Izvor: Politika, 30.Sep.2015, 09:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta može sprečiti priliv migranata
Eksperti UNHCR-a procenjuju da je izbeglička kriza kakvu sada vidimo u Evropi tek vrh ledenog brega
Kada predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa egipatskim kolegom Abdelom Fatahom el Sisijem skoro ceo sastanak provede razgovarajući o problemu izbeglica, jasno je da su stvari izašle iz normale. Evropski komesar Johanes Han prošle je sedmice u Beogradu izneo šokantnu procenu da više od milion sirijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbeglica iz Libana samo što nije krenulo ka Evropi, dok su procene UNHCR-a da u čitavom bliskoistočnom regionu ima najmanje četiri miliona nevoljnika koji su ostali bez domova i igde ičega. Šef biroa UNHCR-a za Bliski istok i severnu Afriku Amin Avad poručuje iz Ženeve da je ovo „samo vrh ledenog brega“: iz Sirije će nastaviti da beže, a predstojeća iračka ofanziva na Mosul, koji je sada u rukama Islamske države, raseliće bar pola miliona Iračana.
Srbija ima malo ili nimalo načina da utiče na broj ljudi koji se pojavljuju na njenim granicama. Globalni problem zahteva globalni odgovor, ali šta uopšte može da se učini kako bi bio zaustavljen masovni priliv migranata?
Naravno, ne osećaju sve zemlje na isti način ovaj problem, a naša je nevolja što se nalazimo na glavnoj ruti prolaska izbeglica iz ratom uništenih zemalja. Američki ambasador Majkl Kirbi povodom Parade ponosa reče da Srbija treba da se odnosi i prema homoseksualcima isto tako dobro kao što se ponela prema izbeglicama. To ima smisla – iako bi smisla imalo i pitanje zašto se mnoge zapadne zemlje ne ponašaju prema izbeglicama tako dobro kao prema homoseksualcima.
Tek, čini se da milione nepoželjnih migranata sa one strane ograde za sada drži samo dobra volja Turske, ali i to ima svoj rok trajanja. Neke zemlje EU, poput Mađarske i Hrvatske, troše trud i traće reputaciju da spreče migrante da uđu na vrata, da bi im Brisel i Angela Merkel te iste izbeglice vratili kroz prozor, odnosno preko mehanizma obaveznih kvota. Srbija ima sličan problem, prosleđuje migrante dalje u EU, ali strahuje da nam ih Angela Merkel ne vrati preko sporazuma o readmisiji. I druge zemlje Balkana imaju razloga za zabrinutost.
Komesar Han je umirio našu javnost rečima kako Srbiji ne preti opasnost od readmisije desetina hiljada migranata, ali nije ponudio nikakvo rešenje za 1,1 milion ljudi iz Libana koji čekaju signal da nahrupe preko Koridora 10. Jedino je rekao da se to može sprečiti boljim UN finansiranjem libanskih izbegličkih kampova, ali je opet nejasno zašto to nije učinjeno blagovremeno, pre nego što su zbog izbeglica odnosi u Evropi došli na ivicu pucanja.
Dugoročnije rešenje moguće je u njujorškom susretu dvojice najmoćnijih ljudi planete, Vladimira Putina i Baraka Obame, iako su Amerikanci, a u manjoj meri i Rusi, optuživani da su svojim akcijama u regionu isprovocirali eskalaciju migrantske krize.
Šta će sprečiti dva ili dva i po miliona izbeglica koje se sada nalaze u Turskoj da preplivaju ili gumenim čamcem pređu tih pet kilometara koje dele grčko ostrvo Kos od turske obale? Kada to učine, već su se našli u EU i od tog trenutka ih štite evropski zakoni, dok će Atina učiniti sve da ih što pre liferuje sa svoje teritorije. Da li će se oni zaista otisnuti preko mora, možda i najmanje zavisi od visokih mediteranskih talasa u ovo doba godine, što bi, po nekima, trebalo da ih zadrži dalje od Evrope bar do proleća.
Mnogo važnije i od talasa i od kontinentalne klime jeste to da li će EU, koja je i najviše pogođena krizom, obezbediti dovoljno sredstava za milione nesrećnih ljudi, koji žive u kampovima sa mnogo više stanovnika nego na primer u Kragujevcu. Radi se o ogromnim sumama, pa je tako Turska već od EU dobila milijardu evra, ali to svakako neće biti dovoljno. Da li treba podsećati da sadašnja situacija veoma ide naruku turskoj i drugim regionalnim mafijama, koje sada dobro žive od biznisa sa migrantima? Da bi se priliv migranata koliko-toliko smanjio, treba obuzdati i taj kriminalni faktor, o kome se veoma malo govori u javnosti.
Evropa mora da proceni da li će radije finansirati izbeglice u mestima njihovog trenutnog boravka – sve do sticanja uslova da se oni vrate svojim domovima, koji moraju biti još i obnovljeni – ili će prošlonedeljna teška svađa u Briselu povodom migrantskih kvota biti samo drugarsko ćaskanje u poređenju sa sukobima koji mogu da uslede.
Finansiranje kampova svakako je privremena mera, dok se ne reši glavni problem: Islamska država i njena zverstva na zauzetim teritorijama. A tu je presudan faktor najavljeni rat protiv ID, u koji treba da budu uključene sve velike sile. Tako je Francuska prekjuče već izvela prve vazdušne napade na ID, a Velika Britanija najavljuje svoje akcije. Amerikanci već nedeljama to čine, ali bez opipljivih rezultata, dok bi moguće učešće Moskve moglo da bude presudno.
Međutim, da bi se sve kockice sklopile, neophodno je rešiti još mnogo nepoznanica, a među najvažnijima su sudbina sirijskog predsednika Bašara el Asada i najavljena mogućnost legalizovanja de fakto već postojeće kurdske države. A sve bi, zapravo, bilo mnogo lakše da Zapad pre više od četiri godine nije odlučio da ruši Asada, a pre toga uvodi demokratiju u Iraku. Umesto priželjkivanih demokratskih promena – sada imamo Islamsku državu, a umesto civilnog društva na Bliskom istoku – izbegličke kampove u Evropi.
