Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Feb.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Tomislav Nikolić: Teško do promene Ustava
Srbija u Briselu nije dobila dodatna otežavanja koja su bila predviđena, spornih 12 tačaka nije ušlo u agendu za sastanak, sa pravosuđem je bilo onako kako je zamišljeno i predviđeno. Videćemo kakve će reperkusije dogovoreno imati na živote ljudi; sud sa dva sedišta dovešće do velike fluktuacije preko mosta, čega se uvek pribojavam.
Objektivno, sada će ljudi imati potrebe sa severa da idu u Južnu Mitrovicu, sa juga u Severnu, jer su nadležnosti suda podeljene, kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << predsednik Srbije Tomislav Nikolić na početku intervjua za Novi magazin i dodaje: “Sve dogovoreno što reguliše odnose mene uvek može da obraduje, samo se bojim da Srbija nije spremna sa brojem sudija i tužilaca da startuje odmah. Nisam video da se neko u poslednjih godinu dana pripremao za rešenje koje odmah može da bude primenjeno. Imamo li uopšte takvih kadrova na Kosovu i Metohiji? Mislim da nemamo“.
*Pa, kako će potpisani sporazum biti sproveden?
Mislim da ćemo za prvo vreme morati da predvidimo ispomoć, nadam se da su Ministarstvo pravde i Vlada Srbije pripremili rešenje, pošto se znalo da je to eventualno otežavanje situacije samo bilo nabačeno kao mogućnost ukoliko ne prihvatimo ovo što nam sugerišu od prošle godine.
*Šta pod tim konkretno mislite?
Još se sve kreće u granicama u kojima Srbija može ustavnim zakonom da kaže: „Da, poverili smo suštinskoj autonomiji KiM više nadležnosti nego autonomiji Vojvodine!“. Imamo pravo na to, ali očigledno je, ako nismo mogli da pokrenemo pitanje imovine, ako se uvek na sto stavlja ono što opredeli Brisel, da ćemo možda sa svojim zahtevima morati duže da čekamo. Onda se postavlja pitanje šta tim postupanjem iz poteza u potez dobijamo i da li bi trebalo, kako ja mislim da bi bilo dobro, da ciljamo direktno u metu i kažemo: „Stanite, ljudi!. Šta je za vas KiM?“, pa da vidimo u šta se uklapamo. Sve nam to vi lepo govorite, a onda nam kažete da nas na kraju čeka sporazum sa Kosovom bez kojeg vi nas nećete da primite.
Vesti iz Brisela nisu loše, ali videćemo sada kako mogu da se pretvore u dobro.
*Skeptični ste u pogledu položaja Kosova i toga šta će Evropa tražiti od nas, ali imate sopstvenu platformu o KiM. Šta ona predviđa?
To će prvo biti na Vladi, predsednik Vlade će unapred znati sve što ja dostavljam Vladi. To je red i nas dvojica tako funkcionišemo, a od Vlade zavisi da li će ugledati svetlo dana ili ne. Onda bih ja mogao da razmislim da li treba da dam svetlo dana ili ne, što bi verovatno bio moj rastanak sa Vladom Srbije, a tu situaciju ne mogu ni da zamislim.
*Zašto?
Zato što ja ne mislim drugačije od drugih građana Srbije ili od drugih članova Vlade; ja nisam ekstrem u shvatanjima da nikada ne možemo priznati nezavisnost KiM i da ne treba da učinimo nijedan potez koji ga približava nezavisnosti; nisam ekstrem kada kažem da mi sa Evropskom unijom treba unapred da raščistimo stvari u ispunjavanju svih svojih obaveza i da li nas čeka zahtev da Priština i Beograd u Briselu izađu sa sporazumom koji su postigli između sebe. Možda je taj sporazum nemoguće postići i dan-danas sa predstavnicima institucija u Prištini, kako ih mi zovemo kad razgovaramo, a oni kažu da predstavljaju nezavisnu državu.
