deo pomoći zemlji u kojoj većina ljudi živi sa manje od 200 dolara godišnje, a samo 13 procenata ima struju. Zato što nisu pomislili da stvaraju institucije nove države. Zato što nisu još 2002. pokušali da talibane uvuku u političke procese. Zato što je vojnika nedovoljno da bi razoružali lokalne velmože. Zato što nisu stvoreni armija, policija i sudstvo.
Zato što je opijum Ahilova peta Avganistana, iako su polja maka u vreme talibana bila gotovo uništena. Rekordna žetva od 6.000 tona omogućila je ilegalni biznis koji je prošle godine obrnuo oko tri milijarde dolara. Ova količina novca, gotovo polovina nacionalnog bruto proizvoda, korumpira Avganistan od vrha do dna.
Nije čudo da Avganistanci kažu da im se život malo promenio. Uplašeni su od rata koji je daleko od toga da je dobijen. U operacijama NATO-a stradaju civili, razaraju se obrađena zemlja i kuće. Mnogi su raseljeni i žive samo od prodaje zlata koje se tradicionalno kupuje ženama.
Talibani Komandira vernih, mule Omara, uživaju veći ugled od međunarodnih zvaničnika koji samo obećavaju razvojne projekte. Planovi obnove postoje, ali nisu realizovani. Gde putevi prestaju, talibani počinju. Bez podrške lokalaca nema uspeha, ali – i da stvari stoje povoljnije – pitanje je da li bi ga bilo u zemlji koja se tradicionalno odupirala strancima, od Britanaca do Sovjeta.
Pojačan otpor i rastući saldo poginulih dele NATO. Uspeh u borbi protiv talibana proglašen je za trenutno najveći test koji dugoročno određuje značaj Severnoatlantskog saveza kao globalne sile. I dok Avganistan preti da postane mini-replika Iraka, Anglo-Amerikanci ponovo govore o "pobedi".
"Mislim da postoji osećaj da ova misija u Avganistanu još nije dobijena, ali može da se dobije i mi, zaista, pobeđujemo", rekao je britanski premijer Toni Bler na samitu NATO-a u Rigi. Samouvereno, poput Buša koji je "pobedu" u Iraku slavodobitno proglasio nepuna dva meseca posle invazije.
Glavni saveznici su skeptični. Nemci, Francuzi, Španci i Italijani jedva su pristali da američkim, britanskim, kanadskim i holandskim trupama koje se bore na jugu upućuju pojačanja u slučaju "vanrednih okolnosti".
Nemci su u posebno delikatnoj situaciji. Vojni planeri u Berlinu razmatraju mogućnost slanja dva borbena bataljona. Bio bi to trenutak istorije za zemlju kojoj je tokom šest decenija od Drugog svetskog rata pacifizam postao deo identiteta. Kancelari su jedan za drugim pokazivali averziju prema svemu što je vojno.
"Nemački vojnici nosili su vreće sa peskom po poplavljenom Drezdenu, pomagali srpskim majkama na Kosovu i gradili škole u Avganistanu", pisao je nedavno "Špigl". "Oni rade sve, kao bolničari ili socijalni radnici, ali nisu – barem u očima javnosti – borci trenirani da ubijaju druga ljudska bića. Srećni su da drugima prepuste ubijanja i umiranja dok putuju svetom kao socijalni radnici obučeni u maskirne uniforme."
Buš nesmotreno pritiska Nemce da prihvate militantni kurs rizikujući prekoatlantske podele kao uoči invazije na Irak. Oslanja se na poslušne pridošlice. Poljaci ovog meseca šalju dodatnih hiljadu vojnika. Česi, Bugari i Makedonci ograničili su se na farmaceutske kontingente. To je uglavnom sve.
Poput osipanja "koalicije voljnih" u Iraku, sve je manje onih koji sa entuzijazmom učestvuju u prvom projektu Bušovog rata protiv terorizma. Jedni su umorni od žrtava. Drugi odbijaju da njihovi vojnici "uče da ubijaju".
Ovakva "podela rada" nervira Amerikance. Traže ravnomernije učešće u riziku. Čemu služe prijatelji, pitaju se u Vašingtonu dok u pozadini odzvanja ono staro pitanje: zašto nas mrze?
Buš će pre završiti kao Linkolnov prethodnik Džejms Bjukenan koji je u Beloj kući živeo od 1857. do 1861. Istoričari mogu da raspravljaju o tome da li je građanski rat bio neizbežan i deceniju pre nego što je Bjukenan preuzeo dužnost, ali ovaj je u analima ostao upisan kao predsednik koji je omogućio poslednji korak ka ambisu građanskog rata – rata čiji broj žrtava nadmašuje ukupne američke gubitke u svim kasnijim ratovima.
Buš je daleko od Linkolna. Približava se legatu koji zaslužuje: predsednika koji omogućava katastrofe.
[objavljeno: ]
.jpg)
