Izvor: Politika, 22.Feb.2013, 13:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nafta će određivati budućnost Rusije

Američki pogled na rusku energetsku budućnost. – Gasovod „Južni tok” je deo geostrateške igre Evropske unije i Rusije

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Sa 12 odsto svetske proizvodnje nafte, isto toliko njenih rezervi izvan Bliskog istoka i 22 odsto proizvodnje izvan OPEK-a, Rusija je vitalni element globalne energetske sigurnosti, što joj omogućava da ostane i svetska sila koja zauzima najveći geografski prostor na planeti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rasprostrt preko čak 11 vremenskih zona.

Međutim, u kontekstu tehnološke revolucije koju je u poslednje tri godine, pre svega u Americi, donela takozvana čvrsta nafta, njeno dobijanje iz škriljca, što je mnoga donedavno neproduktivna nalazišta učinila veoma izdašnim i visokoprofitabilnim, pitanje je kakva je energetska budućnost Rusije, s obzirom na to da njena ekonomija, pa i njen politički sistem, uveliko počivaju baš na nafti, ali i gasu kao njenoj dopuni.

„Rusiji ne ponestaje nafte, ponestaje joj jeftine nafte”, glavna je teza Tejna Gastefsona, energetskog konsultanta i profesora univerziteta „Džordžtaun” koji se ruskom naftom bavi već 30 godina, perfektno govori ruski jezik i ključne aktere tamošnjeg naftnog sektora poznaje lično.

Rusija je u poslednje dve decenije uglavnom eksploatisala ono što joj je u nasleđe ostavio Sovjetski Savez, ali na tim džinovskim nalazištima, mahom na zapadu Sibira, priroda čini svoje: ona se polako iscrpljuju: tamošnja proizvodnja je u opadanju još od 2007 (mada se ukupne količine ruske nafte prošle godine bile veće za 1,6 odsto u odnosu na prethodnu).

„Sledeća generacija bušotina će biti znatno skuplja za razvoj i eksploataciju, jer se nova nafta nalaze na mestima koja su hladnija, dublja, udaljenija, geološki složenija i tehnološki daleko zahtevnija od bilo čega sa čime su se dosad suočavali ruski naftaši”, rekao je na tribini u vašingtonskom institutu „Vilson” Gastefson, koji je nedavno objavio knjiga „Kolo sreće: bitka za naftu i moć u Rusiji” u kojoj analizira istoriju ruske nafte od sloma Sovjetskog Saveza do danas i njene perspektive.

Za razumevanje situacije sa ruskom naftom neophodno je, po profesoru Gastefsonu, podsećanje na njenu postsovjetsku istoriju. Tokom devedesetih slaba ruska država omogućila je naftnoj industriji da se restrukturira, privatizuje i počne modernizaciju. Obnova jake državne vlasti koju je doneo odlazak Borisa Jeljcina i dolazak Vladimira Putina u prvoj deceniji ovog veka taj trend je preokrenula: država je povratila kontrolu nad naftom. Ključni događaj u tom pogledu, prekretnica i za Putina i odnos države i naftne industrije, bila je afera „Jukos” i hapšenje naftnog oligarha Mihaila Hodorkovskog.

Drugo lice tog procesa jeste to da je Rusija od naftnih prihoda danas mnogo zavisnija nego u sovjetskoj eri. Nema drugog sektora u zemlji koji je u tolikoj meri vitalan za prosperitet Rusije. Nafta u tom pogledu nema alternative: nafta će, tvrdi profesor Gastefson, u doglednu vreme određivati budućnost Rusije.

Po podacima koje je izneo, nafta je 2001. u prihodima od ruskog izvoza učestvovala sa 34 odsto, a 2011. sa 52 odsto (plus 12 odsto od gasa). Ova dva energenta u budžet Ruske Federacije unose 49 odsto njegovih poreskih prihoda.

Novi kontekst je da će, zbog demografskih trendova i svega drugog, troškovi ruske države rasti, a profit koji ubira od nafte, opadati. Najveći deo naftne dobiti biće neophodan samoj industriji za sopstvenu modernizaciju.

„Kombinacija rastuće zavisnosti od nafte i opadajućih prinosa od nje vodiće ka zaoštravanju političkih sukoba i sporijem ekonomskom rastu, pa i potencijalnoj destabilizaciji društva”, smatra Gastefson. „Ni država ni naftna industrija nisu najbolje pripremljeni za dolazeće izazove, jer ni fiskalni sistem ni regulatorni mehanizmi ne podstiču inovaciju i modernizaciju. Moja prognoza je da će već od 2015. naftni prinosi početi da opadaju. Najverovatniji scenario je postepeno opadanje ruske naftne produkcije do 2020, a pogotovo između 2020 i 2030.”

Kakvu ulogu u svemu ima međutim ruski gas, koji je češće u vestima?

„Gas je bio podjednako ključan za opstanak i razvoj Rusije u postsovjetskoj eri kao i nafta, ali na drugi način”, obrazlaže Gastefson.  „Dok se tri četvrtine ruske nafte izvozi  – kad je reč o gasu, s obzirom na to da je i danas, kao u sovjetskim vremenima, glavni pogon ekonomije i važan elemenat socijalne politike (grejanje stanovništva), odmah posle osamostaljenja Rusije napravljena je drugačija pogodba. Jegor Gajdar, glavni reformator u vreme Jeljcina, šefovima ’Gasproma’ je rekao sledeće: na svakih pet molekula gasa koje proizvedete, četiri moraju da budu isporučena domaćem tržištu, bez obzira na to da li će vam biti plaćena ili neće (a tokom devedesetih uglavnom nisu). Peti molekul možete da izvezete. Može se slobodno reći da i danas ’Gasprom’ prosperira od tog petog molekula.”

„Na tome je u Evropi napravljen veliki biznis”, ocenjuje američki stručnjak. „Viktor Černomirdin je svojevremeno bio taj koji je u gasnom izvozu maksimalno eliminisao strane posrednike, kako bi glavnicu profita zadržala Rusija. Ruski gas je u stvari jedna uspešna priča.”

------------------------------------------------------------------

Južni tok

Na pitanje „Politike” da prokomentariše ekonomsku opravdanost izgradnje novih gasovoda za transport ruskog gasa u Evropu, profesor Gastefson kaže: „U Sovjetskom Savezu postojao je jedinstven sistem proizvodnje i transporta gasa. Kad se SSSR raspao, stvorena je nova situacija: proizvodnja je ostala u Rusiji, a transport u Ukrajini, što joj je dalo veliki uticaj i moć da ucenjuje Moskvu, iz čega je proistekao veliki rusko-ukrajinski spor.”

„Reakcija ’Gasproma’ na to bila je gasovodno zaobilaženje Ukrajine. „Severni tok” i „Južni tok” su rezultat te strategije. Sada se stiglo dotle da je ukrajinsko ucenjivanje eliminisano, a kolateralni rezultat je da je ukrajinski gasovod, koji je svih ovih godina ’Gasprom’ neuspešno nastojao da otkupi, danas u suštini bezvredan. „Južni tok” je delimično i rezultat želje Rusije da matira strategiju EU koja nastoji da u snabdevanju gasom zaobiđe Moskvu. Reč je dakle o obostranoj geostrateškoj igri”, kaže Gastefson.

Milan Mišić

objavljeno: 22.02.2013.

Nastavak na Politika...