Izvor: Danas, 16.Jun.2015, 23:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šetnja Baščaršijom
Tomislav Nikolić i Bakir Izetbegović složili su se u jednom - predsednik Srbije neće ovog juna prošetati sarajevskom Baščaršijom. Sve ostalo su detalji, donekle nepodudarni, kao i diskusije, uglavnom ostrašćene. I glase da li je proces pomirenja predugo bolan i da li se treba okrenuti oportunom zaboravu, koji je drugo ime za međusobnu ignoraciju. Ovo drugo je tehnički sasvim nemoguće, već i zbog pomenutih >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << političkih detalja.
Poput toga da li je Nikolić sam otkazao posetu, kako javljaju mediji u BiH, pošto je Izetbegović predložio samo odlaganje. Te da li je za to zaista razlog privođenje Nasera Orića u Švajcarskoj po srpskoj poternici, kako je saopšteno na sajtu Predsedništva BiH. Jer uprkos ubrzano komplikujućoj regionalnoj situaciji, kako je to opisao premijer Vučić, usled najavljenih rezolucija u UN i EP, kojima se politički obeležava 20. godišnjica zločina u Srebrenici, slučaj Orić se može posmatrati i izdvojeno.
Prema obaveštenim izvorima Danasa, smatra se da je reč o nameri švajcarskih vlasti da iskoriste situaciju, kako bi Oriću poslali jasnu poruku u vezi s njegovom povezanosti sa određenim kriminalnim poslovima u ovoj zemlji. Ali, to sada ne izgleda tako, već kao krompir ubačen u dvorište regiona. Gde se i dalje prigovara tuđim ultranacionalistima - baš je taj izraz upotrebljen u Nikolićevom saopštenju. U kome se navodi i da situacija podseća na 2012, kada su lideri regiona bojkotovali njegovu inauguraciju, koju, doduše, izričito ne pominje. Kao što ne pominje ni to da je poslednji put verovatno bio u Sarajevu početkom 90-ih u svojstvu potpredsednika SRS i četničkog vojvode. Reči o dobrim namerama Srbije, kao i ukazivanje na doprinos donatorskoj konferenciji za štetu od poplava glede BiH, teško da mogu da konkurišu po jačini političke poruke sa tim bekgraundom. U tome je upravo i suština.
Političari u Beogradu, ali i u Sarajevu i Banjaluci, moraju da razviju veštinu da svoje poteze i nastupe ne predstavljaju kao odsutne sudbonosne činove. Već kao simboličke diplomatske gestove, kojima bi liderski dali primer svojim građanima. Što podrazumeva i da cene slične gestove svojih prethodnika - ne insistirajući na diskontinuitetu, kao što recimo, naprednjačka vlast u Srbiji stalna pokušava. Jer, da nije tog lažnog diskontinuiteta, lakše bi se izdržali svi bezbednosni i diplomatski rizici na liniji Beograd - Sarajevo, ako ih je bivši predsednik Tadić već preduzeo. I nije zbog toga izgubio vlast, nego zbog ekonomske situacije. Možda se i dalje misli da je najbolji izlaz iz toga u regionalnom komplikovanju.
