Izvor: Blic, 13.Jan.2008, 01:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mlađe bolje razumem ego svoju generaciju

Kao što pisca prepoznaš po prvoj rečenici kojom počinje roman, tako glumac prepozna reditelja pri prvom ekspozeu. Kada nas je okupio i krenuo da objašnjava šta od nas očekuje, videla sam da taj mladi reditelj zna šta hoće, ne luta, nije nesiguran, ima čvrsto mišljenje koje sledi, i osetila sam se potpuno u sigurnim rukama kao što sam se osećala kod Saše Petrovića - kaže glumica Olivera Katarina, koja se ulogom u filmu „Čarlston za Ognjenku", reditelja Uroša Stojanovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vratila posle trideset godina na filmsko platno.



Uroša od početka snimanja poredite sa Sašom Petrovićem? U čemu se ogleda njihova sličnost?

- Oni su pravi veliki umetnici kod kojih se glumac oseti zaštićeno. Poznata sam po tome da se teško predajem svakom reditelju. Predam se samo onda kada sam potpuno sigurna da je on u pravu i da je na pravom putu na kome mogu da ga sledim. Sledim reditelja kada vidim da je to čvrst stav, ali da ima imaginaciju. Uroš ima izuzetnu snagu ličnosti, a to što radi nije uobičajeno. Isto tako Saša je celu ekipu doveo u euforično stanje radosti i želje da zajedno, kao kolektiv, učinimo nešto značajno. To je isto bilo kod Uroša. Mi smo radili u oduševljenju. Snimali smo na teškim lokacijama, po hladnom vremenu, penjala sam se po kranovima, stajala na ledenoj vodi, ležala na pesku, ali sve smo izdržali.

Film „Čarlston za Ognjenku" prati pozitivna aura, mnogi ga najavljuju kao prekretnicu u domaćem filmu. Kako ga vi doživljavate?

- Mi superiorno nastupamo jer smo uvereni da smo uradili nešto značajno i lepo. Ovom prilikom želim da zahvalim divnom čoveku - producentu Bati Neneziću, koji je imao hrabrosti, srca i ljubavi prema umetnosti da je poverovao u mladog Uroša, da mu je pružio neverovatne mogućnosti u ovim vremenima kada je teško doći do novca.

Igrate ulogu kakva nije do sada viđena na domaćem filmu. Koliko vam je ovo iskustvo bilo novo, neobično?

- Igram Veliku Boginju, baku dvema devojkama, Maloj Boginji koju igra Katarina Radivojević i Ognjenki koju tumači Sonja Kolačarić. Dušan Kovačević je kad je došao na snimanje rekao: „Znao sam da ćeš se vratiti, makar kao duh!" S velikim uživanjem sam radila tu ulogu, pri tom u komplikovanom kostimu. Imala sam stalno opanak na glavi. Taj kostim mi je pomogao da igram. Ovde sam se prvi put na filmu susrela s novom tehnologijom. Kada zaustim da nešto kažem, iz mojih usta kreću leptiri, i to sam morala da odigram, da bi se ti leptiri kasnije kompjuterski dodali.

Da li je postojao bilo kakav generacijski jaz tokom rada na filmu?

- Odgovorno tvrdim da me mlada generacija mnogo bolje razume nego moja generacija. Pre svega, Uroš, koji je godina moga sina, prepoznao me je kao glumicu. Dopuštao mi je slobodu da dodam, da improvizujem, obogatim scenu nekim rešenjem, davao mi je mogućnosti. Uroš izuzetno poštuje glumca. Radila sam s raznim rediteljima, neki su nervozni, galame na glumce, vrše neke pritiske, sve to nije slučaj s Urošem, s njim se sve moglo dogovoriti, i ako imaš jak argument uvek će da ga prihvati, ali njegova će biti poslednja, što je i prirodno. Postoji velika generacijska razlika s glumicama s kojima sam imala direktne scene. Meni ništa nije bilo teško, unosila sam radni elan, sve ih hrabrila kada nastanu momenti umora, prezasićenosti od čekanja. Na filmu je poznato koliko su dugi sati čekanja na zimi, uz sendviče.

