Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Avg.2015, 11:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: On, ona i mi
Doba u kojem živimo pokazuje apsolutnu prevlast politike nad svim dugim oblicima življenja. Poslednji događaji u nizu su obeležavanje 20 godina “Oluje” u Hrvatskoj i Srbiji, sukobi u DSS-u, nerazumevanje DS-a, LSV-a i Saveza vojvođanskih Mađara i strašne pretnje Bojanu Pajtiću, nedopustive i uvredljive...
Predsednici Kolinda Grabar Kitarović i Tomislav Nikolić različito su interpretirali “Oluju”; u Hrvatskoj poruka o oslobađanju i jedinstvu državne teritorije, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u Srbiji o tragičnosti i poniženosti srpskog naroda. I tako nam je prošlost ponovo postala živahna i opterećuje budućnost. Grabar Kitarović je, doduše, u svom govoru zažalila i za hrvatskim i za srpskim žrtvama, a Nikolić kazao da želi dobre odnose sa Hrvatskom, ali da je srpska ruka pomirenja ponovo ponižena. Oboje nisu doprineli relaksaciji odnosa, ali pitanje je da li su to želeli, jer je suština njihovih govora bila – pakao, to su oni drugi. Na delu su bili zloupotreba prošlosti i licemerje.
Da li je naša nedavna prošlost zaista tako izgledala i da li je stvarno bila tako fatalistički upisana sa naslovom “Rat je bio neizbežan?”. Fatalizam je suvišan, rečenica o jedinstvu državne teritorije nije sporna, ali Hrvatska nije smela da se upusti u etničko čišćenje, ubija i pali. Takođe, predsednik Srbije je morao da prizna sve greške države Srbije. A, bilo ih je mnogo. “Oluja” je i onda imala druge mogućnosti, sa obe strane. On, ona i svi mi bili smo svedoci; on akter. Dvadeset godina kasnije, ako želimo da spoznamo i usvojimo nedavnu prošlost, moramo o tome govoriti. Jer, kaže Robert Muzil, stvarnost istorije je takva da na njenom početku put nije poznat: “Nema nikakvih šina koje na predvidiv način vode u budućnost”.
Znam da će neko odmah reći da ovako govore oni koji ne razumeju srpska stradanja i gubitke, ali ponoviću – bilo je divnih ljudi koji su upozoravali na pogubnost ideja srpskih političara. Uostalom, posledice su pred nama. Dvadeset godina posle ne može se o tome govoriti a da se ćuti. To nije ni moguće, brojni su zapisi, mišljenja i dokumenti. Nadam se da mi Desimir Tošić ne bi zamerio što ću citirati deo njegovog teksta o Adamu Pribićeviću, jednom od četvorice braće Krajišnika aktivnih u prvoj Jugoslaviji: “Niko od četiri brata nije bio toliko lud da veruje da se Krajina može pripojiti nekakvoj srpskoj ‘jedinstvenoj državi’, još manje da veruju da se od Krajine može stvarati komedija od ‘države’. Nisu predviđali da se ta sva naša raspra može završiti u krvi i u iseljavanju srpskog stanovništva koje bivstvuje u Krajini nekih pet vekova. Srpska nacionalna politika, generalno, verovatno više u Srbiji nego u Krajini, bila je istorijski ubitačna”.
O ideji Aleksandra Vučića o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve na prostoru bivše Jugoslavije već su izrečeni sudovi; neki misle da je dobra, drugi je odbacuju, treći kažu da je prerano, četvrti da je diktat međunarodne zajednice. Čini mi se da nam nedostaje važno upozorenje: prema istraživanjima javnog mnjenja na prostoru SFRJ dve trećine građana smatra da je pomirenje dobro i potrebno, ali velika je nevolja što su homogenizovani stavovi u svakoj državi da je krivica na drugoj strani. Svako za sebe misli da je žrtva, a neverovatno je jedinstvo onih koji su rat preživeli i rođeni posle njega. A to je nepremostivi zid. Zadatak političara jeste da izmiču kamen po kamen, menjajući crno-belu sliku. Teško jeste, ali to bi bio znak mudre politike oslobođene determinističke istoriografije, jer previše takvog sećanje pogubno je za svaku politiku.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
