Izvor: Politika, 12.Jul.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anatomija jedne kičme
U Srbiji se ostavka razume kao neka vrsta simboličnog umiranja, odlazak na marginu i anonimnost koja najbrže ubija svakoga ko nekada beše na vrhu
Ako bi Šijan kojim slučajem krenuo da pravi rimejk legendarnog filma „Ko to tamo peva“, imao bi silne muke da nabavi glumce. Mnogi su otišli tamo gde prestaje život, a počinje mit. Na primer Bata, na primer Paja.
A ipak, postoji lik za kultnu repliku. U autobusu firme „Krstić”, koji ne ide nigde ali negde postoji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo bi važno mesto za glumca Tomicu Milosavljevića, a našao bi se već neko da kaže: „Ovaj čovek je neuništiv!“
Ta dijaloška misao, izvučena iz konteksta znači sasvim malo, ili skoro ništa. Pesnik lepo reče, čovek nije drugo do „dva grama duše“. Negde manje, ponegde više, ali tu je negde. Ako se ta nedodirljiva tvar uopšte može meriti.
E, sad, protiv ministra Tomice lično nemam ništa. Čak sa velikom pažnjom, bez glagola, saslušam svako njegovo nelogično obrazloženje. Čovek zaista deluje ubedljivo: njegov je ton smirujući a vokabular prilagođen potrebama struke. Dakle, što manji broj potencijalnih nesrećnika koji su bolesni ili će se razboleti razume ministra, utoliko bolje po sve nas.
Jedan specijalista reče kako je srpsko zdravstvo rascepljeno na politiku i na struku. „Tamo gde se politika umeša u terapiju, nema lečenja!“
Normalno je da se ministar bavi politikom, kao veštinom nemogućeg u Srbiji. Čak i ako je lekar koji je primoran da postavlja „rascepljene“ dijagnoze, u svemu što radi. U politici etika je proizvod kompromisa i interesa, u zdravstvu politika je sredstvo nove varijante agitpropa. U tom protivrečnom sukobu moralnih načela i partijskih principa, ministar se zaista snalazi kao krupna riba u svakoj mutnoj vodi.
Problem je samo što je u takvom ambijentu zdravlje naroda, ako takva ideja postoji u realnoj politici, na dalekoj margini, i čovek koji je u ovom tekstu neuništiv, bavi se tom temom isključivo po partitokratskoj direktivi.
Bar u četiri dramatične okolnosti javnost je tražila da ministar ode. Ili, ako mu se ostaje, da bar ponudi ostavku (stavi svoj mandat na raspolaganje) kao moralni čin. Više nego što je to pristojno zalagao se za masovnu vakcinaciju protiv pandemije koja nije postojala. Šta je iza scene, ko je sve i za čije babe zdravlje paničio i vraćao nas u vremena velikih boginja, zabranjivao skupove, zatvarao škole i preporučivao da se ne ljubimo, ako se takvi kontakti među Srbima uopšte mogu izbeći? To se neće saznati.
Tražili su da ode kad su učestale smrti u privatnim klinikama. Tada ne zbog ignorisanja etike, već zbog sumnjivih referenci koje su imale neke klinike i neki lekari, skloni da režu bez licence i sterilnih instrumenata.
Nemojte sumnjati da ministar nije bio siguran u skalpele svojih uvaženih kolega, kad je zbog kičme otišao u Nemačku. Želeo je drugo mišljenje, ignorišući činjenicu da siromašna i bolesna Srbija nema mogućnosti čak ni za prvo. Da se razumemo, iznad svega poštujem sveti lekarski poziv, i znam da većina radi svoj posao najbolje što ume. Ovo i nije ocena kolektivnog umeća srpske medicine, nego samo inventar razloga za strah pred zdravstvenom politikom.
Tražilo se da Tomica ode, jer nije verovao sistemu koji vodi, ali on je energično rekao: „Ne pada mi na pamet da podnosim ostavku. Vraćam se na svoje radno mesto, da nastavim gde sam započeo!“
Gde je započeo?
Pre desetak dana policija je (valjda) razbila onkološku mafiju, koja se, kako je davno rekao Zoran Stanković, samo grana iz farmakomafijaške hidre. Ponovo smo imali savršeno besmisleno opravdanje ministrovo, od koga neizbežno izlazi bar koprivnjača. Neke opozicione stranke su (uzaludno) zatražile da ministar Tomica konačno ode. Ali hoćeš!
Prvo je on to odbio sa ciničnom nadmoći, svestan da se ona replika iz Šijanovog dela odnosi taman na njega. A zatim dolazi do predstave o tome da, uprkos najtežim optužbama protiv direktora i njegove klike „za zločinačko udruživanje“, stoji idilična slika iz ustanove koja leči najteže bolesnike: sve je normalno, nema veze hapšenje, radi se na vrhunskom nivou. Nije bilo povećanja doza citostatika, pacijenti su srećni... Verujem tim profesionalcima. U njih se nije ni sumnjalo. Zašto ih je onda ministar upotrebio?
Bojim se da policija na kraju ne ispadne grbava, i da svi oni sefovi, stanovi, milioni evra, orgije i arogancija ne odu u maglu i neku letnju oluju. Moguće je da se otkrije novi skandal koji će svojom debelom senkom sakriti sve što mu je prethodilo, kao što je prečesto bilo.
U Srbiji se ostavka razume kao neka vrsta simboličnog umiranja, odlazak na marginu i anonimnost koja najbrže ubija svakoga ko nekada beše na vrhu. Ministar zdravlja nas nije udostojio ostavke, bar sada kada je zdrav čovek i može da se vrati struci. Njegova kičma je u redu, i on se drži pravo. Danke Deutschland!
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 12/07/2010