U filmu i pevate. Koliko numera?

- Izgleda da ima više numera. Pevam pesmu japanskog kompozitora Šigeru Umebajašija. To je drugi Japanac koji je za mene pisao muziku. Prvi je bio Dome Suzuki, japanski kompozitor čiju sam pesmu pevala na velikom festivalu u Tokiju i zastupala Japan na njihovom jeziku. To, nažalost, naša publika nikada nije imala prilike da čuje.

Od skorašnjih izleta u svet, prošle godine ostvarili ste izuzetnu saradnju s Marinom Abramović, koja vas je uključila u jedan od svojih scenskih performansa?

- Divno smo sarađivale. Uključila me je u svoj projekat koji sam izvela u okviru njenog performansa u Gugenhajm muzeju u Njujorku, gde se nastupa samo po pozivu. Moje pevanje je pobudilo velike emocije. Marina je plakala dok sam snimala, i stalno mi je govorila da ne može da shvati da imam takav glas i takve emocije. Uzvikivala je stalno: „Ovakve emocije ne postoje na Zapadu."

Da li je po završetku snimanja bilo drugih poziva?

- Čekam drugi Urošev film, jer sam izgleda za njega sudbinski vezana. Borim se kako znam i umem da posle trideset godina napravim oproštajni koncert. Kada sam to rekla Urošu, on se naježio. Moj sin to neće da prihvati, a ja bih volela i taj jedan da mi daju. Je l’ ova Srbija normalna, zašto mi ne daju da pevam? Zar je moguće da sam mogla da pevam u Gugenhajmu, 72 puta u „Olimpiji", u Kanu, Lenjingradu, Rimu, gde sve nisam, a da mi u mojoj Srbiji ne daju.

Kako bi izgledao taj koncert?

- Želela sam da na sceni imam Evropu, da napravim atmosferu Pariza. Da mi „banu" moji Cigani, za koje sam sudbinski vezana, koji me vole i koje volim. Sa kojima sam pevala u „Olimpiji". Sa Ciganima sam jedne godine pevala na Kalenić pijaci uz trubače. Zar to nije tragikomično da ja mogu da pevam samo na pijaci? Oni po sto hiljada evra daju nekom da peva na trgu, a ne daju za umetnički program koji želim da podarim svojoj publici. I da završim sa izvornim narodnim pesmama po kojima sam isto tako poznata. Prva sam se izborila da truba dođe na televiziju. Bila je to „Zarudela zora na Moravi", kada sam dovela trubače i zemljoradnike iz Mrčajevaca sa čika Obrenom Pjevovićem koji je autentični pesnik i kompozitor.

Kakvi su vaši planovi?

- S obzirom na to da je knjiga „Aristokratsko stopalo" čitana i da je „Prosveta" štampala dupli tiraž, odmah sam dogovorila sledeću knjigu. Gospođica Maja Gojković me je pozvala da napravim koncert u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu. Hvala joj. Što se tiče moje muzike, PGP mi je obećao da će štampati trostruki album. Ma, meni mnogi obećavaju, i to samo kao nekim čarobnim štapićem nestane.

Bez nacionalne penzije

Bila sam iznenađena kada me je Lane Gutović, koji je bio član komisije za dodelu nacionalnih penzija, pozvao u svoju emisiju. To je bilo neposredno posle odluke po kojoj sam odbijena. Rekao mi je da uopšte nisam bila na spisku, tako da me nisu ni uzeli u razmatranje. Znači, neko me je izbacio sa spiska, jer me je Udruženje filmskih glumaca Srbije kandidovalo. Ako on nije imao priliku da govori o meni kao moj kolega, ko je to odlučio? Imala sam zasluge po dve linije, muzičkoj i glumačkoj. Ko je mene sklonio sa spiska? To je pitanje komisiji i pitam ministra zašto sam nestala sa spiska?

Više od 70 koncerata u „Olimpiji"

Olivera Katarina igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film „Goja" nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu „Skupljači perja" (1967) Aleksandra - Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa... U čuvenoj francuskoj „Olimpiji" održala je 72 koncerta.

Nastavak na Blic...