Izvor: Blic, 31.Jan.2017, 22:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučnici vraćaju u život VEĆ IZUMRLE VRSTE
Zamislite da ste stigli na Mauricijus, gde vas je dočekalo jato dodo ptica. Ili vas možda više privlače Sibir i njegovi vunasti mamuti? Možda, Australija i tasmanijski tigar, ili Novi Zeland i džinovske moe?
Problem je jedino u tome što su sve ove životinje izumrle, ali zamislite da nisu.
Tehnologija za sada još nije dovoljno razvijena da bi vraćanje izumrlih vrsta bilo moguće, ali je takva mogućnost ozbiljno shvaćena. Međunarodna unija za očuvanje prirode >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (IUCN), koja dodeljuje vrstama zaštićeni status, sigurna je da će tehnologija napredovati do tačke kada će oživljavanje izumrlih vrsta biti moguće.
Organizacija je sastavila tim stručnjaka, koji je prošle godine objavio nacrt dokumenta sa smernicama koje se odnose na oživljavanje izumrlih vrsta.
Aksel Merenšlager, stručnjak za očuvanje vrsta iz Zoološkog vrta u Kalgariju (Kanada) i Fil Sedon sa Univerziteta u Otagu (Novi Zeland) učestvovali su u izradi tih smernica. Obojica su stručnjaci za vraćanje ugroženih vrsta u njihova prirodna staništa (reintrodukcija).
Cilj, kažu, nije samo da se ožive određene vrste kao atraktivne jedinke koje će biti prikazane u zoološkim vrtovima, već proces treba posmatrati na isti način kao i vraćanje živih ugroženih vrsta u njihova prirodna staništa: stvaranje genetski raznovrsne populacije sposobne da opstane u divljini.
“Na osnovu reintrodukcije postojećih vrsta na područja gde ih neko vreme nije bilo znamo da to može imati raznovrsne neželjene posledice”, objašnja Sedon.
Svaka vrsta, koja čini komponentu u ekosistemu, ima određenu ulogu. Životinje koje pasu, na primer, drže vegetaciju pod kontrolom, dok najveći predatori održavaju pod kontrolom populaciju divljači.
Sedon kaže da su neke vrste manje neophodne od drugih. “Oživljavanje izumrlih vrsta moglo bi da bude pokušaj da vratimo nešto kako bismo popunili šupljinu u ekosistemu”, objašnjava on.
Programi za reintrodukciju širom sveta obično slede smernice IUCN kako bi odlučili sa kojim vrstama treba raditi i gde ih treba naseliti. Merenšlager i Sedon su smatrali da bi isti model mogli da primene kako bi izabrali pogodne kandidate za oživljavanje.
Zato su 2014. sastavili test od deset pitanja koja se odnose na potencijalne kandidate - od toga zašto su izumrli, preko neophodnog prostora za život do uticaja i potencijalnih opasnosti od reintrodukcije.
Na primer: da li znamo zašto je vrsta izumrla i možemo li da se uhvatimo u koštac sa sadašnjim i budućim uzrocima izumiranja? Ako ne znamo zašto je izumrla, onda gotovo sasvim sigurno nećemo moći da je zaštitimo od izumiranja nakon što je budemo oživeli.
Ili: Postoji li odgovarajuće stanište za vrstu koju želimo da oživimo i da li će ono biti na raspolaganju i u budućnosti? Da bi odgovorili na ova pitanja stručnjaci za očuvanje vrsta moraju da znaju sve o klimatskim uslovima, fizičkom prostoru i potrebama kandidata kada je u pitanju ishrana.
Najzad, mogu li se predvideti i kontrolisati posledice i mogući rizici? Vraćene vrste mogle bi da potisnu sadašnje stanovnike u ekosistemu, ili da prošire bolesti koje bi inficirale stoku i ljude. Ukoliko bi se bilo koji od tih scenarija ostvario, kako bismo mogli da rešimo problem?
Pre nego što se donese odluka o vraćanju u život bilo koje izumrle vrste, ona mora da položi ovaj dugačak test.
“Ako ne položiš test, ispadaš”, kaže Merenšlager, “ali ako položiš, znači da si dovoljno dobar da uđeš u sledeću fazu procene.”
Naučnici su testirali tri kandidata, između ostalog, torbarskog vuka (tasmanijski tigar ili tilacin).
Poslednji tasmanijski tigar je uginuo 1936. godine. Lov, nedostatak životnog prostora i plena izazvali su njegovo izumiranje. On je naseljavao mešovite šume, vlažna područja i pustare pored obale, a deo tih staništa ostao je netaknut. Istina je da su ta područja zaštićena kako bi se obezbedio životni prostor za tasmanijskog đavola. Osim toga, nema podataka o tome da je tilacin prenosio neobične bolesti, pa njegovo oživljavanje ne bi trebalo da izazove veće protivljenje, izuzev, možda, farmera, koji bi strahovali da će izgubiti poneku ovcu.
Koliko smo daleko od tehnologije za oživljavanje izumrlih vrsta? Istina je da su takvi pokušaji već učinjeni.
Godine 2000. klonirana je pirinejska divokoza (Capra pyrenaica pyrenaica) od ćelija uzetih od poslednje preživele jedinke. Međutim, taj rani pokušaj odlaganja izumiranja bio je bezuspešan: samo sedam minuta nakon rođenja klon je uginuo zbog oštećenja na plućima.
Važno je imati u vidu i nešto što se često zanemaruje: pravo oživljavanje izumrlih vrsta nije moguće. Nijedna od metoda koje naučnici trenutno imaju u vidu ne može da dovede do stvaranja prave kopije. Najbolje što tehnologije mogu da nam ponude jeste zamena za izumrlu životinju.
U procesu selektivnog uzgajanja vrste srodne izumrlom pretku naučnici biraju jedinke sa karakteristikama koje liče na osobine izumrle vrste i selektivno iz uzgajaju. Zatim biraju potomke s malo razvijenijim “izumrlim” karakteristikama i selektivno ih gaje itd. Rezultat je populacija koja fizički liči na izumrlu vrstu - ali na genetskom nivou one nisu iste.
Somatski ćelijski nuklearni transfer (kloniranje) funkcioniše samo sa nedavno izumrlim vrstama, čija su tkiva dovoljno dobro očuvana, a može da se koristi i kod zdrave životinje populacije (primer je čuvena ovca Doli).
Genetski inženjering je neophodan ukoliko naučnici žele da ožive vrste koje su izumrle pre nego što je bilo moguće očuvati odgovarajuće uzorke. DNK se vremenom raspada i što je stariji biološki uzorak, to više liči na džinovsku slagalicu od više hijada delova, a najgore od svega je što neki nedostaju. Te šupljine treba popuniti delovima genoma neke srodne vrste.
I kloniranje i genetski inženjering donose embrion kome je potrebna surogat majka - vrste koja je što srodnija izumrloj, pa i to doprinosi izmenjenosti oživljene vrste.
Kada “oživljeni” mamut ugleda svet biće jedinstven. Kako će mamut naučiti da bude mamut ako su ga odgajali ljudi ili slonovi?
“Zamena” za izumrlu vrstu može biti bliska originalu genetski i što se tiče ponašanja, ali nikada neće biti identična. Drugim rečima, oživljavanje nije metoda kojom mogu da se poprave štetne ekološke posledice ljudskog delovanja.
.jpg)
