Izvor: Politika, 08.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večiti „podzemni ratovi” koalicionih partnera
Zašto u svim vladajućim političkim savezima postoje trzavice i nepoverenje
Politika je drugi najstariji zanat, gori od onog prvog. Tako profesor Vladimir Goati objašnjava zašto je neprimereno upotrebljavati reč „pristojno” kada se objašnjavaju odnosi u političkim koalicijama. Goati zbog toga ne pridaje previše važnosti ni aktuelnim nesuglasicama u savezu SNS-SPS-URS, koje očigledno postoje, makar samo zbog toga što je teško usaglasiti se ko sve od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njihovih ljudi iz Vlade Srbije treba da napusti funkcije u predstojećoj rekonstrukciji.
Šta još koga u ovom trouglu muči za sada se ne može saznati iz zvaničnih izjava, ali zato tabloidi vrve od „informacija” iz nezvaničnih izvora o tome šta Vučić zamera Dačiću i Dinkiću, i obratno, koga bi ko voleo da vidi van Vlade, ko su rezervni igrači naprednjaka ako odluče da „šutnu” URS, kako bi Vučić i Dačić mogli da rotiraju funkcije...
Ali, bilo je toga i ranije – sve vladajuće koalicije u prethodnom periodu bile su na takvim ili sličnim iskušenjima. A biće ih očigledno i ubuduće ako se Goatijeva procena pokaže tačnom. On kaže da će koalicije vladati Srbijom dok bude demokratije. A takvo ponašanje je u svim koalicijama, ne samo u Srbiji, uobičajena stvar.
„Nije vam u interesu da vaš koalicioni partner jača, da doživljava ekspanziju. Jer, dobitak jednog je gubitak drugog – suma koja se deli je fiksna. Otuda taj tihi, podzemni, ’meki’ rat koji se vodi u svim koalicijama i ova koalicija ni u čemu ne zaostaje za prethodnim”, ocenjuje Goati.
Bilo je tako, dakle, i uoči rekonstrukcije vlade Mirka Cvetkovića početkom 2011. godine. Ocene o efektima tog zahvata su različite ali su svi saglasni u jednom – pošto je tada uklonjen glavni remetilački faktor, Mlađan Dinkić, Cvetkovićev tim je s nešto manje trzavica izgurao do kraja mandata. Podsećanja radi, pitanje rekonstrukcije Cvetkovićeve vlade postavilo se već krajem 2008. godine, iako je vlada formirana tek u julu te godine, pa se može reći da je tadašnja vladajuća koalicija čija su okosnica bili DS, G17 plus i SPS, od starta bila nestabilna.
Boris Tadić, predsednik Srbije i lider DS-a u to vreme, čak je razmišljao, prema nekim informacijama, da za proleće 2009. raspiše vanredne izbore kako bi se oslobodio Dinkića i njegove stranke.
Depeša Stejt departmentu iz američke ambasade u Beogradu od 3. decembra 2008, objavljena posredstvom „Vikiliksa”, otkriva da je otpravnica poslova Dženifer Braš na osnovu razgovora s pojedinim političarima stekla uverenje da Tadić razmišlja o izborima kako bi „konsolidovao rastuću popularnost DS-a” i zamenio Dinkića Čedomirom Jovanovićem i njegovim LDP-om ili čak Srpskom naprednom strankom koju je tada vodio Tomislav Nikolić.
Izbora ipak nije bilo, kao ni rekonstrukcije, ali je netrpeljivost između koalicionih partnera rasla sve do otvorenog Dinkićevog zahteva Tadiću da smeni premijera Cvetkovića. Cvetković je ipak pokrenuo postupak za razrešenje Dinkića i tek tada, početkom 2011, sastav kabineta u Nemanjinoj 11 je delimično izmenjen. Onda je Dinkić obznanio da je najbolje sarađivao s Vojislavom Koštunicom i da je lider DSS-a bio bolji premijer od Cvetkovića.
Slične priče verovatno imaju i drugi politički akteri, učesnici raznih koalicija koje smo imali od uvođenja višestranačja. Vlada pre Cvetkovićeve, koju je vodio Koštunica, kao lider manje stranke u koaliciji, trajala je samo deset meseci (maj 2007 – mart 2008), a trebalo je tri meseca pregovora da se uopšte formira. Raspala se zbog nepoverenja između DSS-a i većeg partnera DS-a, odnosno zbog nemogućnosti te dve partije da usklade svoje politike o Kosovu i EU.
Njihov odnos dovoljno je ilustrovalo i izbegavanje DSS-a da podrži Tadića na predsedničkim izborima u januaru 2008.
„Unutrašnji sukobi su glavni razlog propasti koalicionih vlada. To je najčešći slučaj i u Evropi – koalicija posle nekog vremena vidi da je došla do granice elastičnosti svojih članova”, kaže profesor Goati, dodajući da se ta situacija po pravilu razrešava onako kao što je uradio Koštunica 2008. godine vrativši mandat narodu i prepustivši biračima da kažu kuda i kako žele dalje.
Poredeći odnose u aktuelnoj vladajućoj koaliciji sa iskustvima prethodnih, Goati kaže da su oni slični, s tim da ovu koju vode Dačić, Vučić i Dinkić odlikuje „nešto veća superiornost stožerne stranke u odnosu na druge, kao i trendovi koji su na strani te najveće stranke”. Međutim, ukazuje on, takva snaga ima i posledice po koaliciju jer stožerna stranka želi i misli da ima pravo na više vlasti nego što je to koalicionim sporazumom predviđeno.
I sociolog Jovo Bakić smatra da su odnosi u savezu SNS-SPS-URS slični onima koji su postojali u prethodnim vladajućim koalicijama. „Nema suštinskih razlika jer sve te koalicije su uslovljene potpuno trulim političkim sistemom Srbije”, kaže Bakić, ističući da taj sistem odlikuje postojanje mnogo stranaka, koalicije koje vrlo često zavise od manjih stranaka, veliki ucenjivački potencijali pojedinih partija.
On ipak misli da je ova koalicija nešto malo stabilnija „zato što je položaj najjače stranke, paradoksalno, uprkos tome što ona nema premijera nego prvog potpredsednika, jači nego što je u nekim vladama bila pozicija najjače stranke u koaliciji koja je imala premijera”.
„Tu se vidi celokupna trulež političkog sistema Srbije. Ali, iako ucenjivački potencijal, recimo, URS-a ili PUPS-a nije onoliki koliki je bio u nekim prethodnim vladama, on je i dalje prisutan i biće tako sve dok se politički sistem ne promeni”, ocenjuje Bakić koji naš politički sistem smatra možda i najgorim u odnosu na zemlje u okruženju, ne računajući, kako kaže, Crnu Goru i Makedoniju gde su još gori.
Biljana Baković
objavljeno: 08.07.2013.
