Izvor: Politika, 25.Jul.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki zaokret Velikog brata
Ubij se ili ćemo te ubiti. Tako je bivši ministar finansija Grčke Janis Varufakis opisao dogovor koji su zvaničnici EU ponudili Aleksisu Ciprasu. U sredu je i sam glasao za „samoubistvo”, novi aranžman sa kreditorima u zamenu za drakonske mere štednje. Nema sumnje da bi, da je odgovor bio „ne”, berlinski i briselski pregovarači ostvarili pretnje i „pucali”, isterujući Atinu iz zone sa zajedničkom valutom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bez evra pomoći, samo da im Amerikanci u poslednjem trenutku nisu oteli pištolj.
Mora da su Evropljani bili već mrtvi pijani od svađa, isterivanja sebičnih interesa i želje da se osvete levičarskoj Sirizi kad je Vašington, odavno bez prevelikog interesovanja za Evropu, odlučio da se umeša i pored toga što je zaglibljen u bliskoistočnim ratovima, zagledan u azijska tržišta i posvećen detantu sa Iranom i Kubom. Dok se jedinstvo EU raspadalo po šavovima, SAD su napravile najveći spoljnopolitički zaokret još od sedamdesetih, kada je Ričard Nikson otputovao u Kinu.
PAVLOVLJEV REFLEKS: Havana je prošlog ponedeljka ponovo otvorila ambasadu u Vašingtonu. Kasnije tokom leta, nakon pola veka hladnoratovskih odnosa, Amerikanci će otvoriti svoje diplomatsko predstavništvo na Kubi. Posle skidanja Kube sa liste terorističkih zemalja, usledilo je ukidanje zabrane putovanja i očekuje se kraj embarga. Predsednik Barak Obama skrenuo je sa kursa prethodnika, koji su ekonomskom blokadom kažnjavali Kubu samo zato što ona nije htela da svrgne vladu koju SAD nisu trpele.
I pored toga što ih je moćni sused sa severa decenijama iscrpljivao i lišavao osnovnih životnih potrepština, Kubanci nisu uklonili Kastrove sa vlasti. Obama je shvatio da politika koja ne daje rezultate – mora da se menja i da, ako SAD hoće drugačije odnose sa Havanom, moraju drugačije i da se postave. Republikanci ga zbog toga, naravno, ne ostavljaju na miru, ali ne umeju da odgovore na jednostavno pitanje: zašto, posle više od pola veka neuspeha, ne promeniti pravac? Pitanje je još smislenije ako se primeni na otopljavanje odnosa sa Iranom.
TAJNA PERSIJSKA VEZA: Dobro je da je Obama postigao sporazum o nuklearnom programu sa Teheranom, pa neka ga konzervativci još sto puta nazovu Nevilom Čemberlenom, a dogovor iz Beča – Minhenskim sporazumom. Nije bila neka velika dilema da li je za SAD bolji Iran koji će pod budnim okom stranih inspektora odustati od obogaćivanja uranijuma (potrebnog za pravljenje atomske bombe) ili Iran koji u izolaciji, bez međunarodnih posmatrača, nastavlja nuklearni program. Kritičari sporazuma uglavnom su isti oni republikanci koji su svojevremeno glasali za rat u Iraku. Njihov osnovni problem je što je Amerika pregovarala sa Iranom umesto da ga napadne i slomi. Po njihovim kriterijumima hegemonije, Obama, kao predsednik najveće velesile, nije smeo da prihvati kompromis, već je morao da izdiktira Teheranu šta se od njega očekuje. Predsednik je, međutim, pokazao da razume da Amerika nije svemoćna i da su ostale sile, uključujući američke saveznike, žarko želele dogovor sa Islamskom Republikom. Uostalom, Iran i SAD su i pre detanta uspostavile tajnu saradnju u Iraku i Siriji, gde se bore protiv zajedničkog neprijatelja, Islamske države.
Iran je dovoljno politički, geopolitički i energetski značajan da svet nije više mogao da mu nameće sankcije i drži ga u mišjoj rupi. Kada kritičari sporazuma kažu da Zapad ne može da sarađuje sa „prevarantskom šiitskom despotijom”, oni su verovatno samo zaboravili da se Zapad već decenijama kalio u savezništvu sa ekstremnim, nedemokratskim, salafističkim dvorom u Rijadu.
ULAZAK VELIKOG BRATA: U vreme grozničavih pregovora sa Irancima, koji su joj bili prioritet, Amerika je morala da se umeša u rešavanje krize u evrozoni, ne Evrope, već sebe radi: pad ekonomije EU povlači i pad ekonomije SAD.
Da stvar bude gora po Evropljane, večito nezadovoljne tutorstvom Velikog brata, Vašington im je pokazao da ne umeju da ugase požar ni u sopstvenom dvorištu. Amerikanci su sa posvađanim makedonskim strankama dogovorili izbore i, kako nam je ove nedelje otkrio „Politiko”, putem pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland pritisnuli Prištinu da formira sud za ratne zločine. Ne zna se da li je mučnije gledati Merkelovu kako ponižava Grčku, Kamerona kako preti izlaskom iz EU ili Brisel kako cinično poručuje Italiji da su imigranati, koji se slivaju na njene obale, samo njen problem.
Izgleda da su Evropljani smetnuli s uma da samo uz pomoć EU oni mogu da budu sila sa 500 miliona stanovnika i BDP-om većim od američkog. Da li će ovako sebični i podeljeni, zakopčani u nacionalne interese, stvarno u budućnosti moći da pariraju SAD, Brazilu, Rusiji, Kini, Indiji? Ohi.
