Izvor: Politika, 16.Feb.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Film o srpskim dečacima u Edinburgu
Srbi su lekarkama iz Škotske dozvolili da pokažu svoju hrabrost. Tako su dobile priliku koju im niko do tada nije dao – kaže Liuz Miler, autorka filma, koju je odlikovao predsednik Srbije
Povodom Dana državnosti, predsednik Srbije Tomislav Nikolić odlikovao je Luiz Miler, publicistu iz Edinburga, zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u javnim i kulturnim delatnostima.
Luiz Miler rođena je u Kanadi gde se i školovala. Magistrirala je političke nauke i pravo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a trenutno radi na dokumentarnim emisijama o englesko-srpskim odnosima za vreme Prvog svetskog rata. Autorka je dokumentarnog filma „Žene u savezničkim misijama u Srbiji”, koji je emitovan na Bi-bi-siju, a njena prva knjiga „Naš brat – život kapetana Flore Sends”, objavljena u izdanju Lagune, govori o epopeji prelaska srpskog naroda preko Albanije kroz prizmu učesnika i svedoka Flore Sends, jedine žene-vojnika sa Zapada u Prvom svetskom ratu, koja je služila sa prvom ženom vojnikom Milunkom Savić u čuvenom Gvozdenom puku srpske armije.
Gošća iz Britanije trenutno sakuplja materijal za snimanje filma o srpskim dečacima koji su, kao buduća inteligencija Srbije, poslati na školovanje u Veliku Britaniju. Četiri godine su učili u školi „Džordž Heriot” u Edinburgu, i tamo su otkrili novi sport. Počeli su da igraju ragbi, i 1918. godine odigrali su svoju prvu internacionalnu ragbi utakmicu.
Punih deset godina Luiz Miler i njen suprug Pol Njuton dolaze u Srbiju. U Kragujevcu posećuju grob doktorke Elizabet Ros, istaknutog člana britanske medicinske misije, koja je preminula od tifusa, zajedno sa Mejbl Dirmer i Lornom Feris. Poštu su odali i ove godine, u prisustvu gradskih čelnika, diplomata i ekipe „Politike”, na100. godišnjicu od smrti dr Elizabet Ros (1878-1915), koja je sahranjena u 37. godini , na svoj rođendan 14. februara, uz najviše državne počasti.
Luiz Miler podseća da su britanski dobrovoljci koji su došli u Srbiju tokom Prvog svetskog rata naišli na zemlju koja je bila zahvaćena epidemijom tifusa i vojno razrušena.
– Oni su po srpskim bolnicama negovali iznurena tela vojnika, zajedno sa njima prešli preko Albanije, hranili ih i oblačili na Krfu, brinuli o njihovim majkama, sestrama i braći, i ostajali sa njima posle rata da obnove zemlju. Svi su, bez izuzetka, bili dirnuti ljubaznošću i gostoprimstvom koje su im ovi napaćeni ljudi pružali tokom turobnih godina Velikog rata – podseća Lujz Miler.
– Ove prijateljske veze zadržale su se do današnjih dana, ponajviše zahvaljujući ogromnim naporima srpskog naroda koji čini sve da oda poštu i priznanje ovim izuzetnim ženama, prevazilazeći, na taj način, i veze naših vlada. Oni koji slede put tih dobrovoljaca odmah su prepoznali da je kulturno nasleđe Srba ostalo netaknuto i živi u istom duhu humanosti i gostoprimstva koje je bilo pruženo i njihovim precima pre 100 godina – dodaje naša sagovornica.
Mnoge žene koje su došle u Srbiju 1914. godine, kao članice Bolnice škotskih sestara, prvi put su otišle od svoje kuće. Napustile su topli dom da bi došle da leče ranjene i bolesne. Njihov vođa bila je sifražetkinja dr Elsi Inglis, među prvim diplomiranim studentkinjama medicine u Edinburgu.
Po izbijanju rata, Elsi Inglis ponudila je Ministarstvu odbrane Britanije da na front pošalje jedinicu sastavljenu od žena – hirurga, bolničarki, medicinskih sestara i vozača, a nakon što su je odbili, obratila se i stranim ambasadama koje su prihvatile pomoć.
Ženama u ovim misijama, napominje Luiz Miler, mnogo je značilo što su ih srpski vojnici smatrali ravopravnima sebi. Osećale su da su korisne. Srbi su im dopustili da rade i muške poslove, a za ta prava, i uopšte pravo glasa, morale su da se bore u svojoj zemlji. Učestvovanjem u ratu, na frontu, pomerale su granice do tada prihvatljive uloge žene u društvu, a to pravo dala im je upravo srpska vlada na brdovitom Balkanu. Time su bile preteča emancipacije i osvajanja ženskih sloboda, onoga što su im najnaprednije zemlje u to vreme uskraćivale.
– Srbi su im dozvolili da budu hrabre onoliko koliko su želele.Tretirali su ih isto kao i muškarce. Dobile su priliku koju im niko do tada nije dao – kaže Liuz Miler, napominjući da je pročitala hiljada stranica o ovoj temi, ali da nigde nije naišla da su lekarke i sestre rekle jednu lošu reč o srpskoj vojsci.
----------------------------------
Srpska zastava na Beloj kući
Na svečanoj akademiji u Vukovoj zadužbini, priređenoj u njenu čast, Luiz Miler je uručena plaketa za doprinos promociji srpskih kulturnih vrednosti u svetu. Svečanosti su prisustvovali srpski zvaničnici i diplomatski kor, kao i dr Ivana Lučić, praunuka vojvode Stepe Stepanovića, i dr Slobodanka Grković, unuka Milunke Savić.
Gošća Beograda na poklon je dobila knjigu „Stogodišnjak- kultura sećanja 1914-2014”, uređivačkog odbora dr Ljiljane Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova, akademika Ljubodraga Dimića, prof. Ilije Kajteza, prof. Mirjane Zorić, i prof. Suzane Polić, gde su sakupljene poruke mira iz ostalih zemalja učesnica, kao doprinos očuvanju istine, nasuprot aktuelnom revizionizmu koji nam se nameće.
U ovoj knjizi se podseća da je profesor Lafan sa univerziteta u Kembridžu još 1917. napisao knjigu „Srbi- čuvari kapije”. Tu je saopštenje koje je Vudro Vilson, predsednik SAD, napisao 1918. povodom saosećanja sa srpskim narodom, kada je naredio da se na Beloj kući zaviori srpska zastava. Ovde je i podsećanje da su Kanađani, planinu u blizini provincije Alberte 1918. godine nazvali Putnik, odajući počast vojvodi Radomiru Putniku, kao i pomen brojnih članova savezničkih medicinskih misija iz SAD, Kanade, Australije, Rusije, Francuske, Švajcarske, Holandije, Danske i Grčke, koje su boravile u Srbiji.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 17.02.2015.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
