Izvor: TvojPortal.com, 15.Maj.2011, 11:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dođavola, azilanti na kapijama EU
/dnevnik.rs/ Neke članice Evropske unije zalažu se za vraćanje pasoške kontrole na unutrašnjim šengenskim granicama, dok Danska najavljuje povratak policijskih stanica i patrola zbog masovnog priliva izbeglica iz Severne Afrike.
Na sastanku Saveta ministara unutrašnjih poslova ove nedelje, lomila su se koplja u pogledu rešavanja problema s imigrantima. Kao rezultat izorile su se ideje koje dovode u pitanje sloboda putovanja za nekih 650 miliona ljudi koliko godišnje >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << pređe granice šengenske zone.
Čini se da je nemački otpor povratku na raniji sistem jak i da će nove regulative ipak morati da budu u skladu sa šengenskim sporazumom kao temeljnim, pa je kao kompromisno rešenje razmatran plan koji bi članicama EU omogućio da privremeno uspostave kontrolu unutrašnjih granica u slučaju velikog priliva migranata. Konačnu odluku o ovom pitanju doneće šefovi država i vlada EU na samitu 24. juna. A kakva će ta odluka biti možda najavljuje Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, upozorenjem da se „slobodno kretanje nalazi u temeljima Evrope i ako se ono ukloni narušava se cela struktura EU: opcija kontrole granica može biti samo poslednja mera u slučaju izuzetnih situacija”
Iako Švedska svake godine prihvata 25.000 izbeglica, nikome do sada nije palo na pamet zbog toga dovodi Šenegen u pitanje. Ali, nakon što je od početka godine više od 25.000 migranata ilegalno ušlo u EU (preko Italije i Malte), Sarkozi i Berluskoni su zatražili da se vrate granične kontrole i mehanizam koji može da suspenduje prava evropskih građana se pokrenuo. Danijel Kon - Bendit, poslanik iz redova francuskih Zelenih u Evropskom parlamentu, upozorio je da bi provera ljudi na unutrašnjim granicama bila zapravo „facijalne prirode: oni preplanuli, različiti, bili bi proveravani“. No, dok je on pledirao na solidarnost, oni koji žele kontrolu vlastitih granica ne osećaju se nelagodno ni kada ih krste kao ksenofobe, ekstremiste, populiste, jer i populisti su sada – demokrate.
Jednom rečju, evropski političari danas „čitaju s usana naroda“ koji je, kako su pokazali poslednji izbori diljem Starog kontinenta, i sam oštro skrenuo udesno. Najsvežiji primer takvog raspoloženja je neonacističko divljanje gomile posle ubistva u Atini pre neki dan. Masa je napala imigrante – njih nekoliko stotina na nekoliko desetina stranaca – uzvikujući „stranci napolje“. Policija u Patisiji je suzavcem jedva odbila napade na kuću u kojoj žive stranci - skvoteri (skitnice koji zaposedaju napuštene objekte), i sve joj je teže da štiti pojedine delove grada.
Situacija sa strancima sve više dospeva u neku vrstu fluidnog agregatnog stanja koje se odlikuje odustajanjem od stvaranja perspektive i volje za oblikovanjem zajedničke budućnosti, u korist privremenog gašenja požara i jačanja nacionalno-egoističkih unutrašnje-političkih populizama.
