Izvor: Press, 31.Jan.2013, 00:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kralj je mrtav, živeo kralj
Nije se, nažalost, u Srbiju vratio Petar Drugi Karađorđević, onaj Petar koji je iz Srbije na put bez povratka otišao kao kralj Jugoslavije. Posmrtni ostaci našeg nesrećnog kralja vratili su se u posmrtne ostatke njegove kraljevine i svih u njoj, a u Srbiji posebno.
Kakvo je ovo pouzdanje u nadu i želju, čak i za veru, da će Tomislav Nikolić biti poslednji predsednik Srbije? Imao sam želju, snažniju od svake vere, da će Slobodan Milošević biti poslednji predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << Srbije i da će biti poslednji i svi ostali republički predsednici u tadašnjoj republici Jugoslaviji. Toga dana, u oktobru 1991, na beogradskom aerodromu dočekao sam jedinog sina Petra Drugog, mrtvog kralja tada još žive Jugoslavije. Dočekao sam prestolonaslednika Aleksandra, princezu Katarinu i prinčeve Petra, Filipa i Aleksandra. Prestolonaslednik je, plačući, poljubio na aerodrom doneto parče zatravljene zemlje iz Karađorđeve Topole, a hiljadama ljudi, kojima je sreća kvasila oči, obratio se princ Petar Treći Karađorđević, tada dečak dva veka stariji od svojih godina.
"Moj narode!", uzviknuo je prestolonaslednikov najstariji sin, a niko nije znao koji je to narod i može li preživeti nesrećna država u koju se vratila njena najslavnija porodica. Ono što se, dok je princ Petar govorio, čulo i znalo bila je jeka topova, koja je dopirala od Vukovara i da tenkovi oru po državi koju su stvarali i stvorili Karađorđevi potomci.
Danas, više nego i tada, verujem da je prokockana velika i ostvariva istorijska prilika da Aleksandar Drugi, sin mrtvog Petra Drugog, oživi kraljevinu i od svih budućih užasa spase Jugoslaviju. Slavna porodica Karađorđeve loze prolazila je, sve od aerodroma do Terazija, kroz špalir suza i pesme. „Hoćemo kralja", klicale su desetine hiljada na Terazijama. Mnogi su ljubili i gume na točkovima Aleksandrovog automobila. Narod je tražio, a ja to podržavao i podsticao, da kraljevska porodica, praćena narodom, uđe u Beli dvor i da tamo na Aleksandrovu glavu uzdignemo kraljevsku krunu njegovog oca, ne tražeći nikakvu dozvolu od onih koji su, bez dozvole, smakli tu krunu.
Nije tako bilo. Trebalo je da bude i moglo je da bude, ali nije. Ozna sve dozna i svuda, pa i među monarhiste koji su okružili Aleksandra ubacila je svoje ljude.
Od tada su prošle 22 godine. Jugoslavije kralja Petra odavno nema. Nema više ni Jugoslavije Slobodana Miloševića, sastavljene samo od Srbije i Crne Gore, a primiče nam se i lavina da ne bude ni ovakve Srbije, ako se narod zanese za pokličima da je srce Srbije jedna teritorija na kojoj više nema države Srbije. Nema više ni one ogromne vere u kraljevinu, koja je plamtela pre 22 godine. Nema, u ovoj zemlji, više ni trunke nade u snove, realne snove onih ljudi koji su 1991. plakali od sreće što su se bila otvorila vrata sreći. Mnogi od njih su umrli, a mnogi, prevareni i očajni, ne znaju ni gde su.
Ipak, ipak... Naprežem se da se nadam i da verujem da bi, zaista, Tomislav Nikolić mogao da bude poslednji predsednik Srbije. On je taj koji ima moć da tako bude. On je iz [umadije, iz srca njenog, sa izvora Srbije. Sa Karađorđevog izvora, sa izvora naših nacionalnih i državnih pobeda, a nikad sramote i poraza. Krunsko veće, Krunski savet, prijemi, balovi... Ničemu se od toga ne nadajmo.