Ova godina je najverovatnije prelomna, pošto očekujemo otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU, a Poglavlje 35 biće conditio sine qua non. Daj bože da nisam u pravu, ali kad god sam nešto govorio, a drugi ljudi tvrdili da to nije tačno ili nisu čuli, ispadalo je da sam u pravu.
*Sa puno kontrole izgovarate ove rečenice, očito ne želite da do kraja kažete da će priznavanje nezavisnosti biti uslov evropskih integracija?
Pričamo o diplomatskim potezima. U diplomatiji vam niko nikada neće reći: „Priznajte Kosovo, pa da razgovaramo o pristupanju“. Reći će: „Sklopite međudržavni sporazum sa Kosovom, odredite granice, pošto mi imamo jedan problem sa državom kojoj nisu određene granice i više nikada nećemo da ga ponovimo!“. To je za mene kao čoveka koji voli da raspolaže činjenicama i da ih prilično uprošćeno iznese pred građane, dovoljan znak da neko insistira na nezavisnosti KiM.
Šta je tu najvažnije? Ti koji insistiraju, oni veliki koji mogu da priznaju svaku državu i koji mogu da ne povuku priznanje pod pritiskom argumentacije ili svetskih okolnosti, njih jednostavno ne interesuje kako će u drugoj prilici da postupe. Oni će nas verovatno dovesti pred svršen čin da posmatramo prištinske institucije svuda oko sebe, u politici, u međunarodnim organizacijama i u sportu, što boli kao i u politici. Svojim odlukama oni će nas dovesti da rizikujemo kazne zato što nećemo da igramo sa reprezentacijom Kosova u Beogradu i da odemo u Prištinu. I koje će naše oružje da bude u toj situaciji?
Srbija nezadovoljna tretmanom Kosova u međunarodnim situacijama napušta svaki sastanak na kom se pojave predstavnici Kosova. Onda se ja pitam kakva je naša korist? Mnogo je veća korist ostati tu, pa reći svoj stav, nego da samo Albanci govore svoj stav. Našli smo tu formulu koja deluje možda malo ponižavajuće, ali kojoj se priklonila i kancelarka Nemačke da sedi za radnim spolom na kome piše “Angela Merkel”, kao što piše Atifete Jahjaga, Tomislav Nikolić... Kad oni mogu tako da prihvate, valjda možemo i mi da odustanemo od toga da napuštamo skupove ako se oni pojave?
*Rekli ste da se neki elementi vaše platforme neće dopasti Zapadu. Koji?
Prvo, neće im se svideti to što Srbija nikada neće priznati nezavisnost KiM i, drugo, insistiraću sigurno na tome da tretman četiri opštine severno od Ibra ne može da bude isti kao tretman ostalih opština u kojima su Albanci u većini, u kojima je prištinska administracija već uspostavila vlast, ingerencije. Dakle, ono što Albanci od 1999. nisu uspeli silom severno od Ibra, ne mogu da postignu ni tako što bi se dogovorili sa Beogradom!
Mač sa dve oštrice
*Jeste li razgovarali sa premijerom Grčke i ako ocenjujete njegove zahteve?
Video sam se dva puta s njim, iako je to promaklo. Stekao sam utisak o njemu da je mlad i odlučan, ima priliku zato što se stara vlast upetljala u ispunjenje obaveza i nije donela ništa. Kad je došlo vreme da se prodaju grčka ostrva... Ali, relativno lako je pobediti na potpuno drugačijoj ideji, nije tako lako voditi državu na toj ideji, to je mač sa dve oštrice. Obećali ste nešto građanima i to morate da ispunite, s druge strane pretili ste EU i to biste morali da ispunite, a niste dovoljno jaki. To kako je Grčka uvezana sa EU nije lako razmrsiti, a nije ni časno ni moralno da imate dugove koje negirate. To je mogla i Srbija.
*Kažete da nema prepreke da se sad donese ustavni zakon koji nije donet od 2006. Hoće li se to desiti ili čekamo novi ustav?