Naravno, ima i šta da se „brani“ od „napadača“: više od šest decenija u Evropi nije bilo velikih ratova, od čega su profitirale sve nacije koje uživaju u manje više zavidnom blagostanju u poređenju s drugima, evropski evro je stabilniji i bolje podnosi krizu od dolara, juana ili funte sterlinga. Da li je to moglo bez strane radne snage? Rasprava u Evropi, međutim, pokazala je svu zbrku u glavama: dok se jedni zalažu za hitnu akciju u spasavanju ljudi koji beže od diktatorskih režima u arapskim zemljama, drugi su za to da se zaustavi talas izbeglica iz te iste zone građanskih ratova. Italijanski premijer poslao je čak i mornaricu da spreči pristup ostrvu imigranata Siciliji, a pre desetak dana, navodno, italijanski ratni brod nije pritekao u pomoć u Sredozemlju trajektu s izbeglicama kome su otkazali motori – dva dana posle toga je ostao samo „splav meduza“ prepun leševa. Francuski premijer Fransoa Fijon je, pak, poslao dva aviona medicinske pomoći Bengaziju, gradu u Libiji, kako bi potencijalni imigranti ostali na licu mesta. Poznati sociolog Zigmund Bauman, nedavno je rekao da ga ne bi začudilo ako bi se uskoro u Evropi primenio predlog jednog republikanca iz Ajove, u sklopu njegove kampanje za izbor u američki Kongres: da se svim imigrantima ugrade mikročipovi.
Već dve decenije, zapravo, zemlje Šengena daju subvencije za otkrivanje potencijalnih imigranata pre no što se ovi pojave na njihovim granicama, u njihovim matičnim ili susednim zemljama. U to ime nuđeni su bilateralni sporazumi i diktatorskim i korumpiranim režimima, koji su uz bande švercera, profitirali od bede progonjenih azilanata. Uobičajena strogost evropskih imigracionih i azilantskih zakona u međuvremenu je postala još veća, a otpor prema potencijalnim tražiocima azila jači. Ipak, to sve nije sprečilo da se stalno širi i povećava „pojas mešovitog stanovništva“ u procesu nezaustavljive globalizacije.
Romi su posebno ranjiva meta, jer kao nomadi koji lutaju nisu vezani za starosedelačko stanovništvo. Oni su „trajni stranci“ svugde, simbol „poremećaja“, tipični i utelovljeni stranci. Dežurni krivci dok ne dokažu suprotno – vidljivi su svugde gde se skrase makar na kratko, a vrlo retko zastupljeni u nacionalnim i lokalnim strukturama. Izloženi nacionalističkim glavnim strujama oni nemaju puno vajde od slabašnih socijaldemokrata „trećeg puta“ koji se pokazao kao bezidejni skup samoživih i egocentričnih pojedinaca – takmičara za poslove i unapređenja, a s malo svesti o zajedničkoj sudbini i solidarnoj akciji.
Antropolog Etjen Balibar još 2001. je pisao u svojoj veoma polemičkoj knjizi „Mi, građani Evrope?“ o kontinuitetu represivne politike prema strancima. Ta politika je danas diljem Evrope postala nezavisna od smenjivanja na vlasti levice ili desnice: nad republikanskom državom nadvija se pretnja – zvone dušebrižnici na uzbunu – koja dopire od ekonomskih sila globalizacije, „kriminalnih“ imigrantskih mreža, verskih ili kulturnih manjinskih zajednica, te i od kosmopolitskih intelektualaca i nevladinih organizacija „zavedenih“ od strane „postnacionalne“ ideologije. Nije zgoreg podsetiti na to da su 1989. u francuskom Kreju, lansirani su predlozi da se devojčice s islamskim maramama isključuju iz škole. Od tog doba, ukazuje Balibar, jača institucionalni rasizam administrativnih službi – od policijskih kontrola ljudi zbog njihovog izgleda, pa do koncentraciono-logorskih modela zadržavanja azilanata „iza žice“ ili proterivanja ilegalaca sa državne teritorije.
Dnevnoplitički rezon je „da se nešto preduzme“ kako bi se građani s državljanstvom ubedili da njihova prava nisu ništavna kada vide da su prava stranaca još manja. Ujedno, žigosani stranac navodi se da svoje prisustvo na nekoj nacionalnoj teritoriji smatra pukom koncesijom koju je moguće u svakom trenutku opozvati. Ionako lišeni osnovnih socijalnih prava (osiguranja od nezaposlenosti, socijalnog osiguranja, dečijeg dodatka, socijalnog stanovanja) uvek mogu da budu proterani u zavisnosti od praga tolerancije ili „prijemnih kapaciteta“ dotične zemlje.
