Izvor: B92, 23.Maj.2020, 12:08
Mali proizvođači domaće hrane u Srbiji: Kako je Fejsbuk grupa promenila način na koji se mnogi hrane
Fejsbuk grupa "Mali proizvođači hrane u Srbiji" već nekoliko meseci izaziva veliku pažnju... I pomaže da domaći proizvodi stignu do kupaca širom zemlje.
Lenka Dmitrović je iz Beograda i ima 28 godina.
Ana Karanović je iz sela Rudnica kod Kopaonika i ima 30 godina.
Njih dve su odrasle u drugačijim okolnostima, imaju različita interesovanja i nimalo slična zanimanja, ali univerzum ih je nedavno spojio.
Na koji način? Pa, preko sira.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Dobro, preko sira i Fejsbuk grupe Mali proizvođači hrane u Srbiji.
Grupu su na jesen 2019. godine pokrenuli Ana i Veljko Nešić.
"Internet pijaca, to jest platforma na kojoj se mogu poručivati domaći proizvodi je na neki način moja životna želja, dugo sam razmišljao kako da spojim male proizvođače i kupce", kaže Veljko za BBC na srpskom.
Kako navodi, sve funkcioniše na obostranu korist - proizvođači dobiju tržište na koje mogu da plasiraju proizvode, a kupci "proverenog čoveka sa sela".
Ana iz Ukusa Kopaonika ne prestaje da pravi sir.
Specijalitet su joj, kaže, dimljeni kačkavalj od kravljeg mleka sa začinima i to nekoliko kombinacija - ljuta tucana paprika i beli luk, bosiljak i beli luk, origano, susam i kačkavalj bez dodataka.
A grupu je ušla potpuno slučajno, kaže.
"Kada sam videla šta se dešava i ja sam počela da proizvodim sir. Do tada sam prodavala samo domaće pečurke.
"Gajim šitaku pečurke i bukovaču. A i skupljam samonikle… Kod mene je sve to sasvim prirodno, nema veštačkih uslova", dodaje uz osmeh.
I kako ide? Može li da se preživi?
Tako što je Ana Nešić, kako kaže, imala neprijatno iskustvo prilikom kupovine mesa u jednom beogradskom marketu.
Evo šta se dogodilo:
Znaš kako ima onih nekih marketa gde uđeš i sve je štrokavo, ali iznova i iznova iskuliraš i kažeš sebi - nema veze, siromašna smo zemlja, rade ljudi za 30.000 dinara, a i sve je to upakovano u plastiku, skuvaću ga na 100 stepeni…
I onda se dogodi da kap prelije čašu, da ti se baš creva prevrnu jer na svoje oči vidiš kako radnica prljavim rukama gacka piletinu pre nego što je izmeri, a oko nje krvave daske, krvavi noževi…
Ana i Veljko rođeni su 1991. godine, u razmaku od samo nekoliko dana - on u Beogradu, ona u Kraljevu.
Prošle godine su se venčali, a oduvek se znalo šta od hrane valja.
"Nedeljom sam se kao studentkinja vraćala u Beograd sa crvenom kariranom torbom u koju su spakovane namirnice koje su proizveli moji u baštici", kaže Ana uz osmeh.
"Ili mi je poslao ujka Pero iz Rtiju, ili teta Milanka iz Viče, ili je kupljeno od komšije koji ima svoje piliće, a moja baba Rosa iz Dragačeva je imala ruke otekle, potamnele i očvrsnule od rada, da bi proizvela sir, maline i krompir, i da bi ih prodala budzašto, da zaradi koji dinar.
"Domaća hrana je nešto na čemu sam odrasla, i što sam naučila da bezrezervno cenim", dodaje ona.
Koliko u svemu ima i patriotizma?
"Pa ja mislim da je ovo prilično patriotski akt", kaže Veljko.
"Ako uspemo da za jedan pedalj pomognemo ljudima sa sela da ponude neki dobar proizvod i da od toga mogu da žive i izdržavaju porodice, uradili smo veliku stvar. To bi mi bilo veoma, veoma drago.
"Naravno, sva zasluga za to ide proizvođačima, jer bi bez onoga što oni nude sve ovo bilo samo trubljenje po društvenim mrežama".
Pa, voće se bere, domaći sir se maže na hleb, a ajvari nestrpljivo čekaju njihov red na jesen.
"Ukusi Kopaonika su jedini koje sam naručila za sada, ali pravim listu šta je sledeće - čekam platu, korona me sprečila", kaže Lenka uz osmeh.
"Svakako mi je plan da u budućnosti, kada budem imala svoju porodicu, napravim malu mrežu ljudi kod kojih bih kupovala sve te domaće stvari. Porodično smo takvi, imamo našu slaninu, buđolu, kobasice, a jaja od strine uzimamo", dodaje.
Ana i Veljko za to vreme šire njihovu priču.
"Dostava je ozbiljan izazov za proizvođače - jer se mi kao administratori grupe ne bavimo time - i nadam se da bi ovo pitanje moglo biti rešeno na neki način u budućnosti", kaže Veljko.
"Postoji prostor na tržištu dostave hrane iz sela u grad i nadam se da će ga neko popuniti", ističe.
A koliko je moguće promeniti svest ljudi kada je hrana z pitanju?
"Ljudskim bićima je kroz evoluciju prioritet bila i ostala ušteda energije", kaže Ana.
"Zbog toga ne možemo da kažemo da su bezosećajni, nezainteresovani, glupi ili ludi jer se odlučuju za kupovinu u supermarketima, iako možemo da nabrojimo mnogo razloga zbog kojih bi trebalo prioritet dati malim proizvođačima.
"Ljudi su samo ljudi, biraju ono što im je lakše i za šta im treba manje truda", ističe.
Veljko dodaje da ljudi danas ipak sve više žele da znaju šta jedu i od koga kupuju.
"Živimo u skladu sa onim što nam je dostupno, a realno nam je dostupno to da 24/7 možemo vrlo širok spektar proizvoda da pronađemo u krugu od 200 metara od kuće", navodi on.
"Zato je cilj naše grupe da i domaće proizvode učini što dostupnijim kupcima, u skladu sa onim što moderan način života omogućava i podrazumeva".
A na nama je samo da seckamo i mažemo.
Jer ko može da odoli domaćem siru?
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
