Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa je danas dužnik Srbiji
Klaudio Magris, jedan od najvećih italijanskih pisaca današnjice, dobitnik najznačajnijih italijanskih i internacionalnih nagrada i titula, poslednjih godina spominjan i kao kandidat za Nobelovu nagradu, intelektualac kome su blistava erudicije i lucidan kritički duh doneli reputaciju ambasadora italijanske kulture u svetu, gost je ovogodišnjeg sajma knjiga na kome su osvanula čak dva njegova romana "Vi ćete, dakle, razumeti" i "Nagađanja o jednoj sablji", oba u izdanju kuće Arhipelag. Magris >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je Beograd poslednji put posetio pre petnest godina, a razgovor za Politiku započinje komentarima o beogradskoj živoj i autentičnoj atmosferi.
U "Dunavu" pišete: "Beograd izmiče svom portretu, njegove metamorfoze se pre mogu živeti ili evocirati nego opisati". Da li ste imali priliku da vidite njegove skorašnje preobražaje?
Taj opis se odnosi na Beograd koji sam posećivao tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. U tom periodu naročito je dolazila do izražaja velika razlika između drugih gradova na Dunavu, prelepih, ali statičnih kao fotografije, i Beograda u stalnom pokretu, kao i njegove reke. On je možda bio manje stilski doteran nego drugi gradovi, jer fotografija je uvek doteranija nego život na ulici, ali Beograd je posedovao veliku snagu, kulturnu i političku. Što se tiče poslednjih preobražaja, nažalost nisam uspeo još ništa da vidim.
Od vremena "Dunava" granice u ovom regionu su veoma izmenjene, i za razliku od evropskih tendencija, umnožene. Na koji način je ovo uticalo na pojam srednjoevropske kulture, čijem su širenju vaše knjige umnogome doprinele?
Pojam Srednje Evropa nipošto nije statičan. Reč Mittel Eeurope prvi put je upotrebljena u devetnestom veku da označi dunavski ekonomski prostor, uglavnom nemačke i mađarske populacije. Zatim je ovaj pojam bio interpretiran u nacionalističkom, pa čak i nacističkom ključu, imao je i svoja reakcionarna tumačenja u smislu nostalgije za habszburškom monarhijom i sl. Naprotiv, mi smo pod njim podrazumevali nešto sasvim suprotno, neku vrstu zajedničke osnove za različite nacionalne kulture i jezike. Ovo je po meni živ pojam koji nije potrebno dodatno definisati, jer teoretizacijom postaje rigidan i gubi od svoje autentičnosti. Što se tiče granica, to je stvarno suludo... Kad smo se nadali da će sa padom berlinskog zida pasti i ideološke granice pojavile su se nove, sulude nacionalne granice. Trebalo bi da se oslobodimo ideje da pojam nacionalnost, koji naravno predstavlja vrednost u smislu jezika, kulture, treba da bude obavezno identičan sa idejom države. Švajcarci imaju četiri nacionalnosti, a jednu državu, a oni u Luganu ne sanjaju da postanu Italijani. Jer ako krenemo tom logikom, onda priči nema kraja. Kao što kaže moj prijatelj Moni Ovadja, «ovaj najmanji,najsitniji, čist atom etničkog identiteta, to sam samo ja sam, ali ja da živim sam sa sobom, ma ne dolazi u obzir...napolje taj stranac!».
U "Dunavu", nekoliko godina pre početka rata opisujete Jugoslaviju kao "jedinstvo- mnoštvo kome prete centrifugalne sile". Da li vidite mogućnost nekog ponovnog jedinstva-mnoštva na ovim prostorima? Da li je to moguće isključivo u okviru ujedinjene Evrope?
Ja verujem da je politička forma za to Evropska Unija, decentrirana, federalna, u kojoj svako zadržava nacionalni identitet, ali u kojoj važi ono što je moj prijatelj, veliki italijanski pisac La Kaprija rekao "Neko može da bude Napolitanac, ali ne može da čini kao Napolitanac". Ja sanjam takvu Evopsku Uniju čiji bi Srbija bila sastavni deo. Jer uvesti Bugarsku, a ne Srbiju, deluje potpuno besmisleno, kao što bi besmisleno bilo i obrnuto, da se razumemo. Dakle, trebalo bi stvoriti Evropu u kojoj važe za sve isti fundamentalni zakoni, jer suštinski problemi su svuda isti. Na primer, problem imigracije, ne može da bude različito tretiran u Trstu, Veneciji, Hrvatskoj ili Srbiji... I prirodno, trebalo bi da se stvori takva evropska država koja ne podrazumeva princip jednoglasnosti, jer demokratija nije jednoglasnost, samo su diktatorski plebisciti odobreni jednoglasno...To će biti dug i težak proces, ali je i naša jedina nada.
A šta mislite o rastućim nacionalističkim tendencijama u mnogim zemljama članicama Unije?
Posebnu opasnost sada više ne predstavljaju veliki nacionalizmi, poput onog nemačkog, već takozvani mikro-nacionalizmi malih zajednica, koji su potpuna besmislica. Ove zajednice treba da postoje, i u nekim slučajevima ugnjetavanja može da nastane i nacionalistička reakcija, ali nacionalizam kao ideologija po sebi nema nikakvog opravdanja. Što se tiče Srbije, a to ne kažem zato što sam ovde, niti da umanjim najstrožiju osudu prema srpskim nacionalističkim snagama u toku rata i Miloševićevom režimu, ali Evropa je u ovom trenutku dužnik Srbiji. Jer ne možemo i dalje na ispravljamo ono što se već desilo, i za šta Srbija nije jedina odgovorna. Treba poznavati istoriju, osuditi greške, ne zagovaram blagost i oproštaj, ali ova izolacija u kojoj Evropa ostavlja Srbiju nije opravdana i može biti opasna za sve.
