Izvor: RTS, 12.Jan.2014, 10:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

EU skeptici forsiraju reku?

Iako mediji najavljuju težak poraz proevropskih frakcija na predstojećim izborima za Evropski parlament, ne može se reći da evroskeptici dobijaju na snazi. Dok proevropske stranke i dalje deluju kao blok, granice unutar levice ostaju fiksne - ta se braća i sestre neće ujediniti da bi srušili Uniju.

Osmi direktni izbori za Evropski Parlament, koji se u zemljama članicama održavaju od 22. do 25. maja ove godine, već sada obećavaju dobar materijal za napetu priču o daljoj >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << budućnosti ujedinjene Evrope. Sve medijske prognoze govore o tome da bi tabor evroskeptika bitno popravio svoj status unutar evropske parlamentarne porodice, ali istovremeno niko ne kaže koji institut za ispitivanje javnog mnjenja stoji iza takvih prognoza.

Skoro svi evropski mediji objavljuju tekstove u kojima se najavljuje težak, iako samo realtivan, poraz proevropskih parlamentarnih frakcija na skorim izborima. To znači da bi proevropske stranke ostale u većini, ali u slabijem proporcionalnom odnosu prema evroskeptičarima.

Iz tekstova je jasno da iza takvih najava ne stoje šira evropska, već nacionalno-lokalna ispitivanja javnog mnenja u zemljama članicama.

S jedne strane razumljivo, evropski izbori se ne uzdižu iznad državno-nacionalnih nivoa 28 zemalja članica. U tom smislu postoji jasna paralela sa bivšom Jugoslavijom - tamo se biralo na republičkom, ovde na državnom nivou, u oba slučaja sa konfederalnom idejom na umu.

S druge strane, sve te prognoze budućeg karaktera Evropskog parlamenta, koje se rade na osnovu ispitivanja raspoloženja nacionalnih biračkih tela ne moraju u konačnici slediti logiku izbornih rezultata.

Prevedeno - alijanse, udruženja i leteće koalicije su u Evropskom parlamentu krhka i lomljiva roba, čak mnogo više nego u samom Veću EU, u kome jasno dominiraju nacionalni interesi.

Ko dobija, a ko gubi u izborima ove godine?

Nemačka i austrijska štampa računa da bi u maju socijaldemokrate mogle narasti na preko dvesta poslanika i tako postati najjača snaga u Evropskom parlamentu, ili barem izjednačena sa konzervativcima, koji bi u katastrofalnoj seriji nacionalnih poraza izgubili čak 24 odsto mesta.

Liberali iz Asocijacije liberala i demokrata za Evropu (ALDE) bi prema prognozama izgubli petinu poslanika, Zeleni skoro četvrtinu.

Ako se linije proevropskih stranaka, sa izuzetkom socijaldemokrata, skraćuju i skupljaju, da li to onda znači da evroskeptičari pobeđuju i napreduju?

Odgovor je više ne nego da, što prevedeno znači da se karte ponovo mešaju, ali ne i da je jasno kako će njihov raspored izgledati u narednih pet godina, ili čak prvih pet meseci.

Najpre jedna čisto tehnička primedba - u najvažnijim evropskim pitanjima, kao što su opstanak Unije, opšti smer razvoja, zajednička vizija kontinenta, proevropske stranke deluju (sve češće) kao jedan blok, dok evroskeptici i u takvim odlučujućim momentima, kao uostalom u svima ostalima, ostaju razjedinjeni.

Alijansa konzervativaca i demokrata kao najjača evroskeptična grupacija bi navodno porasla 10 odsto. U njoj glavnu reč vode britanski Torijevci, češki ODS i dve poljske stranke.

Ali s druge strane bi njihove kolege iz Pokreta za Evropu slobode i demokratije izgubile dva do tri poslanika. Osim toga u tom pokretu i inače sede stranke i pojedinci koji tradicionalno nisu skloni savezništvima i dogovorima, kao na primer poslanici iz italijanske Lege Nord, ili britanske Samostalne partije koju vodi najsjajnija anti-EU zvezda Najdžel Ferədž.