Ja ne određujem dnevni red Skupštine i nemam pravo predlaganja zakona; imam pravo predlaganja promene Ustava, ali to se bez podrške parlamenta i podrške na referendumu niko ne usuđuje sam da uradi. Ustavni zakon je složeno pitanje i on mora da predvidi ono što je predviđeno ustavom. To je jedna strana medalje, druga su promene Ustava. Nisam optimista da su građani previše zainteresovani za promene Ustava, posebno uređenja društvenog sistema i vlasti.
Ustav traži dvotrećinsku većinu u parlamentu i 50 odsto građana plus jedan na referendumu. Vi znate da smo 2006. Ustav promenili teško, iako smo menjali onaj koji je nazivan komunistički, loš, zastareli, nedemokratski. Znate, Sretenjski ustav je donet pre 180 godina: 1.200 poslanika i deset hiljada ljudi su čekali proglašenje, da mu se obraduju. To je zanos koji možete da izazovete u nepismenoj Srbiji kad donosite nešto veliko. Danas u doba elektronike nisam siguran da to možemo bez učešća svih u pozivanju građana za uspešan odziv. Onog dana kada smo menjali Ustav njegova svetost patrijarh Pavle je prvi put morao da izađe na neko biračko mesto, da ga snime kamere da bi Srbi shvatili koliko je važno da se izađe na referendum za promenu Ustava.
Ustav treba menjati, i sam sam suočen sa nedoslednošću Ustava u pogledu načina izbora predsednika, ovlašćenja i dužnosti koje su mu date; mislim da bi uređenje KiM moglo da bude veliki razlog da narod izađe i potvrdi ih, ali to kako smo mi zadovoljni pojedinim funkcijama nije dovoljno da građane motiviše.
*Nije to samo pitanje motivacije građana; politička i druge elite pripremaju građane za promene. Jeste li spremni da uzmete ulogu čelnika izmene Ustava?
Svakako, ako su te izmene u skladu sa mojim osećanjem Srbije i života u Srbiji, sa mojim ogromnim iskustvom i saznanjima šta ne funkcioniše dobro. Ali, to je ponekad unapred izgubljena bitka i zato su mnoge države referendum shvatile potpuno drugačije – odlučuje onaj broj građana koji izađe, u Švajcarskoj je tako decenijama.
Možda bi u okviru nekih izbora, kada se ljudi motivišu da biraju vlast, menjaju ili potvrde izbor, taj odziv mogao biti dovoljan za promenu Ustava, ali odziv samo za promenu Ustava ne zavisi od jednog čoveka. Najpre su sve političke stranke, potom SPC, SANU; morali bi da dokažu građanima Srbije da pod ovim Ustavom ne može da se živi. Ali, ljudi devet godina žive pod ovim ustavom, postavlja se pitanje da li bi lošije živeli da je ostao stari? Građane ne interesuje previše ustavna materija, niti vide od toga nešto konkretno, njih više interesuje ko je ministar, personalno, a kako je Ustav regulisao nešto, izuzev vlasništva nad zemljom, rudama i vodom, to građane koji imaju svakodnevnih briga ne interesuje. Dugoročne državničke brige ostavljaju drugima.
*Pred svake izbore govorimo o promeni izbornog zakonodavstva i manjoj skupštini. Može li to biti motivacija?
Svi smo saglasni oko te odredbe o 250 poslanika, ali teško je to promeniti u Ustavu, kao i izborni sistem. Uvek sam bio za proporcionalni izborni sistem, cela Srbija jedna izborna jedinica, to verno oslikava raspoloženje građana cele Srbije. Ne oslikava na pojedinim lokalitetima, ali obavezuje političke stranke da po rasporedu sa liste dodeljuju mandate.
