Izvor: Politika, 28.Apr.2012, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Profit nije greh za banke

Kada NIS, „Telekom” ili EPS zabeleže dobar poslovni rezultat, svi se obraduju, a banke, koje trguju novcem i koje su po prirodi svog posla profitne kuće, treba da se stide što prave zaradu za 29.000 zaposlenih i njihovih porodica, kaže prvi čovek naših poslovnih banaka Veroljub Dugalić

Kada je pre nekoliko dana „Politika” objavila da je celokupan bankarski sistem Srbije 2011. napravio svega 12 miliona evra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profita više od ukupnih gubitaka, mnogi naši čitaoci javljali su nam se i pitali – da nije neka greška, jer je samo godinu dana ranije poslovni rezultat istih tih banaka bio u plusu za svih 240 miliona evra.

Šta se dogodilo? Da nije i naše banke zahvatio neki teški finansijski „virus”? Zato je „Politika” pitala generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije prof. dr Veroljuba Dugalića – šta se zapravo događa u našem bankarstvu.

Otkuda tako skroman profit i visoki gubitak?

„Zdravlje” našeg bankarskog sistema, koji čini 33 domaće banke, od kojih je 22 u većinskom stranom, a ostatak u našem ili mešovitom vlasništvu, mnogo je bolje nego što to lanjski poslovni rezultati kazuju. I bez imalo lažne skromnosti – to je najuređeniji deo srpskog ekonomskog sistema. Ova moja izjava nekima se neće dopasti, ali svima onima koji pamte kroz šta je naše bankarstvo prošlo pre deset do 20 godina, znaće o čemu govorim. Država Srbija jedna je od retkih koja ne mora da „gura” žive pare u oporavak ili jačanje svojih banaka koje su izgubile kapital u rđavim poslovima.

Čime naše banke raspolažu?

Želim najpre da kažem da su banke koje trenutno rade u Srbiji sve domaće institucije. Dakle, dve trećine imaju većinski strani kapital, ali one su naše banke, jer rade i posluju po našim pravilima. „Strane” i „naše” zajedno imaju nešto više od pet milijardi evra kapitala.

Našeg – stranog?

Tri četvrtine je stranog porekla.

Malo ili mnogo?

Za naše prilike ogroman potencijal. Mi sa onim bankama koje smo imali nikada ne bismo stekli tolike pare.

Ali, rezultat je tanak.

Jeste. Neočekivano. Banke su, ukupno, napravile 12 miliona evra profita pre oporezivanja. Profitna stopa od jedva 0,2 odsto. Pretprošle godine ta stopa je bila 5,1 procenat pre oporezivanja ili četiri odsto posle davanja dela državi, a čist profit bio je oko 240 miliona evra.

Šta je toliko „svuklo” ukupan rezultat?

Od ukupnog broja čak 12 banaka je iskazalo gubitak od 377 miliona evra. Dobit je bila 389 miliona evra. Razlika je tolika kolika je. Minorna.

Čime objašnjavate ovakav relativno rđav rezultat?

Tome su najpre kumovali gubici u Agrobanci i Razvojnoj banci Vojvodine. Tu su, potom, i visoke rezervacije za loše zajmove. Ukupno 19 odsto kredita je gotovo nenaplativo. U privredi je bezmalo svaki četvrti zajam u docnji duže od 90 dana. Po pravilima NBS rizičan kredit mora da se pokrije velikim rezervacijama. Na svaki dinar takvih spornih, teško naplativih zajmova na stranu je stavljen 1,21 dinar. Ogromne pare. I sve to jeste teret kapitala ili tekućih prihoda čime se kruni ukupan rezultat bankarskog sistema.

Da li banke treba da se stide ovog rezultata ili da se „ponose” time što su sve bliže, po rezultatima, pretežnom delu privrede, pa i građana, koji su u velikim finansijskim teškoćama i gubicima?

Ispada da banke treba da se stide što prave profit. A ako zapadnu u „minus” – to je dobro. Ne znam za koga. Samo dve velike domaće kompanije, NIS i „Telekom”, napravile su veći profit od svih banaka. Na taj spisak je lane stigao i EPS. Svaka čast, ali zaposleni u bankama treba da se stide, što trgujući novcem, prave zaradu i izdržavaju nepunih 29.000 zaposlenih i njihovih porodica. Ne razumem baš najbolje zašto je to tako. Verovatno i zato što ljudi ne vole da oni koji im zajme pare pod interes na tome i zarađuju. Zaboravlja se istina da banke „prodaju” tuđe, a ne svoje pare. Domaće banke obrću sedam milijardi evra nove devizne štednje. I to je deo njihovog kapitala. Šta bi se dogodilo da ne mogu štedišama, poveriocima da plate cenu za svaki položeni evro? Pa imali smo to. Niko to više ne želi pa ni oni kojima nije milo što banke rade s profitom, makar i minimalnim.