Ako se istovremeno ostvari i prognoza da poraste klub takozvanih "nepridruženih", što je uglavnom eufemizam za grupu manje ili više desno-ekstremnih stranaka, kao što su francuski Nacionalni front (Front National), mađarski Jobik, bugarska Ataka, Slobodarska partija Austrije (FPO), pa im se onda još pridruži grčka Zlatna zora, jasno je da bi blok evroskeptika, na prvi pogled, bio ojačan.

Desnica - dva reza, tri parčeta

Ali, evroskeptičari nisu blok. Teško ih je zamisliti da progovaraju jednim glasom.

To se još više odnosi na deo jasno desničarski profilisanih stranaka među njima. Desnica se tradicionalno ne ujedinjava, ona ne koalira među sobom, osim kada kreće u rat, a situacija u Evropi je još uvek daleko od toga.

Dobitnici predstojećih izbora bi bile i stranke iz Konfederalne Levice, uslovno, ekstremne levice - nemački Levi, francuski Levi front, Češko-moravska komunistička partija, grčki komunisti i kolege iz Sirize i drugi. Oni bi čak mogli da dobiju 30 odsto poslaničkih mesta više nego što sada imaju.

Čak iako pođemo od toga da kod Konfederalne Levice prevladaju evroskeptični osećaji, teško da bi Aleksis Tsipras iz Sirize našao zajednički jezik sa francuskim Front nationalom, ili sa antisemitima iz Jobika, ili sa "bogatašima" iz Lege Nord, ili čak sa Zlatnom zorom, sa kojom, strogo gledano, nema jezičkih barijera.

Istina, ekstremna levica je za razliku od ekstremne desnice sposobna za koaliranje unutar vlastitih ideoloških redova, pa i malo dalje. Njoj nije potreban rat da bi se ujedinila, ali i ta savezništva ostaju, kako nas uči istorija, krhka, nepouzdana i potencijalno jednako opasna.

I zato, kad se u medijskim prognozama podiže temperatura sa konstatacijama da evroskeptični blok raste i da bi se čak mogao raširiti na 140-150 mesta, to se može čitati da dve od tri evroskeptične grupacije rastu, treća pada, dok se četvrta, potencijalno anti-evropska komunistička levica još nije odlučila gde stoji.

Pri tome, granice između njih ostaju fiksne - ta se braća i sestre neće ujediniti da bi srušili Uniju.

Šta se realno menja

Jednu stvar ipak mogu, a to je uneti više haosa u atmosferu "Zvezdanih staza" i "Konfederacije planeta" koja vlada u velikoj plenarnoj sali Evropskog parlamenta u Briselu. Mogu usporiti donošenje odluka, podložiti vatru ispod parlamentarnih debata.

Naprotiv, kraj Evropske unije, kada i ako do njega uopšte dođe, neće se moći očitati kroz stanje Evropskog parlamenta. Za takvo tumačenje znakova više treba gledati na Veće Unije, koje čine predsednici država i vlada, nekad i resorni ministri zemalja članica.

Evroskeptične partije bi svoje zemlje htele izvući iz kandži Evropske Unije? Samo napred - od kako je u decembru 2009. godine godine stupio na snagu Lisabonski ugovor (nešto najbliže Ustavu što Unija ima), ništa lakše od toga.

Prema poceduri za napuštanje Unije, opisanoj u Delu VI Lisabonskog dokumenta (član 50), dovoljno je da neka nacionalna vlada - na primer britanska - u skladu sa domaćim nacionalnim ustavom donese odluku o napuštanju Unije i tu odluku saopšti kolegama iz Veća Unije.

Veće EU tu odluku prima na znanje i daje dalje nalog nadležnim evropskim organima da pokrenu proces razvoda i razrade niz ugovora za prelazni dvogodišnji period, u kojem se sukcesivno seku pupčane veze sa onim koji odlazi. Možda usput neko pusti i suzu, ali odluka u svakom slučaju poseduje međunarodno-pravnu težinu.

