Izvor: Politika, 15.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasprava i superministri
Zašto se vodi jedinstvena rasprava o sasvim različitim temama dnevnog reda, a članovi Vučićevog kabineta odgovaraju i na pitanja poslanika koja su izvan domena njihovog ministarstva
Slanje naših vojnika u mirovne misije i program Nacionalne službe za zapošljavanje nemaju ništa zajedničko, ali je o njima i o još 16 različitih tema nedavno u Skupštini Srbije vođena jedinstvena rasprava. Opozicija je to s pravom kritikovala. Naprednjaci su uzvratili podsećanjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je u vreme demokrata bilo još gore, što je tačno, ali su oni obećali promene. Zoran Babić priznaje da je ova ružna praksa nastavljena, ali da se sada vodi računa da „neophodno ubrzavanje ne škodi kvalitetu rasprave”. Ubeđen je da je mera pronađena.
Na pomenutoj sednici parlamenta, pored navedenih tačaka, jedinstvena rasprava vođena je uglavnom o potvrđivanju međunarodnih sporazuma vrlo različite sadržine. Ko je hteo da učestvuje u debati morao je izabrati jednu, eventualno dve teme, koje bi komentarisao. Za više nije bilo vremena. Vladimir Pavićević (NS) na fin način je pokazao kako je poslanicima, praktično, uskraćeno pravo da o svakom zakonu kažu šta misle. Pavićević je za diskusiju imao na raspolaganju pet minuta, što je iskoristio da bi pročitao sve tačke dnevnog reda o kojima je objedinjena rasprava. Vreme mu je isteklo kad je stigao do desete tačke. Osam nije uspeo da pročita.
Poslanici DS-a i NDS-a, koji su bili stranački saborci u vreme kada je DS bio vlast, bili su mnogo oštriji. Marko Đurišić (NDS) rekao je da se ne može „na ovakav način raspravljati u parlamentu o ovoliko različitih tema u okviru jedne jedine tačke dnevnog reda”. Pominjali su opozicionari i da je nedopustivo spajanje „baba i žaba”, to jest nespojivih tema, zapanjeni takvim ponašanjem vlasti. Zoran Babić ih je podsetio da su oni, u svoje vreme, bili mnogo gori i da su umeli da spoje „babe i žabe”, i to mnogo njih u jednu tačku. Babić je tako naveo: „U osmom sazivu Narodne skupštine, 5. maja 2010. godine stiglo je 90 tačaka dnevnog reda, objedinjenih i poslatih narodnim poslanicima. Takođe, 29. februara 2012. godine dobili smo objedinjavanje 27 tačaka dnevnog reda. Ovaj saziv je bar šest puta bolji, jer je 18 manje od 27 i od 90.” Babić je objasnio i da je objedinjavanje bilo neophodno zbog potrebe da se ubrza naš put u Evropsku uniju. Ubrzanje evropskog puta bilo je večno opravdanje i kad su demokrate objedinjavale „babe i žabe” u neograničenim količinama.
Osim tog objedinjavanja, nastavljena je praksa koju su uvele demokrate, a to je slanje jednog ministra da pred poslanicima brani sve zakone, pa je Bratislav Gašić, ministar odbrane, morao da odgovara i o onome što je iz njegovog resora, ali i da se bavi programom Nacionalne službe za zapošljavanje, da govori o osnivanju Evropskog centra za srednjoročne prognoze vremena, o kreditu podrške Agenciji za osiguranje depozita... Opozicionari su i to, s pravom, kritikovali, optužujući ministra da je poveo „šaptače iz drugih ministarstava da mu šapuću odgovore iz svojih resora”. Gašić je, inače, na sednicu došao s desetak državnih sekretara iz ministarstava iz čijih resora su bili sporazumi o kojima se raspravljao i svojski se trudio da pruži tražene informacije.
Dabome da je Zoran Babić podsetio kako je onih 27 objedinjenih tačaka dnevnog reda u vreme demokrata branio jedan jedini „superministar Oliver Dulić, koji je sve o svemu znao, iako je tu bilo tačaka koje ni Hudini nije mogao da spoji”. Bilo je takvih situacija priličan broj u vreme vlasti DS-a, ali se samo jednom desilo da neki ministar prizna da je on tu zato što ne može da se vodi rasprava ako nema ministra. Učinio je to 2008. godine Rasim Ljajić, tadašnji ministar za rad, koji je došao da „brani” zakone iz resora Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova. Kad su ga opozicionari pitali može li on da im odgovara na pitanja, Ljajić im je rekao: „Iskreno, ne mogu. Ja sam tu samo zato da kažem šta zakoni predviđaju i da slušam raspravu.”
Zašto su naprednjaci izneverili obećanje da će ovu lošu praksu promeniti, Zoran Babić objašnjava ovako: „Ponekad je potrebno ubrzati raspravu, zato što želimo da što pre usvojimo zakone, jer ima mnogo posla na usklađivanju naših propisa sa evropskim. Spajamo raspravu o sporazumima koji su već potpisani, a potrebna je samo njihova potvrda. Nikada ne spajamo raspravu o suštinskim zakonima, a ukoliko se to i čini vodi se računa da su zakoni o kojima se objedinjava rasprava međusobno povezani, kao u slučaju stečaja i privatizacije. Mislim da smo našli meru.”
M. Čekerevac
objavljeno: 15.09.2014.