Narodna skupština je u početku bila bojno polje, svako svoju sablju, svoje koplje, ne smeš da ustukneš; vlast je bila rigorozna, kako ta iz 1991, tako i ona iz 2001; nekako na deset godinama nam je dolazila promena vlasti, ali zadržan je stari manir obračuna sa opozicijom. Danas je drugačije vreme, nema takvih ratova i ne vidim – ali neću da učim opoziciju – ali ne vidim da išta dobijaju time što se na taj način bore protiv vlasti…
*To ste i vi radili, bili ste poslanik koji je držao najdužu repliku. Ovde se uloga opozicije ne razume dovoljno.
Imao sam sreću da u tzv. diktatorsko vreme Miloševićevo budem poslanik opozicije po poslovniku koji nije ograničavao vreme rasprave…
*Ali, to je bila opstrukcija?
Opstrukcija parlamenta je demokratska tekovina. Kada ubijete opstrukciju ubili ste nešto iz demokratije i to treba da shvate svi koji su na vlasti. Ali, hajde sad, ja sam se u najteža moguća vremena bavio opozicionom borbom, u vreme kada je trebalo napadati vlast za ono što radi u Srbiji, a podržavati je za ono što radi za Srbiju, što je bilo teško, posebno što je ta vlast imala prefiks komunizma s kojim je jedva raščistila godinu, dve pre. To je dugo trajalo. Onda se odjednom pojavila nova vlast koja nije dobro radila ni unutra ni spolja, ali je bila miljenik i unutra i spolja. Meni je bilo iznenađenje da posle bombardovanja pobedi vlast koju nije interesovala odbrana Srbije; znao sam da to neće ni posle da brane – ako te nema kad zemlji treba tvoja puška, ni lopatu nećeš da joj daš kad joj bude trebalo.
Nikada to nije donosilo loš rezultat stranci u kojoj sam bio zamenik ili sam je vodio. Tako baveći se politikom, ali dva puta glasajući za rezoluciju o KiM zajedno sa svima, pa za energetski sporazum sa Rusijom, pokazao sam kako kad je važno opozicija ne gubi ništa time što glasa kao vlast. Danas građani očekuju mnogo više, ali vide da te njihove svađe traju samo dok se ne ugasi svetlo.
*Da je obrnuto, da ste na čelu opozicione stranke…
Predsednik Republike nema opoziciju, ja se ni sa kim ne takmičim, a stavljate me u poziciju “šta bi bilo” da sam opozicija ovoj vladi. Više nije situacija da opozicione stranke napadajući Vladu napadaju predsednika kao nekada, što je bilo normalno jer predsednik vodi Vladu. Ja ne vodim Vladu i to vide građani i kad god mi napišu da je to moja slabost; čak ni političari se ne usuđuju da Petru zamere što nije sveti Petar. To je narodni izraz, da ne pomislite da mislim da sam svetac.
Pripejd novinarstvo
*Zaslužuje li vaša porodica kritike kojima je zasipaju ili su kritike upućene vama?
Ne zaslužujem ni ja kritike, ali postoje ljudi koji organizuju to pripejd novinarstvo. Mene napadaju zato što sam predsednik, a jesu li našli nešto za osudu u pogledu vršenja dužnosti? Ne, došli su do cipela.
Moja supruga je prihvatila teret dužnosti supruge predsednika, koje nema ni u Ustavu ni u zakonima, mora da sarađuje sa prvim damama iz celog sveta. Kad neka prva dama želi da poseti Srbiju, pitam se hoćemo li mi Nikolići da joj organizujemo doček, hoće li kod nas u kući da spava, hoćemo li mi sve da platimo? Na kraju, ispade baš tako, ali nije bitno. Srbija nam je mnogo dala i odlučili smo da u ime Nikolića osnujemo fondaciju koja će se odužiti Srbiji. Sav novac Fondacije stiže na žiro-račun preko banke, da bi stigao put tog novca je preko Amerike, tamo se proverava da li je opran mafijaški novac ili je to novac koji legalno može da uđe u Srbiju, u Fondaciju. Svaki dinar koji je ušao mora da ima i gde je izašao. Fondacija je dala sedam miliona, a potrošila 50 hiljada evra i to nekome nije dosta, gde god je trebalo zvali su Dragicu Nikolić.
