Izvor: B92, 15.Apr.2015, 22:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikolić u petak sa papom u Vatikanu
Predsednik Tomislav Nikolić boraviće u petak Vatikanu gde će razgovarati s poglavarom Rimokatoličke crkve Franjom.
Pored pape Franje, Nikolić će se sastati i s državnim sekretarom Svete Stolice kardinalom Pjetrom Parolinom, sekretarom Svete Stolice za odnose sa državama nadbiskupom Polom Galagerom i šefom Odseka za Zapadni Balkan monsinjorom Henrikom Jakodzinskim.
Nikolić će u Vatkanu biti u jednodnevnoj poseti.
Najava zvanične posete predsednika >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Srbije Tomislava Nikolića Vatikanu stigla je kao potvrda ocena da su odnosi Svete stolice i Srbije poslednjih godina dobri, bez otvorenih pitanja i da se kreću uzlaznom linijom.
Za razliku od državnih, odnosi dve crkve su, međutim, neuporedivo osetljiviji i imaju dugu predistoriju.
Predsednik Nikolić prisustvovao je marta 2013. ustoličenju novog pape Franje.
Prilikom najave obeležavanje 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta u Nišu puno se govorilo o potrebi dijaloga istočne i zapadne crkve, što je u Vatikanu primljeno sa odobravanjem.
Očekivao se i dolazak pape, ali se to nije dogodilo.
Najava kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca, pošto je prethodno beatifikovan 1998. godine, koja bi trebalo da se dogodi tokom ove godine, izazvala je negativnu reakciju Srpske pravoslavne crkve, a juna 2014. usledilo je i pismo tim povodom poglavaru Rimokatoličke crkve.
Posebnim pismom tim povodom papi se obratio predsednik Srbije istakavši da treba nastojati da se, zajedničkom mudrošću, ne načini potez koji bi bilo koga uvredio, imajući u vidu prošlost, iskustvo iz Drugog svetskog rata i ulogu Stepinca u tom periodu.
Krajem juna 2014. prilikom susreta sa sekretarom Svete stolice nadbiskupom Dominikom Mambertijem, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da bi poseta pape Franje bila u interesu Srbije:
"Ne mogu da govorim o odnosima Katoličke i Srpske pravoslavne crkve, ali mislim da naši državni funkcioneri treba da imaju političke konsultacije sa tako značajnim političkim faktorom kao što je Vatikan".
Vatikan je bio prvi koji je 1992. godine, 13. januara, priznao nezavisnost Hrvatske i Slovenije, dva dana pre nego što će to učiniti zemalje Evropske unije (tada Zajednice).
Uopšte, devedesetih su međusobni odnosi bili komplikovani i prožeti teškom atmosferom rata u bivšoj Jugoslaviji.
Ipak, Sveta stolica je 1999. osudila vojnu intervenciju na Srbiju, odnosno SRJ.
Maja te 1999, na poziv rumunskog predsednika Emila Konstantineskua i patrijarha Teoktista, "prvi papa - Sloven posetio je jedinu pravoslavnu latinsku zemlju", kako se tom prilikom izrazio jedan rumunski novinar.
Jovan Pavle II je tokom NATO bombardovanja, prilikom povratka iz Rumunije izrazio želju da poseti Beograd, kao gest solidarnosti s građanima Srbije, ali Sabor SPC je imao drugačije mišljenje.
Patrijarh Pavle je isto tako odbijao inicijative da poseti Vatikan, kao i susret s papom tokom njegove poste Banjaluci juna 2003.
Vatikan, međutim, nije priznao nezavisnost Kosova.
Bivši predsednik Boris Tadić je 2009. godine boravio u Vatikanu, a u razgovoru sa papom Benediktom XVI koji je dao punu podršku evropskim ingegracijama Srbije kao i očuvanju njenog teritorijalnog integriteta.
Govoreći o mogućoj poseti pape Srbiji, Tadić je tada rekao da "što se tiče države Srbije, taj poziv ostaje otvoren".
Istorijski, Papska država, koja je prethodno potrajala duže od hiljadu godina, prestala je da postoji 1870. godine, u sklopu procesa ujedinjenja Italije.
Posle više decenija međusobne nesaglasnosti italijanska država uskladila je odnose s vrhom Rimokatoličke crkve tek Lateranskim sporazumima 1929. godine, kada je, na osnovu njih, obrazovan Vatikan kakav postoji i danas.
Do Balkanskih ratova 1912-1913. unutar državnih okvira Srbije broj rimokatolika bio je relativno neznatan.
Otuda, Kraljevina Srbija potpisala je Konkordat sa Svetom stolicom tek 24. juna 1914. godine, pošto se broj rimokatolika unutar Srbije tada bitno uvećao.
Pod terminom konkordat podrazumeva se ugovorni odnos kojim se reguliše pitanje statusa rimokatoličkih vernika u nekoj zemlji, njihovih ustanova, verskih i prosvetnih, kao i imovinsko finansijski status.
