Izvor: Politika, 12.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko reskira profitira
Posle gotovo svakog osporavanog političkog poteza Borisa Tadića, Demokratska stranka i njen lider samo su jačali u odnosu na suparnike
Gotovo svaki značajniji politički potez koji je Boris Tadić povukao u poslednjih pet godina od kada je, najpre neformalno, a od februara 2004. i formalno preuzeo Demokratsku stranku, bio je osporavan – i u partiji i van nje. A opet, demokrate, a i Tadić lično, iz svakog njegovog poteza su profitirali. Tadić je u dva navrata pobedio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tomislava Nikolića (SRS) na predsedničkim izborima, a sama stranka konstantno postiže dobre rezultate na parlamentarnim izborima. Tako je, na primer, za samo pet godina gotovo udvostručila broj poslanika i od stranke opterećene bremenom mnogobrojnih afera, posle nedeljnih izbora postala vodeća partija najjače grupacije u novom skupštinskom sazivu.
I sve to uprkos činjenici da je u međuvremenu iz DS-a nastala još jedna stranka – Liberalno-demokratska partija, za koju se očekivalo da će privući veliki deo simpatizera demokrata.
Odgovornost za DS Tadić je preuzeo krajem 2003. pred vanredne parlamentarne izbore, u trenutku kada je rejting partije bio opasno poljuljan mnogobrojnim aferama, sa članovima DS u glavnim ulogama, koje su pratile poslednje mesece vlasti DOS-a – od „Afere Bodrum”, preko slučaja Janjušević – Kolesar, pa do navodnih zloupotreba prilikom rekonstrukcije beogradskog aerodroma. Sve to pratile su i stalne optužbe da je tadašnja vlast zloupotrebila vanredno stanje i akciju „Sablja” posle ubistva Zorana Đinđića za obračun sa političkim neistomišljenicima.
U tom trenutku Tadić povlači prvi riskantan potez i obećava da će demokrate prvo da počiste u sopstvenom dvorištu, odnosno da će rešiti aferu „Bodrum”. Skandal je, naime, izbio septembra 2003. kada je G17 plus obelodanio da je prilikom glasanja za izbor Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije poslanica DS Neda Arnerić „glasala” iz ovog turskog letovališta.
Pokolebanim biračima DS-a je izgleda to obećanje bilo ključno pri odlučivanju da na izborima ipak glasaju za demokrate koje su, na opšte iznenađenje i zadovoljstvo svih u stranci, u novom sazivu parlamenta našlo se 37 poslanika DS-a. To je bilo samo osam manje u odnosu na to koliko su demokrate prethodno imale u okviru 176-članog poslaničkog kluba DOS-a.
Pošto je poslužila svrsi, afera „Bodrum” je potom malo stavljena u stranu, odnosno, kako je objašnjavano, stvar je predata sudu. Epilog je stigao tri godine kasnije kada je Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu nekadašnjem poslaniku Skupštine Srbije Alenu Selimoviću, koji je osuđen na uslovnu kaznu od godinu i dva meseca zatvora, zbog zloupotrebe položaja. Istovremeno, neki od ostalih učesnika afere su mirno sklonjeni, poput nekadašnjeg portparola DS-a Aleksandra Radosavljevića, dok je Bojan Pajtić (u vreme afere šef poslaničkog kluba DOS-a) čak i uznapredovao do mesta potpredsednika DS, a potom i do mesta šefa vojvođanske vlade.
Novekritike Tadić doživljava već sredinom 2004. kada, posle pobede na predsedničkim izborima umesto konfrontacije sa premijerom Vojislavom Koštunicom i njegovom Demokratskom strankom Srbije bira kohabitaciju. Najžešći napadi dolazili su iz tek formirane Liberalno-demokratske frakcije unutar DS koju je predvodio Čedomir Jovanović. On je zbog tih kritika krajem 2005. godine i isključen iz stranke, a godinu dana kasnije osnovao je Liberalno-demokratsku partiju.
Uprkos kohabitaciji kojom, sem Jovanovića, nisu bili zadovoljni ni mnogi drugi u stranci, rejting demokrata je stalno rastao, pa na izborima januara 2007. godine, koji su usledili posle donošenja novog Ustava, lista DS osvaja čak 64 mandata. Takav rezultat iznenadio je najviše one koji su očekivali da će se veliki deo birača DS okrenuti Jovanovićevom LDP-u.
Tada je, posle dvoipogodišnje kohabitacije, usledila još osporavanijaTadićeva odluka o formiranju vlade sa DSS-om, Novom Srbijom i G17 plus, pri čemu su, naravno sporne bile prve dve stranke.Žrtvujući mesto premijera i ustupajući ga Koštunici, iako je DS imala viša poslanika od DSS-a, ali i odustajanjem od tzv. „šestog principa” o podeli vlasti, kojim bi, zapravo, „narodnjaci” unapred podržali Tadićevu kandidaturu na sledećim predsedničkim izborima, lider DS-a samo je dao još povoda kritičarima koji su ga optuživali da je napravio suviše ustupaka, odnosno da je „dao sve, a dobio ništa”, te da će, ako tako nastavi, da uništi Demokratsku stranku.
Ta „ljubav” između DS-a i DSS-a, međutim, nije dugo trajala, a koalicioni šavovi su počeli da pucaju posle samo nekoliko meseci, oko toga da li predsedničke izbore treba raspisati do kraja 2007. godine, kako je to nalagao Ustavni zakon, ili novo izjašnjavanje građana treba izbeći u toku žestoke diplomatske borbe za očuvanje Kosova u Srbiji.
