Izvor: Politika, 03.Sep.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I posle Dinkića - Dinkić
Iako su lider URS-a i njegovi „eksperti“ čini se definitivno izbačeni iz vlade, na snazi ostaje, pa čak i ojačava, njihova ekonomsko-politička filozofija
Čak i najduža TV sapunica pre ili kasnije mora da se završi. Pa se tako, eto, verovali ili ne, primakao i kraj ovog višemesečnog srpskog rekonstrukcionog cirkusa, za koji se u jedan mah već moglo pomisliti da se nikada neće završiti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Iako se gotovo više niko ne može pouzdano setiti kako je i zašto sve počelo, može se reći da je ispunjena osnovna anestetička svrha koju je lansiranje teme rekonstrukcije – pored ostalog – nesumnjivo imalo. A sada se treba polako vraćati u oporu realnost od koje su političari i mediji prethodnih meseci bežali kao đavo od krsta, tražeći zaborav u jalovim nagađanjima i profitabilnom lobiranju za, odnosno protiv pojedinih ministarskih kandidata.
A u toj realnosti, izvan svetlucanja kamera, dramatičnih dnevničkih najava i naručenih naslovnih stranica, čekaju bezbrojni ekonomski problemi, milijarde novih zaduženja, hiljade novootpuštenih radnika i stotine hiljada prekobrojnih kadrova po partijskim ključevima zapošljavanih u javnim preduzećima širom Srbije. Čeka „puna implementacija“ ishitrenog Briselskog sporazuma sa Prištinom i čekaju lokalni izbori po ustavu i zakonu „Republike Kosovo“, na koje Srbi sa severa neće i ne mogu da izađu pod postojećim uslovima.
Na kraju, SNS nije dobio željene vanredne izbore, ali jeste dobio dvotrećinsku većinu u vladi, čime je donekle valorizovana njihova trenutna snaga i popularnost. Vučić, čak ni uz pomoć sopstvenog primera, nije uspeo da izdejstvuje „deakumulaciju“ Dačića sa mesta ministra policije, ali jeste raščistio koalicioni teren i dodatno smanjio Dačićev ionako neveliki manevarski prostor, time što ga je, čini se, definitivno konfrontirao protiv Dinkića i Đilasa. Najzad, ako malo bacimo pogled na istoriju videćemo da su se trijumvirati uglavnom raspadali tako što se najpre eliminiše onaj „treći“, tj. najslabiji trijumvir, pa tek onda dolazi do direktnog obračuna između dvojice glavnih.
Dačić je, opet, što zahvaljujući svojoj veštini, a što zbog diskretne podrške SAD i predsednika Nikolića, nekako sačuvao živu premijersku glavu, kao i dragoceni MUP. Sem toga, u javnosti, medijima i skupštini – a tu se on oseća kao riba u vodi – Dačić je poslednjih nekoliko nedelja delovao kao (skoro!) pravi premijer. Sve u svemu, kao što je već konstatovano, iz čitave priče o rekonstrukciji Ivica je izašao relativno ojačan, ili makar manje oslabljen nego što se na početku ove rekonstruktivne sage činilo da će biti. Možda će se to na kraju ispostaviti kao privremena ili Pirova pobeda, ali za Dačića je danas uspeh bukvalno sve što nije katastrofa i sve što ga ma i za jedan dan duže drži na mestu premijera. A s obzirom na spoljne i unutrašnje okolnosti, može se vrlo lako dogoditi da ovaj njegov „privremeni“ status potraje i mnogo, mnogo duže.
Što se, pak, personalne strane rekonstrukcije tiče, ne treba trošiti previše reči. Niti su, uz poneki izuzetak, oni što su otišli otišli zato što su svoj posao radili gore od ostalih, niti ima bilo kakvih garancija da će novoizabrani taj posao raditi bolje. Najriskantnije je, svakako, angažovanje potpuno neiskusnog Lazara Krstića na osetljivo mesto ministra finansija, a najgluplje, bez sumnje, postavljanje istaknutog – i aktivnog – vaterpoliste Vanje Udovičića za ministra sporta. Šta je zajedničko u ova dva kadrovska rešenja? Očigledno to što se u oba slučaja išlo mnogo više na marketinški i medijski efekat nego na sadržaj i suštinu.
No, dok se ovo sa Udovičićem, u najgorem slučaju, može loše odraziti na njegovu formu i rezultat naše vaterpolo reprezentacije (mada se iskreno nadam da neće), ovo sa mlađanim „Lazom“ na mestu ministra finansija može imati ozbiljne posledice i predstavljati glogov kolac za poslednje ostatke našeg već ionako uveliko razrušenog ekonomskog suvereniteta.
Naime, ova vlada je u protekloj godini dana učinila krupne korake u uspostavljanju (neo)kolonijalnog statusa u odnosu na vodeće centre moći na Zapadu. A čini se da će nakon ove rekonstrukcije taj kurs biti nastavljen i još znatno ubrzan. To se može zaključiti kako na osnovu „američkih“ biografija nekoliko novopostavljenih ministara, tako i s obzirom na njihove šture programske najave koje smo do sada mogli čuti, a koje su sve odreda bile potpuno na liniji u celom svetu već uveliko kompromitovane i odbačene (neo)liberalne političko-ekonomske mantre („stezanje kaiša“, „strane investicije“ „privatizacija javnog sektora“ itd) .
Drugim rečima, iako su Dinkić i njegovi „eksperti“ čini se definitivno izbačeni iz vlade i vlasti, na snazi ostaje, pa čak i ojačava, njihova ekonomsko-politička filozofija (od koje su, štaviše, oni u međuvremenu delimično i odustali) zbog koje su eksperti, reforme i tranzicija među Srbima izašli na loš glas. I posle Dinkića – Dinkić. I posle DOS-a –DOS. Iako Srbija upravo izglasava vladu sastavljenu od stranaka koje je, mislilo se, DOS zauvek poslao u istoriju.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 03.09.2013.