Srbija je tada posebno nastojala da, do tada postojeći, pokroviteljski status Austro-Ugarske nad rimokatolicima unutar Srbije nekako odstrani. Šta više, iako je Prvi svetski rat već uveliko trajao, dakle i oružani sukob sa Austrougarskom, Skupština Kraljevine Srbije je avgusta 1914. konkordat ratifikovala.
Situacija se, međutim, potpuno izmenila po okončanju Prvog svetskog rata. Unutar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kako su pokazali rezultati zvaničnog popisa iz 1921. godine, čak 39 odsto građana bili su rimokatolici. Dakle, nije više bila reč o zaštićenoj manjini, već o neizbežnom konstitutivnom elementu nove države.
Bila je to potpuno nova situacija, te su otuda, vlasti nove države nastojale da regulišu status velikog broja svojih građana, i usledilo je potpisivanje novog Konkordata, između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana, koji je konačno parafiran u Rimu 25. jula 1935. godine.
Njegova ratifikacija u Beogradu, međutim, izazvaće veliku političku krizu, i posle demonstracija na beogradskim ulicama, jula 1937. godine, u čemu je osim interesa pojedinih političkih grupa, veliku ulogu imalo i oštro protivljenje SPC, već postignuti sprazum je propao.
Pošto je politička opozicija, na sasvim netaktičnan način, iskoristila nezadovoljstvo i uznemirenost unutar SPC, vlada Milana Stojadinovića je odlučila da Konkordat, iako prethodno izglasan u Skupštini, povuče pre iznošenja pred Senat. Prema ustavu iz 1931. Kraljevina Jugoslavija imala je dvodomno predstavničko telo, pa je za usvajanje bila neophodna saglasnost oba doma.
Odbacivanje Konkordata na ovakav način, uz uličnu halabuku, neodmerene političke istupe, i banalna politička nadgornjavanja, izazvalo je veliko nezadovoljstvo među katoličkim vernicima unutar tadašnje Jugoslavije.
Prema pojedinim rimokatoličkim autorima, bio je to preloman trenutak koji je ostavio izuzetno gorak utisak.
Tako je zagrebački nadbiskup Stepinac tada javno izrazio "sumnje u mogućnost zajedničkog života Srba i Hrvata u jednoj državi".
Više nego bilo šta drugo, međusobni odnosi oterećeni su zbivanjima i ulogom katoličke crkve tokom Drugog svetskog rata. Istina, Vatikan nije nikada, formalno, priznao Nezavisnu Državnu Hrvatsku.
Iako su sve vreme tokom Drugog svetskog rata postojali redovni diplomatski odnosi kraljevske jugoslovenske vlade i Svete stolice, a poslanik Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu tih godina bio je Nikola Sorkočević (Sorgo) izdanak drevne dubrovačke aristokratske porodice, to nije sprečilo Pija XII da primi Pavelića, poglavnika tzv. NDH, formalno kao privatno lice.
Po okončanju rata i uvođenja novog sistema u Jugoslaviji, odnosi su se dodatno iskomplikovali, pošto je oktobra 1946. zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac osuđen na 16 godina zatvora, zbog podrške obrazovanju ustaške tzv. NDH 1941. i dela koja su potom usledila.
Sve vreme, od Drugog svetskog rata, međusobne relacije su bile pod utiskom teškog nasleđa odnosa Vatikana prema postojanju tzv. NDH, odnosno strahovitom zločinu koji se u toj kvislinškoj tvorevini dogodio nad Srbima, a čiji su akteri naglašavali vernost rimokatolicizmu.
Iz zatočeništva u Lepoglavi Stepinac je uslovno pušten 1951. i od tada se nalazio u rodnom Krašiću, u nekoj vrsti kućnog pritvora. Rimokatolička crkva nastojala je da od njega napravi mučenika, dok su se vlasti tadašnje Jugoslavije trudile da, na svaki način, izbegnu da se on predstavlja kao stradalnik. Otuda mu je nuđeno da napusti Jugoslaviju, što je on odbijao.
Usledilo je 1952. proglašenje Stepnica za kardinala, od strane pape Pija XII. Odmah potom te 1952. godine, "zbog mešanja Vatikana u unutrašnje odsnose", dogodio se prekid diplomatskih odnosa Jugoslavije i Vatikana.
Otopljavanje je započelo 1966. godine, da bi diplomatski odnosi ponovo bili uspostavljeni 1970. a naredne 1971. predsednik Josip Broz Tito bio je u službenoj poseti papi Pavlu VI, u Vatikanu.
Inicijative koje su potom usledile da papa poseti Beograd, patrijarh German, čije su reči 2. septembra 1984. u Jasenovcu bile: "Da praštamo moramo, ali da zaboravimo ne možemo", propratio je zaključkom - put pape u Beograd vodi preko Jasenovca.
Govoreći o poseti pape, patrijarh Pavle je svojevremeno rekao: „ Za posetu je još rano, u nekim stvarima ne treba žuriti, a pravi trenutak ćemo uz Božju pomoć prepoznati".