Radomir Nikolić je voljom odbornika Kragujevca postao gradonačelnik, zatekao 90 miliona evra duga, a budžet je 45 miliona, u javnim preduzećima šest meseci nisu primili platu, blokirani su im računi, imaju 2.000 zaposlenih viška, a neki nikada nisu videli firmu u kojoj rade. Da li je on za napadanje? Šta bi mu falilo da se u to uopšte nije mešao?
*Previše ste religiozni, često pominjete crkvu.
Ne znam zašto bi to bio problem?
*Ovo je sekularna država.
Nisam previše religiozan, da jesam bio bih u manastiru, ali poštujem crkvu kao izvor mnogih dobara u srpskoj glavi, češće se nego drugi srećem sa njegovom svetošću, češće se odazivam na pozive iz crkve i oni na naše kad obeležavamo jubileje. To je tačno, ali to je samo znak saradnje.
Dakle, da sam kojim slučajem opozicija, sigurno ne bih spoticao Vladu na pitanju KiM, tim pre što je sve ovo već dogovoreno, realizuju se dogovori postignuti pre 2012. Tek sada visoke političke ličnosti učestvuju u onome što se zove sudbina Srbije. Do sada je radio neki Borko, Mika, Laza, bez direktnog angažovanja onoga ko je odgovoran i po Ustavu. Tu ne bih pravio probleme, pokušao bih da pomognem da bude bolje ako već imam veza u inostranstvu, kao što ljudi imaju ako se sreću sa predstavnicima poslaničkih grupa u evropskom parlamentu, predstavnicima država u Savetu Evrope, ministrima. Tu svi treba da guramo vodu na istu vodenicu.
U borbi protiv korupcije i kriminala ne bih mogao da se branim kako narod kaže, kao Grk u ‘apsu, da zapomažem i kmečim kako tobože hapse moje partijske drugove. Mislim da naprednjaci greše što se toliko trude da pronađu ima li neko njihov ko se ogrešio o zakon da bi pokrili tu priču kako se proganjaju političari. Ne ganjaju se političari, ko će da vas odbrani ako imate dokaze da je država posrnula pod njim, otišla u kriminal, da se lično umešao u to na jedan ili drugi način?
Nama je Milošević hapsio dobrovoljce, a mi nismo rekli da treba da prestane odbrana srpskih zemalja. Onda su oni koji su nam dali puške počeli da ih pronalaze kod nas i rekli da rušimo vlast, ali nismo rekli da nećemo da podržimo borbu za RKS i RS.
Naravno, opozicija predlaže amandmane, ministri imaju sujetu pa ni svojim poslanicima ne daju da bolje vide. Mislim da česte izmene istih zakona znače da se ministri ne trude da čuju javnost, ništa više ne ide na javnu raspravu, pa ih je sramota da opozicija popravlja zakon. I tako se vrti 15 godina u Srbiji. To je stvar parlamenta, ja sa njima sarađujem tako što potpišem ili ne zakon koji donesu; kad rade po hitnom postupku, traže da se skrati rok od sedam dana. Sve ja to razumem, ali moram i ja da budem siguran da sam potpisao nešto za šta Ustavni sud neće reći da je neustavno. Čak i kad imam sedam dana, kad 20 zakona dođe na potpis ja nemam vremena do to utvrđujem. Ali, postoji ustavni sud da ga obori ako nije ustavan…
*Da li stvarno mislite da će Ustavni sud odlučiti da je neustavno nešto što potpisuje aktuelni predsednik?
Sve ono što obori Ustavni sud, neki je predsednik potpisao.
*Kad taj ovde sa vlasti.
E, to je stvar za Ustavni sud kojem po pravilu pripada puna nezavisnost, čak i u pogledu rokova; odlučuje kada i šta stavlja na dnevni red, a mi se svi povinujemo toj grani sudske vlasti. Ja ne komentarišem ni ono što radi osnovni sud, a kamoli Ustavni.