Od čega žive naše banke, ako nije tajna?

U najvećoj meri od razlike između aktivne i pasivne kamatne stope, ali i usluga koje pružaju svojim klijentima, pre svega od provizija.

Kolika je ta marža, ako nije tajna?

Prosečna aktivna ponderisana kamatna stopa 2011. bila je 10,51, a pasivna, ona koje banke plaćaju svojim deponentima, 4,22 odsto. Razlika, marža, bila je 6,29 procenata. Pri inflaciji od sedam procenata – to je realni gubitak.

Ko izmiruje gubitak „naših” banaka?

Uvek vlasnik – akcionari. Bankama kojima su vlasnici strani akcionari – samo stranci.

A šta je s našim bankama gde je država većinski vlasnik?

Isto. Tamo gde je država većinski ili pretežan vlasnik ona pokriva gubitke po istom principu po kojem to radi i za svoja, državna, preduzeća. Na teret budžeta, odnosno poreskih prihoda.

A što bismo mi, obični građani, preko poreza plaćali gubitke banaka u kojima država nije bila dobar domaćin?

To pitanje stoji, ali pravila su takva. Država je morala preko svojih ljudi u upravama tih banaka da obezbedi racionalno poslovanje, ali neki gubici nisu plod lošeg rada ili rđavih menadžera. To u krajnjoj liniji nije neka uteha za većinu građana, ali vlasništvo je vlasništvo, a država će, kada te banke oporavi i postavi na zdrave noge, doći do svojih para, a time posredno i mi kao građani.

Je li bankama teško da prodaju novac?

Sve teže. Naše banke su superlikvidne. Imaju para i više nego što im je to zakonskim minimumom predviđeno. Koeficijent likvidnosti im je od 1,2 do 1,5. Dakle, imaju para, kako bi se to običnim jezikom reklo, mnogo više nego što im je nužno.

Pa šta je onda problem?

Stanje u privredi. Ne bih da ređam sve slabosti zbog kojih naša privreda nije, niti može biti pouzdan partner bankama. Iza kojih to projekata banke mogu da stanu, a da budu sigurne da će im novac biti plaćen i na vreme vraćen? Nama je industrijska proizvodnja ovog časa manja nego 1995. u jeku sankcija. Koji izvoz treba podržati? Žitarica? To su realni problemi ove ekonomije, države pre svega, i banke ih ne mogu rešiti, niti je to njihov posao. Ako svaki četvrti kredit preduzeća ne mogu da vrate na vreme, pa čak ni kamatu da plate – o kakvom partnerstvu možemo da razgovaramo? Da li su za to banke krive? Pa – nisu.

Mnogi vide rešenje, šansu u nekakvoj razvojnoj banci koja bi, po njima, trebalo da ponudi mnogo jevtiniji novac i na duže staze. Kako gledate na tu ideju?

Blago nama s njima i kuku nama s njom. Po meni je i sam naziv razvojna banka sporan jer, prema definiciji iz Zakona o bankama, banka je akcionarsko društvo koja radi na teritoriji Srbije uz saglasnost NBS i obavlja depozitne i kreditne poslove. Ta nova, razvojna institucija neće obavljati te poslove, a neće imati ni saglasnost Narodne banke. Dakle, ne ispunjava nijedan uslov da bude banka. Drugo, privrednici očekuju da od te institucije dobijaju kredite uz nisku kamatnu stopu od tri, četiri ili pet procenata godišnje. Kada državni Fond za razvoj odobrava kredite uz uobičajeni grejs period od godinu, ponekad i dve, uz kamate između jedan i dva procenta, pa ih čak i pod tim uslovima mnogi nisu vraćali, šta očekivati za banku.

Odakle sredstva, pogotovo – jevtina?

Ne znam. Pošlo se, koliko čujem, jer nas niko ništa o tome nije pitao, od toga da će početni kapital biti 400 miliona evra. U Privrednoj komori Srbije smatraju da u takav aranžman ne bi trebalo ulaziti bez milijarde evra. I jedna i druga suma potpuno su nerealne iz jednog sasvim jednostavnog razloga – u ovom momentu preduzeća koriste više od 18 milijardi evra kredita, a na tu sumu treba dodati i bar deset milijardi prekograničnih zajmova. Dakle, više od 28 milijardi evra je ukupna kreditna zaduženost pravnih lica u ovom trenutku, a nama će, navodno, završiti posao razvojna banka sa 400 miliona evra.

Slobodan Kostić

objavljeno: 29.04.2012
Pogledaj vesti o: Telekom Srbija

Nastavak na Politika...

B92: Dugalić: Zar je profit banaka greh?