Baš je Francuska ta u kojoj je radna imigracija bila najstarija i najmasovnija u Evropi. Još od sredine 19. veka, odvijalo se kolonijalno regrutovanje radne snage u Africi, pogotovo u Magrebu, a mediteranski rubovi Evrope su uvek bili pod manje više snažnim pritiskom migranata. Zbog toga lepa mediteranska mesta za život, poput Italije, Francuske ili Španije, odavno slove kao ksenofobična. Od 70-tih godina prošlog veka, Turci u Nemačkoj, Indijci u Velikoj Britaniji, Alžirci ili Kinezi u Francuskoj, Marokanci u Španiji... čine nešto što analitičari nazivaju „novom evropskom nacijom“ – nekih 15 miliona ljudi već više generacija naseljava tlo različitih evropskih država. Nacija stranaca je u službi Evropljana u punom smislu te reči, a protiv nje se razvijaju razni oblici rasizama, fenomen je koji se pokazao u mnogim istraživanjima.
Sredinom osamdesetih strah od imigranata su počeli da eksploatišu austrijska Partija slobode Jerga Hajdera i francuski Nacionalni front Žan Mari Lepena, da bi usledio uzlet novih partija koje su sprovele mere diskriminacije i praktično preuzele isti ugao gledanja. To i danas blokira evropsku demokratsku političku konstrukciju iz koje se stranci neprestano isključuju kao nosioci političkih prava. I tako u nekoj vrsti mekanog aparthejda, Evropa stalno gubi kredibilitet na području ljudskih prava, upozorio je i Tomas Hamarberg, poverenik za ljudska prava u Savetu Evrope.
Zlokobni osvajač, alijen, infiltrirao se u „naše redove“, i nije zgoreg pustiti i malo otrovnog plina neorasizma koji se oseća po povratku oštre retorike prema strancima. Samo što se umesto biološkog stereotipa skovanog u doba ropstva i kolonizacije, prešlo na suptilnije figure. Danas se traga za „malim kulturnim razlikama“ koje pod udarom krize podjednako osiromašenih domaćih slojeva – mogu da pruže dovoljno materijala za metu koju treba gađati.
Relja Knežević
Koga se plašiti?
Šta deca treba da znaju o strancima pobrinule su se i neke stranice na internetu svojim uputstvima roditeljima. Deca ih vide svakog dana u radnji, parku ili susedstvu, ali ona moraju da se zaštite od njih i njihovog sumnjivog ponašanja, i to ne samo od onih koji izgledaju kao ‘zlice’ iz crtaća, nego i od onih lepuškastih, piše tamo. Koji stranci mogu biti dostojni poverenja? Policajci i vatrogasci su dva primera sigurnih, tzv. familijarnih stranaca, slede učitelji, direktori, bibliotekari... Opasne situacije su kada stranac pita za pomoć – odrastao čovek nikada ne bi trebalo da traži od dece pomoć, na primer, poučava nas jedan sajt.
Decu treba učiti da kažu „ne“ strancu, da viču što glasnije kada, recimo, on zatraži u parku od njih da mu pomognu da pronađe psa, da pobegnu od žene koja ih poziva u svoj stan, od nepoznatog koji želi da ih odveze iz škole kući, od onog za koga dete misli da ga prati... Valja ih učiti da veruju svojim instiktima, tj. da se klone opasnih situacija. I da se igraju s ostalim vršnjacima – u broju je sigurnost!
Ovu malu školu, kao za predgrađe Atine od pre neki dan, upotpunjuje i holivudski film „Stranci“ iz 2008. godine, horor u kome mladi par terorišu trojica maskiranih azilanata provalivši u njihov letnjikovac. Reditelj je rekao da je bio inspirisan Mensonovim ubilačkim pohodom iz 1969. Jedino što je dotični ipak bio – „domaći“.
euvizekontrolaazilantigranicesengenski prostor
.jpg)