*U javnosti stalno postoji sumnja u dobre odnose između vas i premijera, iako demantujete sukobe i insistirate da sve zajedno radite.
Ja ne insistiram ni na čemu, ja radim, Aleksandar radi. Nigde još niste čuli da smo rekli jednu reč jedan protiv drugog, a ako bismo se toliko razlikovali moralo bi to da izađe za nas. Nije lako ni Aleksandru ni meni, Aleksandar Vučić je preuzeo svu odgovornost, nijedan ministar nije to preuzeo, ni predsednik Republike nama takvu odgovornost kao Aleksandar Vučić. Tako je želeo, a to je potpuno u skladu sa Ustavom, ali ne vidim da bilo ko potura leđa umesto njega. I pre ćete mene čuti da o njemu govorim dobro nego ministre, pa nikada niko ne kaže da su ministri u svađi sa Vučićem. To je veoma delikatan zadatak i kako će on to da izdrži ne znam, jer sa druge strane stiže kontranapad da je to diktatura. Niko ne kaže – mora zato što drugi neće, niko ne kaže – mora zato što su drugi nesposobni, zato što više brinu o sebi nego o budućnosti Vlade, zato što misle da ako padne jedan predsednik Vlade doći će drugi, a oni će i dalje da nastave da rade.
Zato sam ja insistirao da radim ono što ne moram, da svoju sudbinu vezujem za sudbinu Vlade. Mogao bih da kažem baš me briga, nisam ja ekonomske mere odredio, nisam bio u Briselu, nisam zadovoljan kako rade i stičem popularnost. A na kome, na svojoj deci. Dakle, ako ne valja Aleksandar Vučić, znači da ja ne valjam, i tako će da bude.
Ja nemam gde iz Srbije, ni Aleksandar Vučić nema gde, moraće da nas trpe ovakve kakvi smo, a od nas zavisi da li ćemo kao tandem biti uspešni. Ja nemam mnogo godina lepog života pred sobom, nemam ambicija da stvorim karijeru, imam ambicija da Vučić i oni koji ga slede stvore karijeru tako što će biti uspešni, a ne što će biti čir narodu ili neko ko se koristi tuđim uspesima i rezultatima. Prve izbore smo dobili zahvaljujući meni, druge su dobili sami, istina videlo se koliko ja podržavam tu vladu, ali izleteli su orlovi iz gnezda, umeju da lete. Ostavio sam ih i za mene i za njih u teškom trenutku, ali sve što sam govorio kao opozicionar morao sam da uradim kao čovek koji je pobedio na izborima. Ko bi mi posle verovao da nisam?
Iz ove zgrade nikada neće doći loša reč o Aleksandru Vučiću, izuzev kad sedimo zajedno i otvoreno razgovaramo o tome šta treba promeniti, pojačati, gde sam ja pogrešio, gde on. Grešimo, ali to nisu greške na kojima bismo pravili sukobe, nego greške koje otklanjamo da ne bi bilo sukoba.
*Vi ste sada kritikovali celu Vladu, sem premijera.
Nije tačno, možda je tako zvučalo, ali u osnovi kao da postoji sunce i hlad; predsednik Vlade je na suncu, a većina voli hlad. Biti ministar sad je postalo zanimanje, ako neko u različitim resorima može da bude ministar, postavlja se pitanje gde se to školuje za ministra?
*Više od dve godine mandata imate, a već je niz kandidata za predsedničke izbore.
Znate, bio je jedan speleolog Veljković, otišao je u Resavsku pećinu, zatvorio se tri meseca. Poveo je petla i kokoške. I kaže, petao je kukurikao svakog jutra iako nije bilo ni sata, ni svetla, sve je bilo zatvoreno. Imamo je biološki sat koji mu je govorio kad da kukuriče.