Slanje trupa na begunca iz evropskog krila nije predviđeno.

Posle isteka te dve godine, ako zemlja u pitanju ne traži da joj se produži takav lebdeći status, ona više nije članica EU i nema nikakvih prava i obaveza koje proizilaze iz pripadnosti elitnom evropskom klubu.

Svi prete, niko ne odlazi

Ima nečeg bizarnog u situaciji evroskeptičara koji se u Evropskom parlamentu bore za manje ili nula Evrope - bore se na pogrešnom mestu. Prava bitka za izlazak bije se u nacionalnim parlamentima, ono što oni rade je uglavnom politički teatar, nediskriminativno subvencionisan iz zajedničkih sredstava Unije.

Evroskeptični parlamentarci generalno boluju od takozvanog "sindroma Mesić". Paralela se odnosi na Jugoslaviju iz 1990-91. godine, kada se Stipe Mesić (HDZ) mesecima borio za pravo na funkciju "Predsednika Predsedništva Jugoslavije" sa otvorenim programom pravne demontaže sve tri kategorije.

Ako je već tako lako napustiti EU, a iz medijskih izveštaja širom Evrope se zna da mnogi prete da će otići, kako to da do sada niko nije otišao? Jedan od logičnih odgovora bio bi - boje se ekonomske, finansijske, socijalne i političke osvete onih koji ostaju.

Ali, "osveta" je već biti evropska zemlja a ne biti u EU, "među svojim", bez mogućnosti da se svađaš i miriš sa njima na svakodnevnoj osnovi, da ih vidiš kakvi jesu i da oni tebe vide kakav jesi - gore evropske osvete od toga nema.

Što se Srbije i njenih evropskih ambicija tiče, razvoj situacije više daje za pravo proevropskom, nego proskeptičnom delu biračkog tela. Naime, u samom procesu približavanja, država će se urediti na čitavoj liniji tema, od pravosuđa, preko ekonomije i politike, do niza socijalnih, trgovinskih i obrazovnih oblasti.

A onda, da uz nešto slobode citiramo Šekspira, ako Srbiji ne sviđa se društvo, onda Srbiji ne sviđa se društvo. Onda je dovoljno organizovati oproštajni prijem za članove Veća u nekom od briselskih evropskih hramova u staklu, poslužiti fruškogorsko vino i šumadijski topli bife i reći doviđenja. Ako se pri tome zna gde se ide, naravno.

Evropski Parlament će u narednom sazivu od 2014 do 2019 imati 751 člana umesto dosadašnjih 766. Dve najbrojnije grupe su Konzervativci (Frakcija 49 konzervativnih partija, 275 mesta) i Socijaldemokrate(Frakcija S end D, 32 socijalističke i demokratske partije, zajedno 190 mesta); za njima slede Liberali (takozvana ALDE-frakcija, 30 partija i 85 mesta) i Evropski Zeleni (40 partija i 58 mesta). Te četiri grupacije računaju se kao proevropske.

Izrazito leve partije organizovane su u evropskoj Konfederalnoj Levici, reč je o 16 partija koje drže 35 mesta i uglavnom su "nepouzdane" u svojim pro- ili kontra evropskim osećajima.

Sledeće tri grupe sasvim jasno pripadaju taboru evroskeptika: Alijansa konzervativaca i reformista (16 partija ili pojedinaca, 55 mesta), Pokret za Evropu slobode i demokratije (13 partija i pojedinaca, 34 mesta) i takozvani "Neudruženi" iz partija ekstremne desnice (31 mesto, svako za sebe: Francuski nacionalni front, bugarska Ataka, mađarski Jobik, austrijski FPO, belgijski Vlams).

Za tri preostala poslanika je teško utvrditi kojoj grupi pripadaju, nije isključeno da ni sami nisu sigurni.

Nastavak na RTS...