Izvor: Politika, 07.Maj.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domaćin iz Bajčetine
Osvrtom na karijeru Tomislava Nikolića zapažamo da ga krasi ogromno strpljenje. Bio je narodni poslanik dvadeset godina ( od 1992. do 2012), u opoziciji dvanaest godina i strpljivo čekao da dođe na vlast. Izborom za predsednika Republike dostigao je vrhunac u svojoj političkoj karijeri
Navršava se godinu dana od izbora i vreme je da se osvrnemo na vladavinu predsednika Tomislava Nikolića koji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prema Ustavu, predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu. Nismo mu zaboravili džakove sa glasačkim listićima i nije ispunio obećanje da će se utvrditi istina oko „izborne krađe”. Svakako je pohvalno što je podneo ostavku na mesto predsednika stranke, iako je zadržao uticaj u njoj. Za predsednika Izvršnog odbora SNS-a izabran je njegov sin a za predsednika stranke „politički sin”. Na početku mandata, izmenom zakona, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost više nije šef Kabineta predsednika Republike, već „sekretara Saveta imenuje i razrešava predsednik Republike”. Na to mesto predsednik Nikolić je imenovao Aleksandra Vučića. Prva poseta nakon izbora bila je Rusiji, gde je, još uvek kao predsednik stranke, učestvovao na kongresu Jedinstvene Rusije, ali je prva poseta nakon inauguracije bila Briselu. Na ovaj način, Nikolić je imao dve „prve” posete. To je u skladu s njegovim konceptom „kuće s dvoja vrata”. Početak mandata obeležen je nizom gafova. Izjavio je da je Vukovar srpski grad. Izjednačio je Srbe i Crnogorce. Najavio je priznavanje Južne Osetije i Abhazije. U Rusiji je izjavio da Srbija neće u NATO. Rekao je Putinu da bi samo on mogao da ga pobedi u Srbiji, a pominje se i da mu je odneo svoju rakiju iz Bajčetine. Zbog izjave o Makedoniji, protestovalo je Ministarstvo spoljnih poslova Grčke. Protokom vremena gafova je bilo sve manje. Povremeno izleti po koji biser, kao što je prilikom odlaska na ustoličenje novoizabranog pape izjavio da ide na „beatifikaciju”, a papu Franju zove papa Francisko!
Jedna od osobenosti Nikolićevog predsednikovanja je prilično intenzivna dodela odlikovanja. Naime, za devet meseci Nikolić je podelio 246 odlikovanja: 48 ordena i 198 medalja. Najviše ordenja otišlo je na istok, i to pre svega liderima zemalja bivšeg SSSR-a. Između ostalih, ordene su dobili: Putin, Lukašenko, Alijev, Nazarbajev, Atambajev, ali i Hugo Čaves. Poređenja radi, Tadić je za osam godina dodelio ukupno 368 odlikovanja.
U izbornoj kampanji kritikovao je dotadašnje pregovore o Kosovu i obećavao da će ih, ako bude izabran, voditi on sam, a ne tamo „neki činovnik”. Nakon izbora pregovore je uglavnom posmatrao sa strane. Jednom je tim povodom išao u Brisel s Dačićem i Vučićem. Na pregovore je uglavnom slao svog savetnika Đurića, iako mu je najuticajniji saradnik Oliver Antić. Napravio je iskorak susretom s predsednicom Kosova Atifetom Jahjagom, kojoj pre toga, navodno, ni ime nije znao. Poslednja Rezolucija o Kosovu pripremljena je u njegovom kabinetu. Aminovao je sporazumu o Kosovu između Beograda i Prištine, iako je nekoliko dana pre toga izjavio da je, ako ne bude ono što državni vrh može da dopusti, moguće i da će građani birati novog predsednika. U Crnoj Gori ima bolje odnose s vlašću nego s opozicijom, a u Republici Srpskoj obrnuto.
Na desetogodišnjicu ubistva Đinđića bio je u poseti Belorusiji s Karićem. Stiče se utisak da je izneverio one koji su mu pomogli: Šešelja, koji ga je politički stvorio, Tadića, koji mu je olakšao osnivanje stranke, Miškovića, koji ga je verovatno finansirao, i Koštunicu, koji ga je podržao u drugom krugu izbora. Nije isključeno da će i sam ostati izneveren. Vučić mu polako ali sigurno preuzima stranku koju je Nikolić osnovao i doveo je na vlast. Napušta ga Vlada, iako je on najzaslužniji za njeno formiranje. To se najbolje videlo prilikom usvajanja rezolucije o Kosovu, kada je Vlada bitno izmenila njegov predlog. Takođe, prilikom posete hrvatskog premijera Milanovića, kada je Nikolić oštro protestovao, uz obrazloženje da je bio red da se najpre on sretne s predsednikom Hrvatske. To što je mesto premijera poverio Dačiću, nije sprečilo Vučića da bude najmoćniji u Vladi.
Na debati u Generalnoj skupštini UN, gde je bio jedini predsednik u sali, uporedio je Haški tribunal s inkvizicijom. U odnosu na početak mandata, sada „kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici”, odnosno, „izvinjava se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac”. Čini sve ono za šta je optuživao svog prethodnika, ali s manje stila. Neukusno se saginje kada prima orden od predsednika Kipra i neprimereno gleda u pod kada razgovara s Putinom.
Ipak se postepeno oslobađa imidža koji vuče iz vremena kada je bio sa Šešeljem, ali se još nije odrekao titule četničkog vojvode. Osvrtom na njegovu karijeru, zapažamo da ga krasi ogromno strpljenje. Bio je narodni poslanik dvadeset godina (od 1992. do 2012), u opoziciji dvanaest godina i strpljivo čekao da dođe na vlast. Izborom za predsednika Republike dostigao je vrhunac u svojoj političkoj karijeri. Njegov mandat potvrđuje da je teško postati predsednik bez stranke, ali je još teže vladati bez nje. Ipak, ovog srpskog domaćina iz Bajčetine ne treba potceniti ni sa šajkačom ni bez nje.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 07.05.2013.
.jpg)