Sve ide u svoje vreme. Priče o predsedničkim izborima u vreme kada sam, bogu hvala, zdrav i ne mislim da odem pre vremena, priče su o ljudima kojima ništa nije dovoljno. Ako neko postane ministar prvi put u životu, pa posle godinu i nešto opet ministar, pa posle godinu poželi da bude predsednik, tu nešto nije u redu. Ja sam kao opozicija kritikovao predsednika koji je bio i predsednik stranke u koju nisam hteo da uđem. Protiv političkog morala i političke teorije je da predstavnici vladajuće koalicije o svom predsedniku govore kao da je već otišao i da ga treba menjati.
Ja nikada pojedinačno ministrima ne prigovaram, nikoga ne prozivam, iako se neki od njih drznu da komentarišu šta je predsednik rekao. Valjda su stalno na telefonu, pa kad ih novinari zovnu komentarišu „on je ovakav, on je onakav“. Mislim da smo to ispravili, morao sam da istupim u javnosti da im kažem i na sednici Vladi: „Nemojte to da radite, to nije vaš posao, brinite jesu li vaša ministarstva obavila svoje funkcije, nemojte da brinete šta radi predsednik. Niti ste me doveli, niti ćete da me oterate!“ I neću da odem pre vremena. Ako procenim da će građani glasati za mene, neko će me kandidovati.
Orden Vojsci
*Za šta ste odlikovali generala Dikovića i zašto sada, kada je u toku afera sa ratnim zločinima u jeku?
Nemojte da zaboravite da je već tri godine na udaru i da to nije nešto od pre mesec dana, pa sam sad odlučio da ga odlikujem. Ovo je moj stav prema Vojsci Srbije, prema onome što je Vojska uradila u vreme poplava i general Diković koji je lično odgovarao za sudbinu Šapca.
Ako je to podstrek generalu Dikoviću, neka bude. Uostalom, sutradan po napadu primio sam ga ovde pred televizijskim kamerama i to je bio znak da mu dajem podršku, ono je, zna to general, odlikovanje Vojsci čiji je on načelnik Generalštaba.
Odnosi sa drugima dobri
*Jeste li zadovoljni odnosima sa državama u okruženju?
Ja sam uradio sve što sam mogao, prvo sam razgovarao sa državama izvan bivše Jugoslavije: sa Italijom imamo izvanredne odnose, sa Austrijom takođe, sa Mađarskom čini mi se istorijski najbolje. Bugarski predsednik dolazi sledećeg meseca, sa Grčkom, pa i sa Kiprom, smo dobro. Sa Makedonijom postoji problem zbog crkve… U Crnoj Gori, znate i sami, imamo “problem” dobrih odnosa sa vlašću Crne Gore i dobrih odnosa sa Srbima u Crnoj Gori koji nisu zadovoljni vlašću tamo. Pokušavamo da nađemo neku meru, mislio sam da mogu da predložim rešenje, ali srpski političari u Crnoj Gori to nisu prihvatili i ja se više ne usuđujem da ponudim rešenje, valjda sami znaju šta je nabolje. Mi nikada nećemo pokvariti odnose sa Crnom Gorom, ali možemo da izgubimo dobar život Srba tamo.
BiH funkcioniše kako ona hoće, ne kako Srbija hoće; Srbija ima specijalne odnose sa Republikom Srpskom, ne ugrožava ni na koji način BiH, ali ne može da joj pomogne da postane država koju ljudi osećaju kao svoju. Šta će biti 20 godina posle Dejtona, videćemo, ali ja mislim ako država 20 godina nije mogla da živi, teško da će se naći neka pamet da sastavi dva entiteta i tri naroda u nešto što funkcioniše.
Sa Slovenijom imamo odlične odnose. Sve smo to mi od 2012. postigli, ja kao predsednik, pa predsednik Vade, vide ljudi da radimo isto, da mislimo isto.
Inauguracija predsednice Hrvatske
*Postoji li mogućnost da se predomislite i odete na inauguraciju predsednice Hrvatske?