I kada su mnogi očekivali da će Tadić ponovo da „popusti”, on ponovo rizikuje i predsednik Skupštine Oliver Dulić (DS), bez konsultacija sa DSS-om, raspisuje predsedničke izbore.Uprkos izostanku podrške „narodnjaka” u drugom krugu predsedničkih izbora, što je Koštunica obrazložio „gubitkom poverenja” u spremnost DS i G17 plus da brane Kosovo i Metohiju, Tadić, ističući u prvi plan svoje kampanje moto „Srbija u Evropi, Kosovo u Srbiji”, po drugi put u poslednje četiri godine pobeđuje Tomislava Nikolića.
Samo dan posle te pobede, iz Brisela mu šalju „čestitku” kojoj se nije nadao. Posle cele kampanje u kojoj je potencirao da su evropske integracije Srbije i borba za očuvanje Kosova dve odvojene stvari, u istom danu EU u Beograd šalje na potpisivanje Politički sporazum, kao zamenu za Sporazum o stabilizaciji pridruživanju, dok istovremeno, po ubrzanoj proceduri usvaja dokument o pravnoj i finansijskoj osnovi za slanje misije EU na Kosovo. „Narodnjačkoj” koaliciji to predstavlja još jednu potvrdu da bi potpis i na Političkom sporazumu i na SSP-u indirektno predstavljao prihvatanje nezavisnosti Kosova, koju je kosovski parlament jednostrano i proglasio dve nedelje kasnije.
Istrajnost DS-a na tome da SSP, ipak, treba potpisati, te da time neće biti priznata „lažna država Kosovo”, dovela je do konačnog pada Vlade Srbije, a Tadić povlači još jedan riskantan potez – oko DS-a okuplja Listu Za evropsku Srbiju koja podseća na mini - DOS. Na istom mestu našli su se, tako, DS, G17 plus, SDP, LSV i SPO. Demokrate su se, pri tom, pokazale veoma darežljivim, prepuštajući koalicionim partnerima više od trećine mandata u budućem skupštinskom sazivu, što su raniji kritičari Tadićeve popustljivosti ocenili kao još jedan ustupak koji će se odraziti na smanjenje broja poslanika DS.
Rezultati nedeljnih izbora, međutim, pokazali su da je ova koalicija, ipak, proizvela sinergijski efekat, odnosno da je, uprkos nekim prognozama da će, recimo, spoj sa autonomašima Nenada Čanka i monarhistima Vuka Draškovića više štetiti DS-u nego što će im koristiti, praktično u velikoj meri došlo do zbrajanja glasova stranaka koalicije pojedinačno, što su priznali čak i u Srpskoj radikalnoj stranci.
Uprkos tome što su svi dosadašnji osporavani Tadićevi potezi opravdali krilaticu da „ko reskira, profitira”, trenutna situacija, međutim, ukazuje na još jednu mogućnost – da Demokratska stranka u narednom periodu doživi sudbinu radikala u prethodnih pet godina. Srpska radikalna stranka je, naime, još od 2003. pojedinačno najbrojnija stranka u srpskom parlamentu, ali joj to, ipak, nije bilo dovoljno da samostalno formira vladu. Istovremeno, ni njihov koalicioni potencijal nije bio takav da im omogući sklapanje postizbornih saveza.
I DS će da predvodi najbrojniju grupaciju u novom poslaničkom sazivu, ali će o tome da li će im se pružiti mogućnost da sastave novu vladu odlučivati drugi. Tadićev koalicioni potencijal je ipak veći od Nikolićevog.
M. R. Petrović
--------------------------------------------------------
Evropska „pomoć”
Tokom kampanje i za predsedničke i za parlamentarne izbore Borisa Tadića često su, svojim izjavama za koje su mislili da idu u korist evropski orijentisanim snagama u Srbiji, dovodili u nepriliku evropski zvaničnici. Lider demokrata je, naime, uporno objašnjavao da je cilj Srbije da uđe u Evropsku uniju kako bi, potom, kao članica EU blokirala eventualni prijem Kosova kao nezavisne države u istu organizaciju.
Šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel, izjavio je, međutim, početkom marta da bi zemlje Zapadnog Balkana prilikom ulaska u EU morale da potpišu sporazum da neće drugima sprečavati ulazak. Oli Ren, evropski komesar za proširenje je, pak, sredinom aprila naglasio da bi Srbija trebalo da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom.
Uprkos žestokim kritikama koje je zbog ovakvi izjava „svojih evropskih prijatelja” Tadić trpeo od radikala i „narodnjaka”, lider DS-a nije odustajao od priče o neophodnosti potpisivanja SSP. Do toga je, konačno i došlo 29. aprila u Luksemburgu. Samo nekoliko dana kasnije usledila je i potpisivanje memoranduma o strateškom partnerstvu između torinskog „Fijata” i kragujevačke „Zastave”, što je predstavljeno kao prva konkretna posledica potpisivanja SSP-a. Prema procenama mnogih analitičara, to je bio jedan od ključnih razloga za iznenađujuće dobar rezultat Liste za evropsku Srbiju na nedeljnim izborima.
[objavljeno: 13/05/2008.]
Pogledaj vesti o: Predsednički izbori
