Izvor: Politika, 16.Avg.2015, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidi li vlast kad počne da greši
Zašto su demokrate u skupštinskoj raspravi počele da primenjuju taktiku „priznaj grehe i podseti protivnika šta je obećao”
Sve je to loše i sve smo mi to radili, ali vi ste rekli da ste bolji, zato ste pobedili na izborima, rekao je Borislav Stefanović (DS) naprednjacima u srpskom parlamentu kada su mu na kritiku odgovorili da su se demokrate na vlasti ponašale isto. Šta god bio Stefanovićev motiv, ovo podsećanje naprednjaci bi trebalo da shvate kao dobronamerno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako ne bi, možda ne skoro, ali jednog dana svakako, slušali zašto sede u opozicionim klupama.
Demokrate su taktiku „priznaj grehe i podseti protivnika šta je obećao” počele da primenjuju odnedavno, onda kad su shvatile da nemaju argumente kojima bi odbranile učinjene loše stvari, kojih ima mnogo i koje im naprednjaci na svakoj skupštinskoj sednici saspu u lice, bar nekoliko puta. Nova taktika je mnogo bolja jer naprednjacima izbija iz ruku jako oružje i čini da neprekidno ponavljanje jednih te istih greha izgleda, ako ne baš besmisleno, ono manje ubojito.
Poslovnik o radu demokrate su napisale po meri vlasti, što naprednjaci, uz male razlike, obilato koriste protiv njih. Tako je, na primer, u svoje vreme Gordana Čomić (DS), potpredsednica parlamenta, opozicionarima izricala opomene tako lako da je od novčanih kazni koje su plaćali parlament mogao u humanitarne svrhe da donira stotine hiljada dinara. Da ne pominjemo koliko je bilo teško opozicionarima da kažu šta misle o vlasti. Predsednica i dva potpredsednika parlamenta iz SNS-a retko kad nekome izreknu opomenu, uglavnom opozicionarima. Kad je Igor Bečić (SNS) s pravom kaznio stranačke kolege Zorana Babića i Aleksandra Martinovića, Maja Gojković je na kraju radnog dana obavestila poslanike da je Bečić povukao ove kazne. Poslovnik ne poznaje mogućnost da se kazna povuče. Da ne pominjemo da predsedavajući iz SNS-a, najviše Bečić, komentarišu sve što opozicija kaže, a njima se ne svidi. To poslovnik zabranjuje. Predsedavajući, kad hoće da diskutuje, po poslovniku, prepušta predsedavanje nekom drugom i odlazi u poslaničku klupu. Tako je, na primer, radio Nebojša Stefanović (SNS) dok je bio predsednik Skupštine.
Naprednjaci su, kao opozicija, s pravom oštro kritikovali spajanje rasprave po više tačaka dnevnog reda koje često nisu imale ništa zajedničko. Danas rade to isto, a kad im opozicija zameri, odgovaraju podacima kada je i koliko tačaka dnevnog reda „bivši režim” spajao.
Kako vreme od konstituisanja novog skupštinskog saziva odmiče, sve je više loše skupštinske prakse, a pojavile su se i inovacije kojih ranije nije bilo, poput povlačenja izrečenih kazni i gotovo ukinute redovne jednočasovne pauze za ručak. Toliko se žuri kad se raspravlja o amandmanima da se povremeno preko opozicionih amandmana prelazi tako da se ministru ne ponudi da se o njima izjasni. Na poslednjoj sednici uoči pauze, Dušan Vujović, ministar finansija, iskoristio je priliku kad se već prešlo na sledeći amandman, a on ovaj put dobio reč, da kaže Igoru Bečiću: „Toliko ste brzo prešli malopre, a ja sam hteo da prihvatim prethodni amandman. Sad bih to učinio.” Bečić baš nije bio srećan, jer mu je otežao posao, ali je ovaj amandman DS-a ipak prihvaćen.
Sada Zoran Babić najavljuje izmenu poslovnika da bi, između ostalog, uveo radni kvorum, jer „ružno izgleda prazna sala”. Babić je osmislio da u sali uvek mora da bude trećina poslanika svake poslaničke grupe, što znači da bi u svakom trenutku u sali moralo da bude 12 poslanika opozicije. Malo je to da bi se vlast mnogo blamirala. Kako god Babić „pakovao” ovu ideju, ona nije ništa drugo nego disciplinovanje opozicije. Pre nego što nešto ovako predloži, mogao bi da se seti kako je bio ljut, s pravom, kad su demokrate imale sličnu ideju i od nje ipak odustale.
Ovo su male „sličice” koje svedoče o tome kako opozicionari, kad postanu vlast, malo-pomalo počnu da rade ono što su kritikovali i još sve to pravdaju time da su i oni pre njih isto to radili. Ako baš neće da podsećanje Borislava Stefanovića sa početka ovog teksta shvate dobronamerno, naprednjaci bi mogli da se sete kako je „bivši režim” uspeo da izgubi poverenje građana i da postane mala i nemoćna opozicija. Jesu leđa Aleksandra Vučića, na koga se naprednjaci u svakoj diskusiji pozivaju, široka, ali nisu baš tolika da mogu da zaklone svaku nepodopštinu svih koji se iza njega kriju.