U romanu "Nagađanja o jednoj sablji" jedan manje poznati istorijski događaj, kao što je učestvovanje trupe Kozaka na nemačkoj strani u drugom svetskom ratu, koristite kao istorijsku metaforu...
U izvesnom smislu to je knjiga moga života. Kad sam bio mali, moj otac se nalazio u bolnici u Udinama koja je bila pod okupacijom Nemačke, i njihovih saveznika Kozaka. Tada sam se susreo sa jako čudnom pojavom, Kozaci u Italiji, i ostao zauvek fasciniran. Kasnije sam proučio ceo slučaj i saznao da su Nemci, dok su ratovali na sovjetskom frontu, obećali Kozacima njihovu državu. Međutim, Nemci su na sreću gubili, pa su te jadne Kozake, kao marionete, premeštali sve dalje, dok se na kraju nisu našli u selima Friulija. Mene je na ovom primeru zanimalo da posmatram najpre fenomen savezništva sa zlom, zatim kako se gubi smisao za autokritiku, svest da su naš život i identitet uvek relativni, da ne postoji čista Srbija, čista Italija. Želeo sam da pokažem kako da nas legitimna želja za domovinom i korenima može dovesti u najartificijalniju i najparadoksalniju situaciju kao što su Kozaci u Italiji. Ova priča je po meni toliko tipično borhesovka, da sam mu jednom predložio da napiše nešto na tu temu. Međutim, on mi je odgovorio, ovo je priča tvog života, to moraš ti da uradiš. Tako je svetska književnost izgubila jedno remek delo, ali sam ja napisao svoj prvi roman.
"Vi ćete, dakle, razumeti", pisan je kao ispovest žene koja se celog života žrtvuje za svog čoveka tako da voljno prihvata čak i smrt od otrovnih strela njemu upućenih. U ovom delu erudicija i intelektualna razmatranja ustupaju mesto ispovednom tonu i uskovitlanoj, strasnoj naraciji. Da li je na to uticala njegova specifična tema, ili je reč o izvesnoj stilskoj evoluciji? Da li vas iskustvo uči da više vrednujete neposredni pristup stvarnosti, pa i pisanju?
U pravu ste. Ja verujem da su knjige kao što su "Dunav" i "Mikrokozmi" pravi skriveni romani, ali u kojima je stvarnost stalno posredovana kulturom. Međutim već neko vreme, a da ne znam zašto, osećam potrebu da pišem na neposredniji način, da se prepustim nečemu što izvire iz dubine, a da to ne moram uvek da razumem i vrednujem, da se ne brinem oko moralnih pitanja, niti da pravim distancu. Zato nastojim da dam glas mom «dvojniku», onom koji govori stvari koje se meni baš ne dopadaju, i koje ne bih rado potpisao.
Da li se to odnosi i na autobiografske elemenate u ovoj knjizi? Da li ste pomislili da bi iznošenje nekih intimnih detalja iz vašeg privatnog života moglo negativno da utiče na sliku prefinjenog intelektualca koju javnost ima o vama?
Ja verujem da pisanje nije nikad autobiografija. U "Vi ćete dakle razumeti"činjenice se prepliću, premeštaju, pripisuju različitim osobama i slično. Što se tiče lika glavne junakinje, Matvejević koji dobro poznaje situaciju, je rekao: "Tu ima više od jedne žene...". Naravno da je za ovu knjigu ipak centralno iskustvo gubitak moje žene, Marize. Ali, na primer, ceo onaj deo o ženi oštrokondži je potpuno izmišljen. Međutim, ono što je bitno je da sam ovde želeo da dam glas ženi, onoj koju muškarac koristi kao sopstveni štit. Takođe sam želeo da Euridika progovori, jer svi govore o Orfeju, ali ona je prava junakinja.
Vi ste već godinama kolumnista lista Korijere dela sera. Koja je, po vama, uloga savremenog intelektualca u formiranju javnog mnjenja? Šta vas navodi da javno istupate po pitanjima politike i etike?
Mislim da intelektualac ne bi nipošto trebao da se identifikuje sa nekim intelektualnim profesijama. Ne znam zašto bi neki pisac ili filozof trebalo da bude veći intelektualac nego zubar. Možemo da konstatujemo da su neki od najvećih pisaca bili fašisti. I u Jugoslaviji su pisci razbuktali najveću mržnju. Ja smatram da je moja moralna dužnost, čak i neprijatna, jer bih mnogo radije išao na more nego bavio se politikom, da pišem o aktuelnim pitanjima. I onda to činim unoseći celu moju ličnost u taj čin, moju ljubav prema moru i životu... Ali zato ne mislim da pisci poznaju stvarnost bolje od bilo koga drugog. Pirandelo je poslao telegram solidarnosti Musoliniju posle ubistva Mateotija, možemo da razumemo zašto je to učinio, ali njegov domar je bolje razumeo stvari od njega.
[objavljeno: ]
