Izvor: RTS, 25.Jul.2019, 11:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se "ložim" da uzimamo zlato u Kini? Apsolutno!
"Neka ekipa će jednog dana ponovo pobediti Ameriku. Zašto to ne bi bila reprezentacija Srbije?", rečenica je selektora Saleta Đorđevića koju baš volim da citiram. I zaista, zašto ne bi? I to već ovog leta. Vreme je...
Najviše volim leta u kojima igra naša seniorska košarkaška reprezentacija. I iz poslovnog i iz privatnog ugla. Sve kreće sa objavljivanjem šireg, pa skraćenog spiska.
Naravno, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << uvek tu bude prostora za polemiku na WhatsApp grupama, u kafiću, u gradskom prevozu, na Twitter-u: Zašto je ovaj igrač pozvan a onaj precrtan? I ko bi zapravo trebalo da bude među 12?
Iskreno, mrzim onu floskulu koja se vezuje pre svega za fudbalsku reprezentaciju a koja kaže da "Srbija ima selektora tačno onoliko koliko i stanovnika". Verujem da se ni 10% od sedam i kusur miliona Srba zapravo bavi Saletovim spiskom, ali isto tako verujem i osećam - hype odnosno euforija oko SP u košarci je daleko veća i iskrenija nego kada je u pitanju fudbal. Prosto, mi nismo "zemlja fudbala" već "zemlja košarke" (dobro, dodao bih tu i vaterpoliste i Novaka Đokovića).
Onda dođe okupljanje, svi uniformisani u majicama sa grbom Srbije. Gušt. Nasmejani, ali i ozbiljni. Znaju šta ih čeka, koga predstavljaju, u kakvu bitku idu i kakvu svetinju brane.
Uz dužno poštovanje Evropskim prvenstvima, ipak su Svetska prvenstva i Olimpijske igre drugačije, jer tamo možemo da igramo sa Amerikancima. A to nam je uvek jako važno. Tako je već godinama, decenijama.
Ono što volim kod našeg naroda je to što uvek želimo da se merimo najvećima i najboljima. I ne samo da se merimo, nego i da ih pobedimo, ma koliko jači bili. Tu odliku najbolje među sportskim delom našeg naroda "isporučuju" košarkaši.
A u košarci je najviši mogući cilj pobediti Amere. Tako je to bilo i sredinom prošlog veka, kada su ga uspostavili "oci košarke" Nebojša Popović, profesor Aca Nikolić, Ranko Žeravica i ostali velikani, a koji su prvi put ostvarili na SP u Ljubljani pre 49 godina. I to nam je od njih ostalo u amanet.
Kasnije, taj podvig ponavljan je u još nekoliko navrata, a poslednji put dogodilo se to na njihovom terenu, u Indijanapolisu 2002. Da li je došlo vreme za novu veliku pobedu? Želim da verujem da jeste.
Tu želju i veru osim mnogo iracionalnih stvari, potkrekpljuju i one racionalne. Tu naravno mislim na spisak "drim-tima", koji je svakog dana sve kraći i kraći, ali koji ne skraćuje selektor Popovič već sami igrači, tj. NBA zvezde, koje redom otkazuju svoje učešće iz raznoraznih razloga.
Krenulo je sa Entonijem Dejvisom, nastavljeno sa Džejmsom Hardenom, nadovezali su se šuteri Si-Džej Mekalum i Erik Gordon, da bi se na isti potez u poslednja dva-tri dana odlučili i Bredli Bil, Tobajas Heris, Zajon Vilijamson i na posletku Demijan Lilard i Kevin Lav.
Realno gledajući imena onih koji su ostali na spisku američke reprezentacije, ali i spiskove ostalih timova, upadljivo je jedno - Srbija uz Grčku i Janisa ima verovatno najboljeg igrača koji će u Kini igrati, superstar kalibra Nikolu Jokića.
I zašto onda ne bi tim koji ima ima najboljeg centra NBA lige pobedio silno oslabljenog favorita?
I tu dolazimo do rečenice koja mi se duboko urezala u glavu. A koja je delo selektora Đorđevića i koju je on nekoliko puta ponavljao. Poslednji put javno mogli smo da je čujemo prošle sedmice u epizodi televizijskog serijala „U susret SP", kolege Šarenca.
Za one koji možda ne znaju ona glasi:
"Neka ekipa će jednog dana ponovo pobediti Ameriku. Zašto to ne bi bila reprezentacija Srbije?"
Tokom Đorđevićevog selektorskog mandata koji traje evo već punih pet godina, tri puta smo igrali protiv tima Sjedinjenih Država. Dva puta u finalima (SP 2014. i OI 2016. godine) i oba puta ubedljivo gubili (129:92 i 96:66). Najbliži željenom skalpu bili smo upravo u Riju, u meču grupne faze, kada je Bogdan Bogdanović, jedan od lidera i ovogodišnjeg tima Srbije, promašio trojku za produžetak - 94:91 .
Jesu Amerikanci i dalje veliki favoriti. Jesu, ma ko god sa preostalog dopunjenog spiska bude krenuo put Azije. Verujem da bi bili čak i da pošalju samo igrače koji igraju u Evroligi. Ali, jedno mislim da stoji - ne deluju više nepobedivo i definitivno može sa njima da se igra. I mislim da će to pozitivno uticati i na "orlove", ali i na ostale ekipe na prvenstvu koje imaju visoke ambicije (Francuzi, Kanađani, Španci, Grci...), da u mečeve sa njima uđu sa više samopouzdanja i da ne gube meč već u tunelu.
Isto tako znam da nećemo dozvoliti ni njima, niti bilo kom drugom da nas "gazi". Znam, jer je Sale na klupi i već je jednom reagovao na jedan takav pokušaj.
Jasno vam je da mislim na prošlo Svetsko prvenstvo i meč sa domaćinom Španijom u grupi (89:73), kada je Đorđević oštro protestovao na sudijske odluke u već rešenom meču, a delimično i na ponašanje publike i igrača Španije (uzgred, to mi je omiljeni Saletov potez u reprezentaciji pored one trojke Hrvatima).
Kakav je bio konačan plasaman tada, prisetite se sami. Sa zadovoljstvom.
Konkretno, što se ovogodišnjeg tima Srbije tiče, verujem da imamo kvalitet, dubinu, iskustvo, znanje, drskost, štos i šmek (sastavom našeg tima bavićemo se u zasebnom tekstu). Imamo igrače koji su bitni i u NBA ligi (Jokić, Bogdanović, Bjelica...), a bitni i u Evroligi (Micić, Gudurić, Milutinov...). Zapravo imamo sve što nam je potrebno za najveći uspeh. Ali treba tu i sreće. Da nam se "namesti". I u žrebu i na terenu. Dalek je put do finala, jer novi je sistem i nikad više učesnika na turniru (32).
Ali ići ćemo korak po korak na tom putu. Meč po meč. Jer tako Sale razmišlja i kaže. A ja mu verujem. I "ložim" se na zlato i to već u Pekingu 15. septembra oko 16 časova...
A vi? Glasajte u ovoj mini-anketi.
Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)
.jpg)