Ne pokazujem ni snagu ni junaštvo što sada, evo, vama kažem da 15. februara neću biti u Zagrebu. Nemam dilemu da je 16. ili 14, ali 15. februar Dan državnosti Srbije: u 10.00 sati ujutru polažem venac na Grob neznanom junaku na Avali, u 11. otkrivamo bistu Sokolov pogled na Domu Vojske, potom delim odlikovanja zaslužnim građanima Srbije, pa imamo prijem povodom Dana državnosti. Svakako ne bih mogao da idem u Zagreb, ali razmislio bih da li idem ukoliko bi to bilo nekog drugog dana.
Ja zaista želim da imamo dobre odnose sa Hrvatskom, ne bih se osvrtao na packe, nepristojnosti, vulgarnosti, drskosti koje su stizale iz Hrvatske od različitih ljudi ili ostale bez osude državnog vrha; da se osvrćem trebalo bi da prestanem da razgovaram sa Hrvatima, ali nije to interes srpskog i hrvatskog naroda i to treba da shvati i novi predsednik Hrvatske.
Ja sam bio dobar domaćin predsedniku Josipoviću, ispunili smo sve njegove želje, očekujem da i ja dobijem poziv da posetim Hrvatsku kako bismo pokazali svojim građanima da među nama sve može da bude dobro. Ako nastavimo sa ratovima, a rat u Hrvatskoj se vodi i danas, teško možemo da se pomirimo. Kod nas je drugačije, Srbija se oslobodila ratova iako je primila mnogo prognanih, mnogo onih kojima je tamo neko izginuo.
Posao i Vlade i predsednika je da ne postoji više stereotip o Srbiji, da Srbiju gledaju kroz ono što radimo.
*Šta očekujete posle presude Međunarodnog suda pravde?
Sud je odlučio kako je odlučio. Što, bolje je odlučio za Kosovo? Hoće li ikada, ako su u sporu dve približno snažne države, stati na jednu stranu? Hoće li ikada mala država da se usudi da tuži veliku? Neće. Međunarodni sud pravde ima neke svoje principe, imaju lepe uniforme, svečanu salu, donose odluke kako hoće, iznad njih nema nikog više. Sud je odlučio da je isto braniti svoju zemlju ili proterati ljude, to nije genocid, iako tamo više ne živi ni srpsko kuče. Ali, kako je odlučio tako mora da se poštuje. Mi smo otvoreni za saradnju.
Minsk kao Dejton za Ukrajinu?
*Ukrajina je najteži evropski problem.
Očekujem da Minsk donese rešenje pošto ovako više ne ide. Kao moguće kristališe se rešenje koje predlaže Rusija da istočni deo ostane u Ukrajini sa suštinskom autonomijom. Ti ljudi očigledno neće moći da žive više zajedno, ali kome odgovara rat. Rusiji? Zašto bi joj odgovarao. Evropskoj uniji? Nikome ne odgovara rat, pred Rusijom i EU zajedno su toliki izazovi, i ekonomski i terorizam, ako ih bilo šta razjedini ni jedni ni drugi neće dobro proći. A mi mali ćemo proći najgore, nama treba mir među njima.
*Da li vas moguće rešenje podseća na Dejton?
Podseća me na Rezoluciju 1244, postoji opasnost da se to ne sprovede. Mi nismo imali garanta za KiM. Dejton nije sproveden, ali nije ni upropašćen, na Kosovu je rezolucija pogažena i oni kojima je data privremena vlast stvorili su takozvanu nezavisnost. Toga bi trebalo da se boje ljudi u istočnoj Ukrajini. Kod nas je problem bio što ruski bataljon nikada nije zauzeo svoju zonu u koju je raspoređen i prepušteni smo na milost i nemilost NATO-u.
Ne mešam se u statuse, znam samo da međunarodno priznata država treba da bude u granicama u kojima je priznata, na tome baštinim odbranu KiM i ne mogu da se povodim prema simpatijama. To rade veliki, imaju trostruke standarde.
